(MVP BLOG) Ne funkcioniše!

ponedeljak, 26 decembar 2016 17:49     Autor: 
Loši rezultati mlađih reprezentativnih selekcija nisu slučajni.

"Srbija ne bi trebalo da brine za budućnost! Takmičenja mlađih kategorija su blago srpske košarke! Domaća liga je poligon za kaljenje mladih igrača! Put do NBA najbrži je kroz najbolje srpske klubove", ozvanja u ušima nakon gostovanja ljudi koji vode srpsku košarku i najveće klubove u medijima, što elektronskim, što štampanim. A, činjenice kažu sledeće:

- U16 selekcija je završila na 10. mestu na Evrobasketu u Radomu;
- U17 selekcija nije učestvovala na Svetskom prvenstvu Saragosi;
- U18 selekcija je završila na 10. mestu na Evrobasketu u Samsunu;
- U20 selekcija je završila na 11. mestu na Evrobasketu u Helsinkiju.

Mnogi će se složiti, a blizu takvog mišljenja je i autor ovog teksta, da reprezentativni plasman u mlađim selekcijama nije toliko bitan koliko da se u svakoj generaciji stvore kvalitetni igrači za seniorsku reprezentativnu selekciju i srpske klubove. Ali, problem je što ti igrači uglavnom ne dobijaju minutažu u seniroskoj konkurenciji koja je neophodna za njihov dalji napredak.

U dva najtrofejnija srpska kluba, "večita rivala", od mladih igrača ulogom u timu i minutažom mogu da se pohvale Marko Gudurić (21, 196) u Crvenoj zvezdi i Vanja Marinković (19, 195) u Partizanu. Upravo su ta dva kluba najpoželjnija destinacija za svakog dečaka u Srbiji koji počinje da se bavi košarkom. U Mega Leksu i FMP-u je situacija nešto bolja, ali daleko od idealne. Uz to, njihov poslednji međusobni susret od pre par dana razbio je mnoge iluzije o kvalitetu koje smo imali do tada. Četiri abaligaša u svim svojim kategorijama poseduju najveći broj srpskih "vanserijskih talenata", a u isto vreme njihovi seniorski timovi imaju zajedno 16 stranih igrača. Nijedan od njih nema problema sa minutažom. Osećam već bes strastvenih navijača posle ovoga, jer je ulog tih timova veliki, pritisak rezultata je tu, treneri su ti koji odlučuju o minutaži i sigurno bolje od nas znaju da li su ti igrači spremni za igru ili ne.

Slažemo se i u tome. Poenta i nije da se optuže najmoćniji srpski klubovi, jer se oni vode svojim interesima, ali oni su ogledalo rada celokupne srpske košarke. Problem na koji odavno ukazujemo je sistem klupskih takmičenja u Srbiji sa ABA ligom na vrhu. On je u godinama koje su iza nas doveo do toga da imamo jedan konkurentan tim u Evropi, a da u dva najbolja srpska tima imamo dva mlada igrača sa minutažom. Gde onda da igraju mladi košarkaši? Taj sistem je doveo do toga da je svaki pokušaj stvaranja jakog košarkaškog kolektiva van "kruga dvojke" propao.

Poznato je kako su završili Hemofarm, Radnički iz Kragujevca, Vojvodina Srbijagas, na kraju i Metalac, klubovi koji su želeli da budu deo "elite", ali je vrlo zanimljiv slučaj i skoro svih učesnika Superlige poslednjih godina. Pogledajte gde su Crnokosa, Sloboda, BKK Radnički, OKK Beograd, pa evo sada i Konstantin?

Svi ti klubovi su na terenu uradili sve potrebno što je do njih, ali ih je ovakav sistem, koji je i danas na snazi i koji se uporno potencira kao najbolje rešenje, progutao. Prva muška liga Srbije se trenutno ne igra u Novom Sadu i Kragujevcu, drugom i četvrtom gradu po veličini u državi. Taj podatak sigurno dosta toga govori sam po sebi, jer su velike sredine, zbog broja stanovnika, u mogućnosti da se oslanjaju na igrače iz svog grada, sopstvenog pogona, što je bitan faktor u vreme kada novca nema. Evidentno je da i Niš, treći grad po veličini, sigurnim koracima gazi ka nižem rangu.

Samo jedan u 50Među prvih 50 igrača po minutaži u svih 14 klubova PMLS-a nalazi samo jedan mlađi od 20 godina. To je Novak Musić (18, 187), plejmejker Smedereva 1953 koji na parketu provodi 27 minuta po meču i 30. je na listi igrača sa najvećom minutažom.

