Vladimir Đorđević za MVP: Bosna je veliki klub

četvrtak, 15 jun 2017 10:05     Autor: 
Srpski košarkaš je odigrao izuzetnu sezonu za nekadašnjeg prvaka Evrope.

Najveći deo nacionalnih šampionata u Evropi je završen, slično je i kod nas u regionu. Jedno od najzanimljivijih finala viđeno je u Bosni i Hercegovini, gde posle dužeg niza godina Igokea nije lako osvojila titulu. Tim iz Aleksandrovca je stigao do trofeja pobedom protiv Bosne rezultatom 3-2 u finalnoj seriji.

Sve iskrene ljubitelje košarke može samo da obraduje vraćanje jednog košarkaškog velikana poput Bosne na košarkašku mapu, a o finalnoj seriji, kao i drugim aktuelnim stvarima, razgovarali smo sa Vladimirom Đorđevićem, uzdanicom sarajevskog kluba, u koji je prošlog leta stigao iz niškog Konstantina.

"Malo ko je verovao da možemo da stignemo do pet utakmica u finalnoj seriji. Međutim, videlo se iz meča u meč da smo zaslužili majstoricu. Da smo svi bili zdravi, sa Ikonićem i Vasiljevićem tokom čitave serije mogli smo da pružimo i više, možda i da ih iznenadimo."

Lična karta Ime i prezime: Vladimir Đorđević Datum i mesto rođenja: 8. decembar 1990. (Niš, Jugoslavija) Visina: 198 centimetara Pozicija: Bek / Krilo Klubovi: KK Junior (2000-2002), Ergonom (2002-2008), Nibak (2008-2010), KK Niš (2011), Konstatin (2011-2016), Bosna (2016/17)

Као najzaslužnijeg za preporod Bosne Rojal Đorđević ističe trenera Dušana Gvozdića.

"Gvozdić je bukvalno napravio čudo od ove ekipe. Igrali smo pravu košarku, pokazali mnogo toga dobrog. Što se sezone tiče svi su zadovoljni, ostaje žal što u toj petoj finalnoj utakmici nismo pružili više, jer je već posle poluvremena bilo jasno da je Igokea pobednik."

Bosna je opet klub o kome se u regionu priča sa poštovanjem.

"Vratili smo Bosnu, opet je živa. To je ono što košarci treba, jer je Bosna veliki klub. Publika se vraća u "Skenderiju", a Sarajevo obožava košarku. Bilo je prelepo igrati pred našim navijačima. Između ostalih, izdvojiću jednu utakmicu kada je sama egzistencija Bosne bila dovedena u pitanje. Bilo je to protiv tuzlanske  Slobode, a dvorana je bila prepuna. Jednostavno, takve utakmice ne mogu da se izgube."

Đorđević sa puno repekta govori o svima u klubu, od trenera, preko saigrača, do navijača, a posebno izdvaja dvojicu asova kojima je ova sezona možda bila i poslednja. Jednom od njih sigurno.

"Goran Ikonić i Saša Vasiljević su legende. Dva velika igrača i, pre svega, velika čoveka. Svi smo dosta od njih naučili. Sale je mozak ekipe, sve drži pod kontrolom, od svlačionice do terena. Ikonić takođe, a uz to je košgeter ubica. Može da postigne 30 poena, a da se ne oznoji. Takvu ruku u životu nisam video. Zato se nadam da će Ikonić odigrati bar još jednu sezonu jer fizički to može. Vasiljević se već zvanično oprostio i možda je vreme da uživa sa porodicom."

Naš sagovornik je posebno fasciniran odnosom navijača prema domaćoj klupskoj košarci.

