Đanmarko Poceko za MVP: Karakter mi je bio sve

utorak, 06 decembar 2016 11:45     Autor: 
Možete da ga volite ili ne, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

U svetu košarke teško da postoji živopisnija osoba od Đanmarka Poceka, sada pomoćnog trenera u Cedeviti, a nekada jednog od najboljih evropskih košarkaša. O čoveku koji nosi nadimak Atomska muva postoji bezbroj legendi i priča. Čak smo i OVDE ispričali jednu, ispostavilo se verziju. Iskrenost ga čini idealnim sagovornikom, pa smo iskoristili priliku da ga kontaktiramo dok je još u komšiluku, kako bi nam ispričao svoju životnu priču.

Kako bismo vam približili neposrednost našeg sagovornika važno je da znate da je intervju rađen na engleskom jeziku i da su reči i fraze obeležene zvezdicom izgovorene na hrvatskom. Takođe, za neke je koristio "gugl trenslejt", što je takođe dalo posebnu draž ovom razgovoru.

Kako Vam se sviđa život u Zagrebu?

"Dopada mi se. Moram da budem iskren sa Vama. Mojoj devojci i meni je ovde bilo prelepo i prošle godine. Iz mnogo razloga sam se odlučio da potpišem novi ugovor sa Cedevitom, ali glavni je taj što volim Zagreb. Najveća prednost je što ovde svi pričaju engleski, pa možemo da posećujemo restorane i ostala mesta... I ljudi su mnogo ljubazni. Tu je i posao. Ovde je ona na visokom nivou. Imam veliko poštovanje za jugoslovensku košarku, pa je ovo za mene veliko iskustvo. Takođe, Cedevita je veliki klub sa sjajnom organizacijom i sa sjajnim ljudima - od vlasnika do Mateja Mamića. Moram da spomenem i Veljka Mršića, njega znam od ranije. On me je i pozvao da dođem."

Kako je došlo do saradnje između Vas i Cedevite?

"Tako što sam 1999. godine igrao sa Mršićem u Varezeu. Tamo smo postali odlični prijatelji. Mislim, imao sam saigrače iz celog sveta tokom karijere i sa svima sam bio u odličnim odnosima. Primera radi, odličan sam prijatelj sa Nikolom Lončarom, sa kojim sam igrao takođe u Varezeu. Ponekad se čujemo, ali kako vreme prolazi to je sve ređe. Prvo na dva, tri dana, pa jednom nedeljno, pa jednom mesečno, pa jednom u šest meseci, a onda i prestanete da se čujete. Što je i normalno. Ali i dalje se ponekad čujem sa Lončarom, Tomasom Van Den Špigelom, Karlosom Delfinom i održavamo dobre odnose. Veljko Mršić je jedan od tih saigrača sa kojim sam održao kontakt. Kada sam čuo da bi Repeša mogao da preuzme Milano odmah sam pozvao Mršića da pitam šta nije u redu sa Cedevitom. On mi je odgovorio da bi Jasmin trebalo da preuzme Milano i da bi on trebalo da postane glavni trener. Ja sam mu na to rekao da ću mu biti asistent. On je počeo da se smeje, a ja sam mu odgovorio: "Okej, 'ajde u p**** materinu'"* (smeh). Posle pet minuta mi je poslao poruku gde me je pitao da li se šalim. Odgovorio sam mu da se ne šalim, ali i da ne želim da ga stavljam u neprijatnu poziciju da mora da me izabere jer sam mu prijatelj. Onda me je pozvao i rekao da mora da bira između mene i Damira Mulaomerovića. Zatim me je pitao da li mislim o košarci. Ja sam mu odgovorio da nije da samo o košarci razmišljam, ali da bih mu, ukoliko bih mu postao asistent, pomogao da igrači igraju njegovu košarku. Želeo sam da naučim šta on želi od igrača. Sledećeg dana me je Mamić pozvao i sklopili smo dogovor. Na moje zadovoljstvo, jer Veljko je odličan trener i učim puno od njega. Zbog njega drugačije gledam na igru."

Bili ste već prvi trener u Orlandini i Varezeu. Da li ste spremni da ponovo obavljate tu ulogu u budućnosti?