Tim Konstantina može da se uzme kao primer stanja srpske klupske košarke van ABA lige. Nakon četiri sjajne sezone, najuspešnije u istoriji muške klupske košarke tog grada, iz mnogo razloga došlo je do totalnog osipanja igračkog sastava. Jedan od faktora je sigurno i smisao takmičenja, na koji su se iz niškog kluba i žalili po završetku prethodne sezone, ali nismo čuli da su dobili odgovor. U sezonu koja je o toku su ušli sa kompletno izmenjenim igračkim kadrom i bez pobede su u dosadašnjem delu takmičenja. Sada su na raskrsnici i pretpostavka je da i njima kroz glavu prolazi ideja da se od ove sezone "dignu ruke", a šansa pruži mladim igračima koji će sticati iskustvo, a kasnije se odužiti klubu dobrim rezultatima i vraćanjem u najviši rang. Ali, tu dolazimo do malog problema. Sa kojim mladim igračima?

Najtalentovaniji niški košarkaši odavno ne igraju u ovom gradu. Mladi reprezentativci Andrija Marjanović (17, 199) i Aleksa Stepanović (18, 206) su odavno u Barseloni i sarajevskim Sparsima. Najveći broj igrača Nibaka, niškog kluba mlađih kategorija sa najboljim rezultatima prethodnih godina, od generacije rođene 1995. i kasnije odavno sreću traži po koledžima u Americi, klubovima u Italiji, Španiji... I Konstantin je, uz rast seniorske ekipe, stvorio nekoliko odličnih generacija mlađih kategorija. Posle samo par sezona dva igrača su otišla put Beograda, u dva "večita rivala". Kojim bi to onda mladim igračima trebalo pružiti šansu?

U redu, Niš je veliki, ostalo je dosta dece, neka će proigrati i biti primećena kasnije. Ali, svi oni čekaju prvu priliku da odu. Koji je onda smisao davanja šanse mladim igračima kada ne postoji motiv ostanka u klubu iz svog grada?

Tako je u svim gradovima u Srbiji, verovatno i teže, jer Niš ima preko 200.000 stanovnika i veliku bazu mladih igrača. U okolnostima koje su trenutno na snazi srpskim klubovima koji ne igraju ABA ligu je nemoguća misija da zadrže vanserijski talentovanog igrača do punoletstva. Skauting mreža je razgranata, roditelji nude decu, menadžeri prihvataju. Vanserijski talenti, kojima se već u prvim tinejdžerskim danima predviđaju NBA karijere, najkasnije do 16. godine pojačaju mlađe kategorije nekog od najjačih evropskih timova ili "zaigraju" u Zvezdi, Megi ili Partizanu. Svi nagomilani, po petorica na jednoj poziciji. Zatim slede mladi igrači koji nisu uspeli da kroz mlađe kategorije pronađu pomenuti, primamljiv angažman, pa sreću traže na američkim koledžima ili ranije, u njihovim srednjim školama. Tek posle svih njih slede mladi igrači koji žele da igraju u prvoligaškim i drugoligaškim klubovima.

A, to ne ide lako, jer su u prvoligaškim klubovima već njihove starije kolege koji su kao deca išle u evropske i srpske najbogatije ekipe i tamo nisu prošle konkurenciju. Sada već imaju 20 i neku godinu, poznati su kao nedorečeni talenti, vratili su se u svoje mesto da krenu od nule, ali sada sa ambicijom da "zakače" neku Rumuniju, Mađarsku, uz malo sreće možda i Grčku, Nemačku, a na kraju neka bude i Bugarska, nije loše.

Samo ilustrativno navodimo da trenutno u Rumuniji igra 30 srpskih košarkaša, u Slovačkoj 24, Mađarskoj 19, u zemljama bivše Jugoslavije ih ima preko 100, a ogroman ih je broj i u zemljama Zapadne Evrope, kao i preko okeana... Tako da u Prvoj ligi ima mesta za mlade, ali su problemi druge prirode.

Treneri u domaćoj ligi nisu entuzijasti, već profesionalci, takođe sa ambicijama da ostave trag i zabeleže što bolji rezultat, šta god to značilo u Srbiji u kojoj se već decenijama najviše do dva tima pitaju za trofeje. Ni njima ne ide u prilog da razigravaju te mlade igrače, u čiji kvalitet i sumnjaju, jer već nisu prošli skener bogatih i moćnih. Zato se oslanjaju na iskusnije, proverene igrače, koji odmah mogu da donesu rezultat, šta god to značilo.