"U Bosni i Hercegovni ljudi vole sport i dosta su upućeni u dešavanja u njemu. Ja sam u Bosni bio prvi put dok je ona bila drugoligaš. Iskoristio sam pauzu u KLS pre početka Superlige i odigrao plej of u kome smo i izborili plasman u Prvu ligu. Posle sam se vratio u Konstantin, a kada se završila sezona postigao sam novi dogovor sa Bosnom i u avgustu došao u Sarajevo. Prilikom prvog izlaska u grad, na Vilsonovom šetalištu, zaustavila su me tri čoveka da mi požele dobrodošlicu i slikaju se sa mnom. Pričali su da im je drago što sam se vratio iako sam odigrao samo nekoliko utakmica. Mislio sam da me neko od saigrača zeza, da je možda skrivena kamera, da neko namerno dovodi te ljude. Ali eto, ljudi su me prepoznavali, slikali se. Ja ne smatram sebe igračem za kojim sad deca treba nešto da trče, ali tako je bilo. Vrlo često su nam u svlačionicu navijači donosili dresove da im se čitava ekipa potpiše, zaista sjajna privrženost navijača klubu."

Nismo izbegli da pitamo našeg sagovornika da uporedi kvalitet srpske i bosanskohercegovačke lige.

"Svaka liga ima nešto svoje, a ako moram da ih poredim bosanskohercegovačka liga i KLS u vreme kada sam ja igrao u njoj su sličnog kvaliteta. Realno, naša Superliga je jača zbog četiri abaligaška tima. U Bosni i Hercegovini se u Ligu 6 priiključuje samo jedna ekipa, Igokea. Mada, trebalo bi reći da se za Ligu 6 klubovi dodatno pojačavaju i da nije uopšte naivna."

Broj igrača koji iz KLS prelaze u Ligu 10 je veliki.

"Igrači iz Srbije u Bosnu i Hercegovinu prelaze uglavnom iz finansijskih razloga. Imam utisak da se tamo više ceni ono što radiš i uz to taj rad je plaćen. U KLS kao da svi podrazumevaju da su igrači tu samo da bi otišli na neko drugo mesto posle, pa se tako i ponašaju. Igrači pristaju da igraju pod smešnim finansijskim uslovima. Dolaskom naših i igrača iz drugih zemalja ta Liga 10 je dobila na jačini, ima tu dosta iskusnih košarkaša. Lično mi je bilo teže da igram bosanskohercegovačku nego KLS ligu."

Palilula ekspres "Svakodnevno sam u kontaktu sa bivšim saigračima preko društvenih mreža. Na Viberu imamo grupu "Palilula ekspres". Mladen Vitković, dugogodišnji kapiten, insistirao je da svi igrači znaju gde je Staro groblje, Palilula i Dom za mlaloletnike u Nišu, mesta gde smo igrali basket. Odatle i naziv grupe. Čujemo se i kada je dobro, ali i kada je loše. Mislim da smo mi, kao uslovno domaći igrači, dobro prihvatali igrače koji dolaze iz drugih gradova."

U Ligi 10 imaju i neka pravila kojima pokušavaju da zaštite mlade domaće igrače.

"Jeste, imaju jedno pravilo, ali ono gubi smisao u realnosti jer im, kao i kod nas, najmlađi i najtalentovaniji igrači odlaze u inostranstvo. Imaju pravilo zaštićenog godišta kojim navodno čuvaju domaće igrače. Ono obavezuje klub da ima jednog domaćeg igrača od 21 godinu ili mlađeg svih 40 minuta u igri na parketu. Mogu da ih rotiraju, ali jedan uvek mora da bude na terenu. E sada, nemaju svi timovi kvalitetne te mlađe igrače, pa zbog toga ulaze u probleme. Mi smo u Bosni imali talentovane mlade momke pred kojima je još dosta rada, ali koji su nam pomogli da Ligu 10 završimo na prvom mestu."

Specifičnost bosanskohercegovačke lige je nacionalni naboj. Ona je neka vrsta ABA lige u malom, ali Đorđević ističe da nije imao nikakvih problema.

"Tenzije postoje, ali je publika uglavnom kulturna i, što je najvažnije, razume košarku. Svakako da postoji rivalitet između nekih klubova, da se negde zapinje više i stvarno je zanimljivo. Generalno, sve prolazi bez problema i bez vređanja. Tamo publika dolazi i bodri svoj tim i mislim da niko na svojoj koži nije osetio neku nacionalnu netrpeljivost. Vrlo je kulturna publika, baš za Bosnine navijače važi da su izrazito korektni, ali ja to isto mogu da kažem i za Slobodinu, Igokeinu publiku, kao i navijače Širokog, a to su ekipe koje su se borile za vrh."