"Malopre sam Vam rekao da učim mnogo od Veljka i to je istina. To je razlog koji me tera da ostanem. Znatiželjan sam, tako da iz ove perspektive ne mogu da dam odgovor na to pitanje. Da, jednog dana ću probati opet da budem prvi trener. Trenutno ne razmišljam o tome, jer sada radim sa Veljkom i fokusiran sam na to.  Naravno da mi to prođe ponekad kroz glavu. Dan traje 24 sata i kada ne radim ponekad pomislim na to. Trenutno ne moram da donesem takvu odluku. Kada se završi sezona videćemo šta ćemo. Ali, moram da ponovim, ono u šta sam siguran je to da sam veoma srećan što radim sa Mršićem."

Kakve su šanse da Cedevita osvoji regionalno takmičenje?

"Da bismo osvojili ABA ligu moramo da pobedimo Crvenu zvezdu ili Partizan ili Budućnost. Cibona je, po mom mišljenju, jedan nivo ispod ovih klubova. Ipak, najbolji tim je Zvezda. Konkurentna je već nekoliko godina, kako u ABA tako i u Evroligi. Gledao sam i Partizan, imaju jako dobar tim. Ali, videćemo. Neki od tih timova ćemo morati da pobedimo. Mislim da imamo ekipu koja može da igra sa svima njima. Imali smo određenih problema na početku sezone. Zamenili smo neke igrače, doveli smo neke dobre kao što je Pjer Džekson, kome je bio san da zaigra u NBA ligi pa se vratio u Ameriku. Iako smo izgubili od Karpoša, rekao sam Veljku da je najvažnije da tim bude spreman i jak za plej of. Nismo dobro počeli sezonu, pa na kraju nećemo biti dobro plasirani, ali uspećemo da se domognemo doigravanja. Naš cilj je da pobedimo u Beogradu. Verovatno ćemo igrati protiv Crvene zvezde,  a u eventualnom finalu bismo se sastali sa Partizanom ili ekipom Budućnosti. Kako god, mi moramo da budemo spremni da pobeđujemo u teškim utakmicama i teškoj atmosferi, a ja mislim da ćemo biti. Igramo dobro, Džeksona smo zamenili odličnim igračem... Imamo tim koji može da odigra odlično plej of. Bilan, Babić, Arapović, Žganec... Svima njima je forma u usponu. Prošle godine smo bili mladi i neiskusni, sada to nije slučaj."

U najavi jedne utakmice glumili ste Vita Korleonea. Da li možemo da očekujemo još takvih stvari od Vas?

"(smeh) Nadam se da ne. Na primer, posle utakmice protiv Cibone kod kuće na kraju sam bio srećan kao i uvek. Inače, igrači me ponekad zovu "treneru", a ponekad "Poz".  Posle utakmice prišao mi je Miro Bilan i pitao me je: "Poz, da li možeš nekada da budeš ozbiljan?" Dva minuta pre kraja bio sam srećan, a kada sam srećan uglavnom se ponašam kao klovn ili idiot. Trebalo bi da uradim nešto po tom pitanju. Moj stav dok sam bio igrač je bio da uživam i da budem "klovn". Ali, kao trener, kao što mi je Bilan rekao, morao bih da budem ozbiljniji. Pokušaću da budem takav, tako da nema više Dona Korleonea i sličnih stvari. Iako mi se dopalo, morao bih da promenim tu stranu svog karaktera."

Da li je dobro ili loše za Vas to što ste toliko emotivni?