Na kraju, mladima ostaju jedinstvene Juniorska i Kadetska liga Srbije, kao mesta na kojima mogu da se nametnu kvalitetom. Obe lige su sjajno zamišljene i upravo im je jedan od ciljeva bio da se mladi igrači duže zadrže u matičnim klubovima kako bi imali prostora za rad i napredak, a na kraju se i odužili klubovima i trenerima za uloženo u njih. Tako je i napravljen "ključ" za plasman u pomenute lige. Zasnovan je na teritorijalnoj raspodeli i data je mogućnost klubovima iz cele države da se nadaju igranju u njoj (region Beograd daje četiri ekipe, Vojvodina i Zapadna Srbija po dve, a po jednu Cetralna, Istočna, Južna i Raško Kosovsko Metohijski region). Iako i sada zaslužuju više pohvala nego kritika, moramo da se osvrnemo na manjkavosti sistema zbog koga ispašta košarka u Srbiji. Lige mlađih kategorija su već nekoliko puta promenile format od osnivanja, a sve odluke koje su donete vezane za njih išle su u korist najbogatijih srpskih klubova, pa se razlika u kvalitetu iz dana u dan povećava. Jedna od tih odluka je i dovođenje stranih mladih igrača u juniorske i kadetske sastave. To sigurno nije bila želja kluba iz Čačka ili Leskovca, koji imaju ogromne probleme da zadrže i lokalne igrače.

Druga stvar na koju smo više puta ukazivali pažnju je očigledno kršenje propozicija u slučaju mlađih kategorija Mege. Mega Leks je zvanično klub iz Sremske Mitrovice i kao predstavnik regiona Vojvodina igra sva takmičenja mlađih kategorija. Ipak, svoje utakmice u kojima su domaćini igraju u Beogradu, a ne u Sremskoj Mitrovici. Član 35 propozicija jasno kaže sledeće:

"Klubovi su dužni da pre početka takmičenja obaveste Komesara o terenu na kom će igrati utakmice kao domaćini. Teren, sportska hala na kom će se igrati  utakmice mora biti u mestu - sedištu kluba.  U izuzetnim slučajevima kada u mestu - sedištu kluba nema odgovarajuće dvorane Komesar takmičenja može odrediti drugo mesto uz uslov da je lokacijski najbliže mestu - sedištu kluba a obavezno na teritoriji pripadajućeg Regionalnog košarkaškog saveza."

Možda nekome to ne deluje kao neki veliki prekršaj, ali ovo je očigledan primer da pravila ne važe za sve i direktno se krše propozicije. Mega je u teoriji predstavnik Vojvodine, a u praksi beogradski klub. U praksi je, a ne u teoriji, Mega izbacila jedan vojvođanski klub iz takmičenja mlađih kategorija i u kadetskoj i u juniorskoj konkurenciji, a omogućila Beogradu da ima predstavnika više. Svesni smo da bi beogradska liga bila verovatno i jača nego ove jedinstvene lige, ali je suština u nepoštovanju pravila. Isto se dešavalo i dok je Mega zvanično bila u Smederevu, a i tada smo ukazivali na ovaj slučaj. Propisi i propozicije valjda služe da obezbede iste uslove za sve. Zašto je taj deo propozicija manje bitan od, recimo, naplaćivanja kazni za tehničke greške ili bilo čega drugog?

Ako ima onih koji su odvojili dosta vremena da pročitaju prethodne redove dugujem im veliku zahvalnost na tome, a zaključak donesite sami. Trenutno stanje u srpskoj košarci je posledica dugogodišnjeg magnovenja u kome se nalazi. Bez cilja i smera, održava se zarad ličnih interesa malog broja ljudi koji mogu dobro da žive od nje. Tu je i veliki broj poslušnika kojima odgovara da se stanje ne menja, jer svaka promena podrazumeva veću odgovornost, a širom Srbije je mnogo bolje oslanjati se na kakve takve pare iz lokalne samouprave i kukati na "onaj tamo" Beograd i nedostatak sredstava nego napraviti konkretan plan i polagati račune za neuspehe. Bez namere da se dičimo i hvalimo, na ove posledice smo upozoravali u brojnim tekstovima od nastajanja portala. Nismo previše pametni, niti smo vizionari. Sve je bilo tako očigledno.

Nažalost, navijačka zaslepljenost i, na sreću, uspesi seniorske reprezentacije i sada Crvene zvezde, a Partizana u prethodnom periodu, predugi niz godina su maskirali glib u kome se srpska košarka nalazi, a koga sve više svi postaju svesni. Sistem klupskih takmičenja sa ABA ligom na vrhu, Prvom ligom bez takmičarskog značaja, čiji su klubovi u startu u neravnopravnom položaju u odnosu na abaligaše, i, na kraju, takmičenjima pod okriljem KSS ne funkcioniše! Nešto mora da se promeni, a jedina dobra stvar je što u sportu nikada nije kasno za promene. Iskreno se nadamo da će nova godina biti uspešnija svima kojima je košarka u srcu.

(foto: KK Crvena zvezda; FIBA Europe; KK Mega Leks / Ivica Veselinov)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

white_star.png

Najnovije poruke na forumu

white_important.png

Anketa

Da li Crvena zvezda mts može na F4?

Copyright by mvp.rs