Vladimir Đorđević je u Bosnu došao u njenim najtežim trenucima od osnivanja, ali je ime bivšeg evropskog prvaka bilo pravi magnet i nije mu bilo svejedno kada je dobio poziv.

"Prošle godine mi zvoni telefon, zove me trener Gvozdić, koji je hteo ranije i u Vršac da me vodi iz Konstantina. Mi smo tada u Konstantinu imali pauzu pred Superligu skoro mesec dana i on me zvao da tokom te pauze odem u Bosnu koja se takmičila u Drugoj ligi. Ja razmišljam, trebalo bi da igram Superligu Srbije, a zovu me u Drugu ligu Bosne i Hercegovine. Superligu doživljavam kao najbolju u regionu, ali zove me Bosna. Bez obzira što je drugoligaš, nije mi bilo svejedno, veliko je to ime. Sigurno ne bih otišao da je neki drugi klub bio u pitanju. Razmišljao sam te večeri posle poziva, koja god bila liga radi se o Bosni, ostaće mi upisano u karijeri da sam igrao za taj klub, nekadašnjeg prvaka Evrope. I pristao sam."

U početku nije stekao utisak da je došao u redove bivšeg evropskog šampiona.

"Kad sam stigao sve je bilo na skoro amaterskom nivou. Od treninga pa do organizacije. Ipak je to bila Druga liga Bosne i Hercegovine. U trenutku kada je kod njih došao trener Gvozdić, šest kola pre kraja, trebalo im je svih šest pobeda da se oni plasiraju u plej of za plasman u Prvu ligu. Svih šest su i pobedili, a uz to im se i poklopio jedan rezultat pa su završili kao trećeplasirani. Ja sam došao za to polufinale i finale i uspeli smo da vratimo ekipu u Prvu ligu."

Pod tim utiskom razmišljao je da li da se vrati u Sarajevo, kada je mesec dana kasnije završio Superligu sa Konstantinom.

"Na leto sam opet bio u nedoumici da li da se vratim. Međutim, dobio sam uveravanja da su ušli sponzori u klub, da se napada visok plasman, prihvatio sam i nisam se pokajao. Bosna se polako diže, sve se odigralo u kratkom periodu, od ispadanja iz lige do majstorice za titulu prvaka države. Nadali su se i pozivnici ABA lige, ali sad je ona skraćena pa ništa od toga."

Nije lako igračima koji nose dres tima koji su proslavili Mirza Delibašić, Žarko Varajić, Ratko Radovanović, Nenad Marković, Zdravko Radulović...

"Oseća se pritisak, kako da ne, to je klub Mirze Delibašića. Ne samo njega nego brojnih asova, da ih ne nabrajam. Ipak, kada izađem na teren postoji samo lopta i koš, ne razmišlja se o tome."

Nadimak Furi "Kada sam počeo da treniram kod Dragana Ratkovića i kada je pravio neki spisak zaboravio mi je ime i rekao je "mali Furi", jer mi tako zovu oca. I, taj nadimak je ostao. Ratković me je uveo u košarku i uz to još i dao nadimak po kome me danas prepoznaju, jer ljudi iz sveta košarke me više znaju po nadimku Furi, nego kada im neko kaže Vladimir Đorđević."

Još jednom je naš sagovornik istakao ulogu trenera Dušana Gvozdića, koji je sve igrače rasteretio pritiska.