"Sa jedne strane Vam mogu reći da sam previše emotivan. Pričao sam sa Veljkom i on mi je rekao da sam dok sam bio glavni trener izgledao kao da sam izgubio pet godina života. I to je istina. Takođe, Bilan mi je posle utakmice sa Partizanom rekao: "Hajde, čoveče. To je samo utakmica. Život ide dalje". Pitao me je da li sam uvek takav tokom utakmice kada sam glavni trener. Odgovorio sam mu da sam kao igrač bio još emotivniji. Kada sam bio trener u Varezeu stalno sam se radovao i svaku utakmicu sam doživljavao kao da je finale NBA lige ili Evrolige. To možda jeste previše, jer kao trener moraš da budeš fokusiran na ono što se dešava na terenu. Mada, takve reakcije mogu ponekad da pomognu timu. Kako stičem iskustvo nadam se da ću uspeti da kontrolišem emocije, da mogu tako da odreagujem kada je to potrebno, ali i da u momentima kada bi trebalo da budem tiši budem baš takav. Moram da porastem. Moram da naučim. U tom segmentu sam naučio najviše od Veljka, jer je on mnogo tiši od mene. Ta stvar nije dobra generalno. Zavisi kako je koristiš. Moraš da znaš kako da je koristiš. Ali, verujte mi, nije uopšte lako promeniti se (smeh)."

Da li biste trenirali igrača kakav ste Vi bili?

"Znate, mnogi su me pitali da li je bolji trener onaj koji je igrao košarku ili onaj koji nije. Po mom mišljenju, ponekad, lično iskustvo ti ne pomaže mnogo. Mnogi misle da si onakav kakav si bio igrač. Da imaš iste reakcije i kao igrač i kao trener, a to nije istina. Svaka osoba je drugačija. Neko će da odreaguje kao ja, neko će drugačije. Ja sam bio igrač kakav više ne može da postoji i da igra košarku. Jer, bio sam tako glup, tako drugačiji od mojih saigrača. Voleo sam da budem protagonista, a sada košarka nije tako jednostavna. Da imaš takvu ličnost, da imaš takvu ulogu u timu… Tako da, moram da zaboravim sebe kao igrača i da budem trener na drugačiji način. Bez razmišljanja šta sam uradio i šta sam bio. Sada moram da razmišljam o igračima i šta oni mogu ili ne mogu. Da sebe postavim kao primer za njih."

Kako ste odlučili da počnete da se bavite košarkom?

"Bilo je to prirodno. Jednom kada su me pitali kada sam počeo da se bavim košarkom odgovorio sam: “Kada si ti počeo da hodaš, zašto si počeo da hodaš i kako si počeo da hodaš?" Takvih stvari se ne sećaš. Ja se toga ne sećam. Moj otac je bio profesionalni košarkaš. Ne sećam se sebe bez košarkaške lopte. Imam i brata koji je stariji dve godine od mene i u jednoj od naših soba je uvek bila lopta. Igrali smo košarku svaki dan. Kada sam bio mlad išao sam na kampovanje sa svojom porodicom u Numago, što je 42 kilometra daleko od našeg doma u Trstu, i tamo smo igrali košarku. Zanimljivo je to da smo pokušavali da igramo kao Dražen Petrović ili Vlade Divac. Mnogo vremena smo provodili na igralištu, gde smo košarku igrali jugoslovenskim mentalitetom. Osećam da sam igrač postao jer smo u Trstu hvatali Tele Kapo-distria (televizija na slovenačko-italijanskom jeziku u Kopru, Slovenija, prim. aut) i tamo smo mogli da gledamo utakmice Partizana, Splita i ostalih klubova iz bivše Jugoslavije. Ali, ja lično se ne sećam kada sam počeo sa košarkom. Ona mi je u glavi otkako znam za sebe, pa do današnjeg dana."

Da li ste u mladosti imali neke idole ili uzore?

