TREĆE POLUVREME: Slobodaš

Đorđe StanojčićĐorđe Stanojčić Sreda, 30 Novembar 2016 10:06 Facebook Facebook Google Pinterest

Derbi Druge lige iz ugla navijača tima iz Užica.

TREĆE POLUVREME: Slobodaš

Budim se nešto kasnije nego obično, ostalo se do kasno sinoć sa društvom, uz standardnu kafansku priču o koječemu, između ostalog i priču o Zvezdi i porazu u Istanbulu koji me još uvek peče... Gorak ukus još je u ustima, no kroz glavu mi momentalno prolazi: "Danas je derbi! Danas igra Sloboda"! To mi naglo popravlja raspoloženje.

Kad Sloboda, kao ovog vikenda, igra kod kuće, ritual je uglavnom isti i nevni raspored je podređen tom događaju i košarci... Ovog vikenda u goste nam je došla Vojvodina iz Novog Sada (bile su dve Vojvodine, ovo je "ona prava"), prvoplasirana ekipa dosadašnjeg toka prvenstva, predvođena nekadašnjim mladim reprezentativcem Stefanom Stojačićem, kao i odličnim Krstom Bjelicom, koga je ovdašnja publika dobro zapamtila prošle godine, kad nam je u "Velikom Parku" spakovao 46 poena...

"Ma, možemo da ih dobijemo večeras. Nema veze što su prvi, biće puna hala, imamo solidnu ekipu, momci će dati sve od sebe, pa i ako izgubimo nije strašno ako momci izginu na terenu", prolazi mi kroz glavu.

Kao i svaki slobodaš, sklon sam maštanju vezano za voljeni klub, pa iz toga ide i sledeća misao: "Eh, da dobismo Radnički kod kuće (nesrećan poraz od tri poena razlike) i sada Vojvodinu eto nas dogodine u KLS-u".

Shvatih u trenutku, pomalo nerealna očekivanja, ali nikome ne smeta ako maštam, to bar nije zabranjeno... Ja opet čežnjivo priželjkujem da vidim punu halu, bubnjeve, dim, navijanje, utakmice protiv Zvezde, Partizana, Mege, kao do pre par godina kad smo igrali Superligu. Takvu atmosferu očekujem i večeras!

Krećem na utakmicu... Mesto sastanka sa ostalim slobodašima je, kao i uvek, kod drugara u kafiću, stecištu svih zaljubljenika u užički sport, a i u sport uopšte, pogotovo košarku. Tu se prati sve i odatle se kreće svuda, tu je baza! Ove godine imamo dosta razloga za zadovoljstvo, jer i fudbaleri i košarkaši Slobode guraju jako dobro, a večeras u hali, na utakmici protiv Vojvodine, ćemo imati i svojevrsno navijačko pojačanje u vidu Nikole Otaševića i nekadašnjeg juniorskog prvaka sveta, sa Mutom (2007), Mladena Jeremića, koji igraju za rumunski Temišvar, a koji su dobili slobodan vikend i iskoristili ga za dolazak kući i druženje sa prijateljima...

Na putu ka hali, posle mnogo, mnogo vremena, mogli su da se vide redovi, kolone ljudi koji su krenuli na utakmicu. U grupama, njih četiri, pet, svi pričaju o košarci... Srce mi je zaigralo! Podsetilo me na sretna užička odbojkaška vremena kad su odbojkašice Jedinstva bile miljenice, lepota našeg grada. Hala je uvek bila dupke puna, tada se u Užicu igrala i Liga šampiona.

Samo jedna reč dovoljno je dobra i adekvatna da opiše ambijent i atmosferu u punom "Velikom Parku" - VELIČANSTVENO! Baš ono o čemu sam maštao i što sam priželjkivao, puna hala, dim, navijačke pesme, skandiranja, pritisak na goste i, pre svega, odlična košarka! To je ljubav, to je strast... Ove utakmice, odgovorno tvrdim, ne bi se postidela ni mnogo jača takmičenja.

Vrhunska košarka je viđena u prvom poluvremenu. Obe ekipe bile su raspoložene za igru, ambijent pune hale očigledno je uticao na motivaciju igrača oba tima, pregršt lepih poteza, vrhunskih ali up zakucavanja, trojki, kontri, svega onog što košarku čini, po mom skromnom mišljenju, najlepšim sportom na svetu.

Od samog starta domaći su preuzeli inicijativu i kontrolu dešavanja na terenu. Odbrana je funkcionisala dobro, novopridošli centar Dejan Bjelić odlično je kontrolisao reket. Sa nekoliko efektnih blokada i dobrim skokom oterao je goste daleko od koša i digao publiku na noge. Ofanzivno, težište napada bilo je, uglavnom, preseljeno pod sam obruč gde su Strahinja Mladenović i Ilija Cvetković vrlo pametno i racionalno rešavali dobre asistencije saigrača. Trčalo se jako dobro, otvorene su i neke kontre, jednu od njih Pavle Jokić je završio efektnim zakucavanjem, što je dodatno podgrejalo ionako vrelu atmosferu u hali.