"Kroz karijeru sam imao sreću da radim sa dobrim trenerima. Da ih ne pominjem sve, ali od Milana Josića, Jovice Antonića, Boška Đokića, Marka Cvetkovića, pa sam došao kod Gvozdića. Ni Gvozdić ni uprava nam nisu nametali pritisak rezultata. Naše je bilo da igramo kako možemo i da damo sve od sebe. Mislim da sam napredovao ove sezone u Bosni. Svaki od trenera ima svoju filozofiju igre, a Gvozdićeva je bila "sve se čita", moraš sve da predvidiš. U početku mi je bilo čudno šta me ovaj čovek tera da radim, ali na kraju se ispostavilo da sam počeo mnogo bolje da razumem košarku, tako da mi je saradnja sa njim bila odlična. Veoma dobar trener, ima on ime iza sebe i pedigre, učio je od najboljih. Što se mene tiče, jedan od najboljih, ako ne i najbolji sa kojima sam radio. Pre svega, u njemu sam stekao i prijatelja. Ne mogu to da opišem, samo reči hvale."

Sumnjao je u početku, ali sada je siguran da nije napravio pogrešan potez odlaskom u Sarajevo.

"Mislim da sam se dobro snašao u ulozi stranca. Publika me odlično prihvatila i sa te strane sam vrlo zadovoljan. U početku je bilo teško, nova sredina, saigrači, svako ima neko svoje viđenje košarke, ali se nisam pokajao. Trener je sve postavio, podelio uloge, kasnije se to na terenu sve iskristalisalo. Dok nije došla Liga 6 imao sam neke sumnje da sam napravio grešku. Lično, mislim da sam mogao i bolje, ali me svi sa kojima sam razgovarao uglavnom hvale i ubeđuju da sam bio odličan."

Promena teme i blagi grč na licu sagovornika. Nismo mogli da zaobiđemo sezonu Konstantina, kluba u kome se afirmisao i bio bitan šraf u mašineriji koja je nekoliko godina bila među najboljim srpskim klubovima.

"Pratio sam Konstantin, to je moj klub. U njemu sam počeo da igram Prvu ligu. Ostaje veliki žal za ovom sezonom, ali šta da kažem. Godinama unazad smo upozoravali sve da će se to desiti. Oni nam nisu verovali i eto... Ono što smatram kao presudno za neuspeh je što su kasno počeli sezonu, prekasno formirali tim, kasno izvršili selekciju. Dok sam ja već igrao pripremne utakmice Konstantin početkom septembra nije imao nijednog igrača", sa žaljenjem je konstatovao Đorđević, a zatim nastavio:

"Nekim igračima su dužni još od pre tri godine. Nekima manje, nekima više, ali ima dugova. Ja im iskreno želim da se što pre vrate u Prvu ligu, ali već sada moraju ozbiljno na tome da rade. Sve su imali, pričalo se o Nišu kao košarkaškom centru. Duško Vujošević, Aleksandar Džikić i ostali dođu i hvale Konstantin, a evo sada, Druga liga. Iskreno im želim da se vrate što pre i da više nikada ne ispadnu, ali znam da je teže ući u Prvu ligu nego opstati u njoj."

I pored svega, osećanja koja preovladavaju kada se pomene Konstantin su lepa.

"Pamtim uglavnom lepe trenutke. Bila je to ekipa sastavljena uglavnom od domaćih, niških igrača. Kao domaće smatram i Vladu Veličkovića i Gorana Ostojića koji su od početka bili sa nama, a čak je i Strahinja Stojačić bio tu tri godine i na kraju pričao "po niški". Sve su to prelepe uspomene, za ceo život. Družili smo se, igrali smo dobro, rezultati su bili tu, med i mleko. Da nam je taj finansijski deo bio dobar i ispoštovan bukvalno ne bih nikad otišao od kuće. Stekao sam prave prijatelje za ceo život, više vremena sam provodio sa saigračima nego sa porodicom i devojkom. Pamtiću i po trenerima, Antoniću, Đokiću, Cvetkoviću... Samo lepe stvari!"

Košarku je počeo da trenira za vreme NATO agresije na Jugoslaviju 1999. godine.