"Kada sam bio baš mali idol mi je bio Dražen Petrović. Ali, imao sam i jednog drugog, čak i kada sam počeo da se bavim košarkom i kada sam postao profesionalac. Imao sam sreće i da ga upoznam i da mnogo puta igram protiv njega. To je Predrag Danilović. Iz mnogo razloga. On jeste stariji od mene samo dve godine, ali je ozbiljnu košarku počeo da igra još dok je bio junior. Već tada je bio zvezda. Znate već da je igrao u Bolonji i da je osvojio sve. Gledao sam ga još kao srednjoškolac, a onda sam počeo da igram protiv njega. Postali smo igrači koji su pričali međusobno i postepeno se zbližavali. Nikada neću zaboraviti šta je uradio jednom prilikom. Tokom jedne sezone smo bili sve vreme prvi na tabeli. Mesec dana pre plej ofa dobio sam upalu pluća i bio sam u bolnici, jer sam se četiri, pet dana osećao veoma loše. Sledećeg dana to se pojavilo u novinama i prvi poziv koji sam primio tog jutra bio je od Danilovića. I počeo je da mi priča: *"'Ajde m'rš u p**** materinu*, šta radiš to? Sada smo prijatelji, a dolazi plej of, vi ste prvi na tabeli i za tebe je to dovoljno". Onda je dodao: "Srećno, vidimo se u plej ofu i budi u formi". Te sezone smo osvojili Šampionat. I, ok, nisam otišao da spavam jer sam bio pijan celu noć, bla, bla. I, prvi poziv koji sam primio sutra ujutru bio je opet od Danilovića. Čestitao mi je, ali i kroz šalu me oterao u *p**** materinu* i rekao mi da se *j*****, *pušim k***** i ostale stvari. Zatim je nastavio sa čestitkama i bla, bla, bla. I to nikada neću zaboraviti. Jer, svi u Italiji znaju da je on veliki igrač. Ponekad ume da bude nepristojan zato što je realan. Ako te ne voli on bi ti to rekao. On je sjajna osoba, jedna od boljih koje sam upoznao u košarci. Mnogo ga volim."

Mnogi kažu da biste besplatno igrali u NBA ligi. Da li je to istina?

"Ne, ne. Ja bih platio da igram. Da sam mogao da platim da zaigram to bih i uradio. Nema šanse da igram besplatno. Samo ako bih platio (smeh). Sada je malo drugačije od onoga kada sam ja igrao košarku. Baš Danilović je igrao, kao i Aleksandar Đorđević. Novine iz Portlanda u Italiji su pisale o njemu kako se bori da zaigra, ali je onda shvatio da nema šanse. Tako je odlučio da se vrati u Evropu, tačnije u Barselonu. I posle samo jedne nedelje u derbiju je dao 26 poena, 17 u produžetku, tako nešto. Znam da je bio neki ogroman broj poena. To je bio Đorđević. Dok sam ja igrao košarku on je bio najbolji plejmejker u Evropi, ali nije mogao da igra u NBA ligi. Sada vidim da je Riki Rubio potpisao ugovor na 10 miliona dolara po sezoni, tako nešto. Toliko sam iznerviran da mi dođe da povratim zato što ne možeš ni da porediš Đorđevića sa njim. Volim Rubija kao osobu, ne želim da pričam loše o njemu, ali Đorđević i on nema šanse da se porede. Đorđević je bolji 50 puta. Igrao sam protiv obojice, pa Vam ovo pričam iz ličnog iskustva, a ne zato što mi je neko rekao. Ja sam igrao protiv njih! Obojice! I to je nešto drugačije", u dahu je prosuo Poceko i zatim dodao:

"Ispričaću Vam jednu priču. Imate vremena da slušate. Jednom, dok sam bio igrač Varezea, igrali smo protiv Fortituda za koji je igrao Đorđević. Dan ranije sam dao jedan glup intervju gde sam rekao da Đorđević neće dati više od šest poena. Bio sam idiot, priznajem. Sledećeg dana kada je počela utakmica on je uzeo loptu, napravio dva, tri driblinga, šutnuo trojku i pogodio. Zatim su oni odbranili napad, Đorđević je opet uzeo loptu, odigrao je pikenrol sa saigračem, opet je šutnuo trojku i pogodio, uz moj faul. Tada je već imao šest poena i odlazio je na slobodno bacanje. Pogodio ga je, okrenuo se ka meni i rekao mi: "Izvini Poz, imam već sedam”. Čovek je ubacio sedam poena za manje od 45 sekundi. Tu utakmicu je završio sa 48 poena. E, to je za mene Đorđević. Rubio to ne može da uradi ni kada bi igrao šest utakmica zaredom. NBA je sad malo drugačiji. Sada se tamo odlazi mnogo lakše. Kada sam ja igrao košarku bilo je potpuno drugačije."

Da li mislite da biste mogli da budete NBA igrač da ste dobili šansu?