Gosti su se uglavnom oslanjali na šut za tri poena. Stojačić, koji je kao i pomenuti Jeremić bio član te čuvene generacije juniora prvaka sveta 2007. u Novom Sadu, se u prvoj četvrtini propisno ispromašivo, ali je to kompenzovao sjajni, svestrani Krsto Bjelica. Imao je par odličnih ulaza, kao i nekoliko pogođenih trojki... Gosti su pokušali da uspore napad Slobode jednom vrstom zonskog presinga na protvničkoj polovini. Nešto slično igrala je Mega prošle godine. Takve situacije domaći su, uglavnom, dobro rešavali i na odmor zasluženo otišli sa solidnom prednošću 40:34. Najlepši potez prvog poluvremena izveli su Milenko Diković i Bjelić, koji su pikenrol akciju završili sjajnom asistencijom našeg plejmejkera i silovitim ali up zakucavanjem Bjelića.

Drugo poluvreme je bilo značajno bolje, a bolje su ga otvorili gosti... Već pomenutim presingom i vrlo agresivnom odbranom uspevali su da poremete prenos lopte Slobode. Stojačić je "ušao u zonu", pogodio tri trojke u isto toliko napada, domaći su bili zbunjeni, teško su dolazili do pozicija za poene, vrlo brzo ušli su i u bonus... Tada je na scenu stupila neverovatna užička publika! Sjajnim navijanjem i ogromnim pritiskom na gostujuće košarkaše uspeli su da podignu domaće igrače iz letargije. To se odrazilo i na igru. Serija košarkaša Slobode trajala je dugo. Predvođeni odličnim Jokićem, Mladenovićem i Cvetkovićem uspevli smo da preokrenemo rezultat i sve do polovine poslednje četvrtine držimo sve konce igre u svojim rukama. U tim trenucima, na pet minuta pre kraja imali smo plus 11.

I, šta se tada desilo za mene je još uvek misterija! Neshvatljivim, početničkim greškama kola su krenula nizbrdo. Veliki broj lopti, usled jako dobrog presinga gostiju, je prodat prelako. Ekipa Vojvodine predvođena, u napadu, izvrsnim Stojačićem i Bjelicom, koji nisu ništa promašili, napravila je veliku seriju, stigla i prestigla prednost domaćih, a na dva minuta pre kraja otišla na plus pet. Sloboda je uspela da se vrati poenima Jokića i Cvetkovića sa linije penala na samo pola koša zaostatka. Atmosfera je ponovo ključala. Ekipa Vojvodine je imala napad koji smo nekako odbranili i kada se učinilo da ćemo, na 20-ak sekundi do kraja, imati napad za pobedu gosti su presingom i velikim pritiskom na pleja domaćih Pavla Roganovića uspeli da ga nateraju na lob pas preko celog terena koji su presekli. Usledili su penali i tu je bio kraj... Pokušali smo nekim teškim šutevima da stignemo prednost Vojvodine, ali bez uspeha. Gosti su lagano pogađali vezane penale i mirno utakmicu priveli kraju - 79:86.

Jedan od glavnih uzroka poraza Slobode, između ostalog, bio je i nedopustivo veliki broj promašenih slobodnih bacanja, čak 17 iz 38 pokušaja!? Puna hala, veliki broj gledalaca, atmosfera, kao i značaj same utakmice očigledno je uticao na naše momke i njihovu sigurnost u ključnim trenucima utakmice.

U hali neverica, muk! Niko ne može da veruje šta smo prokockali... Kakva šteta, samo pobeda je falila da ova noć bude za dugo pamćenje. Ali momcima se, zaista, nema šta zameriti. Borili su se kao lavovi, skakali, bacali se po terenu, u jednom trenutku imali sve u svojim rukama... To je život, to je košarka... Vratiće nam se negde, ubeđen sam.

Samo je pobeda falila... Posle dugo vremena "Veliki Park" je goreo. Puno mi je srce zbog toga. Još dugo će mi u ušima ozvanjati pokliči i skandiranja. Sa juga - UŽICEEE, a zapad prolama - SLOBOODAA i tako dobrih pet minuta! I sad se naježim kada se setim...

Nije uvek lako, ali je uvek lepo biti slobodaš i Užičanin! Ponosan na moj grad! Do novog košarkaškog druženja...

(foto: Miroslav Jelisavčić / Piko)

Srodni članci

Ostavi komentar

Blog

Zanimljivosti