"Tokom rata sam vreme provodio u društvu gde je bio Dragan Ratković, trener KK Junior, poznat kao pomoćnik Marine Maljković u trofejnoj reprezentaciji ženske selekcije Srbije. On je stalno radio neke vežbe sa svojim sinom. Jedno jutro sam iz čiste znatiželje pošao sa njima. Dragan je video kako ja to podnosim i rekao je da obavezno dođem na trening kada prođe bombardovanje. Mene je više fudbal interesovao, ali sam otišao na košarku. Na prvom treningu sam video starog druga, kućnog prijatelja i odlučio sam da se tu  zadržim."

Iako je košarku počeo da igra rano, sve do skoro je nije doživljavao kao nešto od čega će da živi. Nekoliko puta je čak i prestajao da je trenira.

"Bio sam kod Dragana Ratkovića u KK Junioru u početku. Nije me mnogo zanimala košarka, igrao sam se. Posle sam nekako prešao u Ergonom i najljući rival nam je bio niški Beopetrol. Sećam se da nikako nismo mogli da ih dobijemo, nismo imali rešenje za neki njihov presing. Shvatao sam košarku kao neki vid zabave, treninzi, druženje. Dosta sam i odsustvovao sa treninga. Košarku nisam shvatao ozbiljno, jer u to vreme osim Marka Cvetkovića, Miloša Trailovića i Ace Mladenovića, Nišlija nije bilo po klubovima u Srbiji i van nje. U to vreme kada sam razmišljao i da prestanem da treniram zvao me tadašnji direktor Ergonoma, Dragan Ćirić, pravila se neka fuzija i ostao sam, igrali smo neku juniorsku ligu i napravili dobar rezultat. Video sam da nešto i ne treniramo preterano, a da mogu da se nosim sa igračima iz lige... Igrali smo protiv Zvezde, Hemofarma, Zdravlja... Pa sam opet preko leta izgubio volju. Zatim su mi preko leta nudili da treniram sa prvim timom Ergonoma, a ja sam izabrao da igram Drugu srpsku ligu u ekipi Nibaka zbog društva. I onda je krenulo, korak po korak, svake sezone u viši rang. Tada sam shvatio da igramo ozbiljnu košarku i da možda mogu da živim od nje."

Đorđević je trenutno kod kuće u Nišu, gde se odmara od uspešne sezone, ali i razmišlja o nastavku karijere.

"Slobodan sam igrač, tražim klub. Nadam se da će uskoro i to biti rešeno. Ne isključujem da to opet bude Bosna, a možda i nešto drugo. Videćemo."

"Beskompromisni borac. Čovjek koji uvijek odrađuje 'specijalne' zadatke. Uvijek se najviše troši u napadu i odbrani! Često se ne vidi njegov doprinos u statistici na oba kraja parketa, ali NAJVAŽNIJI igrač naše Bosne Royal Jelly u ovoj sezoni! VLADIMIR DORĐEVIĆ FURI - NAŠ MAJSTOR", ovim rečina je administrator Fejsbuk strane Bosne Rojal opisao Vladimira Đorđevića, a one zaista u najkraćim crtama opisuju karakter i kvalitete našeg sagovornika.

Iz sezone u sezonu njegov napredak je uočljiv i onima koji nisu košarkaški stručnjaci. Đorđević je očigledan primer igrača koji je radom postigao sve do sada i od koga je uvek zagarantovano stoprocentno zalaganje na terenu, bez obzira na ime protivnika, važnost utakmice, pa čak ni zdravstveno stanje. Igrač koji nikada ne traži alibi, zato je uvek bio i ostao miljenik navijača i saigrača svih ekipa u kojima je nastupao.

(foto: KK Bosna; Južne vesti)

Komentari   

Nis
+1 #1 Nis 16-06-2017 13:57
Dobri nas Furi!!!
Citat

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

white_star.png

Najnovije poruke na forumu

white_important.png

Anketa

MVP NBA lige je?

Rasel Vestbruk - 31.6%
Džejms Harden - 26.3%
Kavaj Lenard - 31.6%
Nijedan od ponuđenih - 10.5%
Glasanje za ovu anketu je zavrseno

Najnovije teme na forumu

Copyright by mvp.rs