"Otišao sam da igram Letnju ligu u Solt Lejk Sitiju i bio sam blizu potpisa sa Torontom. Po mom mišljenju, mogao sam da igram. Da sam bio na pravom mestu mogao bih. Možda ne bih bio zvezda, ali bih igrao. Kao i Đorđević. I on je mogao da igra u NBA. Ali, oni koji odlučuju nisu mislili tako."

Da li imate ambiciju da postanete NBA trener?

"Kao prvo, zaista volim NBA i zaista imam taj san. Da ga gledam "iznutra". Volim drugačija iskustva. Čak i sada, moj boravak u Hrvatskoj je drugačiji od boravka u Italiji. Mogu da vidim drugačiju kulturu, mentalitet, filozofiju... Mnogo sam srećan kada putujem. Obilazimo sve republike bivše Jugoslavije, upoznajem mnogo finih ljudi... Zbog takvih iskustava imam i veliku želju da jednom u životu odem u NBA. Tamo je mnogo drugačija kultura u košarci, čak imaju i drugačija pravila na terenu. U životu sam trenirao dva tima, Orlandinu i Vareze, ali imam veliku želju da u budućnosti budem trener Himkija. Tamo sam proveo dve godine i bili su sjajni prema meni. Naravno, tamo je sada Duško Ivanović, koji je neverovatan trener, pa bih tek možda u budućnosti mogao da ostvarim tu želju."

Vi ste jedan od retkih igrača čija reprezentacija je dobila američki nacionalni tim u prošlosti. S obzirom da niste dobili šansu u NBA, da li ste bili srećni posle te pobede?

"Kao što znate, oni su najbolji na svetu. Sećam se pred početak utakmice u svlačionici smo se kladili sa koliko poena razlike ćemo da izgubimo. Neki su govorili da ćemo sa 30, neki sa 40... I sećam se da je onaj idiot Masimo Buleri rekao da ćemo da izgubimo sa samo 20 poena razlike. Svi su bili u fazonu: „'Ajde, m'rš u p**** materinu“*. Na kraju smo pobedili i on je dobio opkladu. Ali, zaista, igrali smo protiv Karmela Entonija, Lebrona Džejmsa, Alena Ajversona, Tima Dankana... I, da budem iskren, bila su dva razloga naše pobede. Bar 10 puta su im sudije svirale korake u kontranapadima u kojima su bili blizu zakucavanja. Tu smo imali prednost. I, igrali smo zonu 30 minuta. Nisam toliko glup da mislim da smo bolji od njih. Mi smo samo igrali drugačiji stil košarke i imali smo pobednički mentalitet. Ovog leta smo izgubili od Hrvatske. Te stvari se dešavaju. Hrvati su igrali srcem, a mi smo igrali čvrsto, ali ne onako kako smo mi igrali u vreme kada smo pobedili Amerikance. Sadašnja reprezentacija Italije je sigurno bolja od naše. Ali, mi smo igrali sa boljim karakterom. Bili smo čvršći. Možda nismo bili toliko talentovani, ali smo bili čvrsti."

Jednom prilikom Vas je pohvalio lično Tim Dankan. Da li ste ikada imali prilike da popričate sa njim o Vašem eventualnom angažmanu u NBA ligi?

"Posle utakmice smo izašli napolje. Bili smo u Milanu gde se igrao Mekdonalds kup i izašli smo sa svima njima. Bili smo pijani svi zajedno, bilo je mnogo smešno. Nismo pričali baš o mom angažmanu, jer mu se nije dopadala ta ideja (smeh). Sećam se, tada sam imao crvenu kosu i cele noći me je zvao "crvenokosi". Proveli smo lepo vreme sa njima. Bilo je lepo upoznati ih, pričati sa njima... Moram da priznam da nije lep osećaj pričati o NBA. Mislim da sam nekoliko puta bio tako blizu da potpišem tamo, ali nisam. Ne mogu da Vam kažem da bi mi to kompletno promenilo život, ali to je nešto što mi fali. Nisam nikada direktno pričao sa njim o tome, ali sam video da me poštuju. Čak je i Greg Popovič pričao dobro o nama i u tom momentu sam bio srećan zbog toga."

Zašto ste ofarbali kosu?

"Te 1999. godine smo igrali polufinale lige Italije, koja je u to vreme bila baš jaka. Igrali smo protiv Virtusa. I, tada su mislili da imamo šanse da ih pobedimo u Bolonji. Odigrali smo dobru utakmicu i pobedili smo ih. Pre utakmice sam predložio saigračima da se, ako ih pobedimo, ošišamo, ofarbamo, da bi trebalo da uradimo nešto čudno. Onda bismo na teren u finalu istrčali kao idioti. Kao klovnovi. Mnogima nismo bili smešni, ali mi smo se dobro zabavljali. Bili smo pomalo ludi. Na kraju su svi pristali. Ali, kada je došla utakmica počeli su izgovori da iskaču - „ne da mi devojka", "moja mama ne želi to da radim", "šta će nam trener reći"... I tako, ništa nismo uradili. Na kraju smo izgubili. Vodili smo osam razlike, na tri i po minuta do kraja, a izgubili smo sa pola koša. Odmah posle utakmice sam svima viknuo: "J**** vam mater, izgubili smo jer se nismo ofarbali". Tako sam odlučio da u sledećoj utakmici nastupim sa crvenom kosom. Odmah, čim sam mogao, otišao sam do berbernice gde sam rekao da me ofarbaju u crveno. I tada smo pobedili i plasirali se u finale, pa mislim da sam napravio dobar izbor. U tim momentima sam malo počeo da mislim da sam rok zvezda (smeh). Svejedno, uživao sam u životu, čak iako sam bio glup."

Imali ste prilike da upoznate Majkla Džordana. Možete li da nam ispričate to iskustvo?

"Da, da. Kada sam otišao da igram Letnju ligu otišao sam da se pripremam u Čikagu. U hali sam radio sa Timom Groverom, personalnim trenerom. Radio sam sa njim nedelju dana i svakoga dana u toj hali oko podneva je bilo kao igralište u kome bi se skupilo oko 25 igrača koji su igrali "pet na pet". To je bilo u sezoni u kojoj je Majkl Džordan razmišljao da se vrati. Onda je odlučio da zaigra za Vošington Vizardse. I tako smo nekoliko dana igrali jedni protiv drugih i upoznao sam Najkijevog advokata u Čikagu. Postali smo prijatelji i poslednjeg dana Džordan ga je pitao ko sam. Tamo su uglavnom bili crni igrači, a ja sam bio jedini beo (smeh). Zanimalo ga je ko sam ja. Zatim smo odradili dva treninga zajedno, pitao me je odakle sam i tako te stvari. Bilo je to lepo iskustvo."

Odavno kruži priča da ste još iz igračkih dana u lošim odnosima sa Bogdanom Tanjevićem, jer Vas je odstranio iz reprezentacije Italije. Da li u tome ima istine?

"To nije istina. To je on pričao pre nekoliko dana za hrvatske novine. Rekao je da je u reprezentaciji bio Karlton Majers, koji je imao sva ovlašćenja. A, on je od mene želeo drugačiju rolu u reprezentaciji od one koju sam ja imao u Varezeu. Igrao sam Svetsko prvenstvo u Atini 1998. godine. Sledećeg leta, nakon što smo osvojili titulu u Italiji, polomio sam nos pa nisam stigao na vreme. Imao sam taj lekarski pregled i lekar mi je rekao da neću moći da treniram 20 dana. Zato sam kasnio na okupljanje selekcije i to je jedina istina. U to vreme sam mislio za sebe da sam zvezda. Tako da, nisam se baš najbolje ponašao, zbog pravila, zbog svega. Ali, zajedno smo doneli odluku da me ne povede na Evrobasket, jer mi nije garantovao da ću igrati mnogo, kao što sam želeo. Ja sam otišao kući, a Italija je postala šampion Evrope u Parizu. I nastavili su da rade bez mene. Ali, moram da budem iskren. Imam ogromno, ogromno poštovanje za Bošu. Volim ga mnogo. Naravno, u tom periodu ne kao sada. Tada sam imao drugačiji osećaj. Znam da sam bio dobar igrač i da je trebalo da budem sa nacionalnim timom, ali poštujem njegov izbor. Posebno poštujem to što je direktno kod mene došao i rekao mi: "Bolje je da se vratiš kući zato što neću da te pustim da igraš kako želiš. Ti ne želiš da igraš kako ja želim, pa je bolje za sve nas da se vratiš kući". Direktno, bez lažnih izgovora tipa "menadžer mi je rekao"...  Bio je direktan sa mnom. Iskreno i sa velikim mud***. Iako sam u to vreme mislio da je to sve sranje, kako godine prolaze sve sam počeo drugačije da gledam. Sada, kao trener, potpuno drugačije.  Od prvog dana sam ga poštovao. On je 100 odsto realna osoba, iskrena i direktna. Čak smo obojica skoro bili u Trstu, pokušali smo da se nađemo na kafi, ali nismo uspeli. Morao sam da se vratim u Zagreb. Uvek sam srećan kada ga vidim. Čak, poslednji put kada smo se videli on je počeo da plače. On je jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao."

Kako ste dobili nadimak Atomska muva?

"Kada sam bio mlad voleo sam nadimke koje imaju NBA igrači. Razmišljao sam, ako budem imao nadimak napravio bih tetovažu. Ali, tu je bio problem. Nadimak je Atomska muva. A, gde muva najčešće odlazi? Na go*** (smeh). Bar da je nadimak bio Atomski pauk, pa i da istetoviram. Ovako nisam mogao."

Da li je istina da ste ukrali autobus?

"(smeh) To je samo legenda koja kaže da sam ukrao autobus uveče, da sam vozio do Milana, koji je bio udaljen tri sata, da odem u "Holivud", koji je u to vreme bio najbolji klub u tom gradu. Ok, čak je i sada najbolji klub tamo. I ne samo tamo, već i u Italiji. To je samo legenda. Čak ima i glupa legenda da su moji saigrači bili sa mnom. Kao da sam ih kidnapovao. Istina je da sam nekoliko puta vozio mali autobus na treninge. Nisam želeo da čekam. Imali smo dva ta mala autobusa i trebalo je pet minuta da se stigne do sale. Čak i manje od pet minuta. Doduše, dešavalo se da mi uveče bude tako dosadno, pa bih rekao: "Je** ga. 'Ajde".  Onda bih zamolio vozača da me negde odveze. Ali, u Italiji vole da pričaju sra*** o svemu, da tračare... Mada, priznajem da sam ponekad bio idiot. Ne toliki idiot kao što legenda kaže, ali ipak idiot. Radio sam glupe stvari u svojoj karijeri."

Koji je Vaš najbolji momenat u igračkoj karijeri?

"Osvajanje titule šampiona Italije sa Varezeom. Iz više razloga. Prvi je jer smo imali male šanse da učinimo to. Drugi je jer smo svi u klubu bili veliki prijatelji. Na primer, ja nikada ne bih mogao da igram tenis. Zašto? Ne zato što ne volim da ga igram, nego sa kim da se družiš kada završiš meč? Sa reketom? Kada pobediš možeš da zagrliš samo reket, jer ti tamo nemaš saigrače. I to je najgore. Ali, kada igraš košarku najlepši deo je kada slaviš sa svojim saigračima. Kada smo osvojili titulu u Italiji mi smo slavili dve nedelje. Hej! Dve nedelje! Nekoliko godina kasnije sam pozvao Alesandra De Pola i rekao mu: "Slušaj Sandro, još jednom će nas pustiti da pobedimo". On je bio srećan, ali nije bio kada sam mu rekao: "Ali nam je zabranjeno da je proslavimo". Onda smo zaključili: "Dajte nam nekog drugog da pobedimo". Najbolja stvar je pobediti da bi proslavio. U košarci to možeš da uradiš sa svojim saigračima."

Koji je Vaš najgori momenat u karijeri?

"Imao sam ih mnogo. Nekoliko puta me je trener "isekao" i otpustio. To se inače ne radi sa italijanskim igračima. Pogotovo ne dobrim italijanskim igračima. Dva puta mi se to desilo u nacionalnom timu, jednom u Fortitudu kada me je Jasmin Repeša oterao. Jednom sam polomio koleno.  To mi se desilo kada sam imao 22 godine, pa su mi svi govorili da više neću moći da igram. Ali, u isto vreme, na primer, kada bi mi rekli da se vratim i da ću imati priliku da ne polomim koleno ja bih rekao: "Ne! Ja želim da polomim svoje koleno". To mi je mnogo pomoglo. Jer, kada bih se vratio iz povrede bio bih mnogo uzbuđen i motivisan da igram košarku. Shvatio bih koliko zapravo volim da je igram. Još jedan primer. Kada igraš protiv trenera koji te je otpustio želiš da mu dokažeš da je pogrešio kada je to uradio. Sve te stvari te čine boljim. Tako da, ne mogu da Vam kažem da sam voleo te momente, ali sam iz njih izvukao pozitivne stvari koje su mi pomogle da budem još bolji."

Da imate šansu da se vratite kroz vreme da li biste nešto promenili?

"Ovo će mi biti malo teže da objasnim, ali ću da pokušam. Da bih igrao košarku meni nije bio potreban trener. Zašto? Zato što sam imao talenat. Ali, mojim saigračima je verovatno bio potreban. Dosta puta sam se zapitao tokom karijere kako trener ne prepoznaje moju sposobnost da budem vođa. Moram da pomenem da sam oduvek imao odličan odnos sa svojim saigračima. Ali, ponekad sam u svojoj glavi mislio da me trener ne poštuje onako kako bi trebalo. Onda, tokom poslednje godine moje karijere imao sam jednog sjajnog trenera, Romea Saketija. On je bio trener Dinamo Sasarija, sa kojim je bio šampion Italije pre dve godine. On me je tretirao drugačije i u jednom trenutku sam shvatio da mi nije bio potreban kako bih igrao, ali sam shvatio da je trener neophodan da trenira ceo tim. Kada sam počeo da prepoznajem to počeo sam da poštujem trenera, jer je on činio da moji saigrači budu bolji i mogao je da prepozna moju sposobnost da vodim. To je bilo savršeno. Ja sam prepoznavao njegovo vođstvo, ostali igrači su to videli, pa su ga poštovali još više. Lider njihovog tima poštuje trenera. Na kraju, bio sam toliko glup, jer kada sam počeo da igram košarku nisam shvatao da je trener tu da trenira sve nas, ne samo mene. Tako da, ako bih mogao da se vratim kroz vreme promenio bih to. Da prepoznam trenera kao šefa, kao lidera."

Da li mislite da biste bili bolji igrač da ste bili drugačiji?

"Ne. Zato što sam visok 180 centimetara, ne preterano brz, nisam mogao da skačem, nisam mogao da zakucam. Nisam bio dobar atleta. Bio sam dobar igrač jer sam bio nesvestan. Igrao sam tako. Nije me bilo briga za greške. Kada sam prestao da se bavim košarkom video sam jedan članak o Daniloviću koji me je mnogo iznenadio. Pisao je statistički podatak koji kaže da je on u poslednjih pet minuta utakmice, dok je igrao u Virtusu, slobodna bacanja izvodio između 95 i 97 procenata! To znači da kada god se lomio meč on je pogađao. To je ponekad neverovatno, ali ne svaki put. Kada bih ja izvodio slobodna bacanja za pobedu bukvalno sam se plašio i mislio sam da to nije dobro. To nikada nikome nisam rekao u životu. Ali, svejedno sam uglavnom pogađao. Istina je da se svi uplaše na terenu, čak i igrači koji su najveći pobednici ikada. Danilović je čovek koji pobedio kad god je igrao. Plašiš se, ne želiš da napraviš grešku, ali nastavljaš da igraš, čak i kada napraviš grešku. Ja sam bio taj tip igrača. Bio sam nesvestan. Nije me bilo briga. Nastavljao sam da igram. Čak i kada sam se plašio želeo sam da šutiram. Tako da, ako bih promenio karakter verovatno ne bih bio takav igrač. Moj karakter mi je bio sve."

(foto: Agenzia Ciamillo e Castoria; KK Cedevita)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

white_star.png

Najnovije poruke na forumu

white_important.png

Anketa

Da li Crvena zvezda mts može na F4?

Da - 51.9%
Ne - 48.1%
Glasanje za ovu anketu je zavrseno

Copyright by mvp.rs