Oskar Jebra za MVP: U Španiji su sve bekove poredili sa Danilovićem

Dragan PanajotovićPonedeljak, 07 Avgust 2017 17:44 Facebook Facebook Google Pinterest

Bivši reprezentativac Španije gradi trenersku karijeru u Kini.

Oskar Jebra za MVP: U Španiji su sve bekove poredili sa Danilovićem

Svedoci smo da je Kina postala novo košarkaško tržište, više nego interesantno za američke i evropske igrače, ali sve češće i trenere. Pisali smo o sve većem broju odlazaka naših mladih stručnjaka u tu zemlju, ali u njoj su sreću našli košarkaški radnici iz svih delova Evrope i sveta. 

Miloš Vučković je srpski trener koji već drugu sezonu trenira u ekipi Harlem Šou 1 iz Pekinga. U Srbiji je Vučković uspešno radio sa mlađim selekcijama OKK Konstantin iz Niša, ali se jedno vreme bavio i novinarskim poslom, jer je na Filozofskom fakultetu diplomirao na odseku Žurnalistika, a nakon toga završio i Višu trenersku školu. "Novinarski gen" mu je proradio i setio se našeg portala kada je u svom klubu, u ispostavi u Dalianu, upoznao Oskara Jebru, bivšeg reprezentativca Španije, člana olimpijske generacije iz 2004. godine, koji takođe radi u ekipi Harlem Šou sa mlađim kategorijama. Uz Vučkovićevu pomoć odradili smo razgovor sa bivšim španskim košarkašem.

Oskar Jebra je karijeru počeo u Huventudu i to 1992. godine, kada je Partizan pobedom nad timom iz Badalone, trojkom Saše Đorđevića u poslednjoj sekundi, postao prvak Evrope. Jebra je tada bio član juniorske ekipe Huventuda, ali se dobro seća te sezone i posebno finalne utakmice.

"Gledali smo meč i znam da su svi uživali u njemu. Posle utakmice nismo bili srećni zbog poraza od Partizana, ali način na koji se to desilo bio je tako uzbudljiv. Znate, ljudi u Badaloni vole košarku i razumeju je odlično. Videli su da je na kraju to bilo fer. Bila je to vrlo neizvesna utakmica, koju je vrhunski talenat igrača rešio u poslednjoj sekundi. U Badaloni je bila dobra atmosfera, Huventud je bio odličan tim. Nisu razočarali, bio je to uspeh, prvi put su stigli tako visoko. Istina je da su propustili veliku šansu, ali su tada izgradili temelj za ono što se desilo kasnije. Za Huventud je to bio vrlo važan trenutak. Konačno su videli da mogu da stignu do vrha, ne samo da igraju dobru košarku."

Lična karta Ime i prezime: Oskar Jebra Datum i mesto rođenja: 15. jul 1974. (Leon, Španija) Visina: 200 centimetara Pozicija: Krilo Klubovi: Huventud (1991/92), Badalona (1992/93), Leon (1993-1998), Limož (1998/99), Hihon (1999/00), Forum Valjadolid (2000-2004), Pamesa (2004-2006), Valjadolid (2006-2008), Mahram Teheran (2008/09), Liria (2010), Melilja (2010/11)

Vrhunac Jebrine karijere bile su Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Tada je, kao tridestogodišnjak, debitovao u španskom nacionalnom timu od koga se mnogo očekivalo, ali nije uspeo da stigne do medalje. U četvrtfinalu selekciju Španije zaustavio je američki "drim tim", stavljen pod navodnike ne samo zbog pravopisa.

"Lično, te Igre su mi vrhunac karijere iz ovog ugla. Sa 30 godina sam bio debitant, bila je to nagrada za sve do tada. Nakon dugogodišnjeg rada naći se na Olimpisjkim igrama je neverovatan osećaj. Ipak, u tom trenutku bilo je ogromno razočaranje. Za naš tim je to bila najbolja šansa da pobedi Sjedinjene Američke Države na Igrama. Na pripremama za turnir pobeđivali smo Argentinu, Srbiju i sve velike timove u to vreme i to sa po dvadesetak razlike. Dominirali smo. U grupi smo posle igrali ponovo protiv tih ekipa, kao i Italije, Kine i Novog Zelanda i sve smo ih pobedili veoma lako. U četvrtfinale smo prošli kao prvoplasirani, a četvrtoplasirana selekcija iz druge grupe bila je Amerika. Oni su očajno igrali u grupnoj fazi. Nismo bili presrećni što igramo protiv njih, ali smo bili samouvereni, bila je to velika šansa da ih pobedimo. Logično je bilo da, ako pobedimo Ameriku u četvrtfinalu, put do zlata bi bio mnogo lakši. Međutim, ispostavilo se da su oni protiv nas odigrali neverovatno dobro. Dvejn Vejd i ostatak ekipe je odigrao najbolje do tada na obe strane terena. Pogađali su neverovatne šuteve sa osam metara i pobedili su nas."

Ističe da je njihov poraz tada iznenadio poznavaoce košarke u Atini. 

"Ja sam bio u veoma dobrim odnosima sa mnogo argentinskih igrača, Priđonijem, Sančezom, Obertom i ostalima. Puno ih je igralo u Španiji. Oni nisu mogli da veruju da smo izgubili. Išli smo na piće nakon finala i tada su nam govorili da im je utakmica protiv Amerike bila kao poklon koji nisu smeli da propuste. Na kraju su i osvojili zlatnu medalju."

Ipak, Jebra ističe da su iz tog poraza mnogo naučili.

"U mom slučaju je takav epilog bio loš jer je to bila moja poslednja šansa da osvojim medalju. Bio sam veoma razočaran. Ali, to je bio veoma bitan momenat u španskoj košarci, koji je očvrsnuo ekipu da bude ono što je bila narednih 10godina. Stekli su veliko iskustvo, izgubili nešto što je tako blizu, ali se to sve vratilo tokom narednih godina." 

Tadašnja Srbija i Crna Gora je potpuno razočarala. Igrala je u grupi sa Španijom i nije prošla prvu fazu takmičenja. U poslednjem meču u grupi Španija je igrala protiv Novog Zelanda. U Srbiji je taj meč pomno praćen jer je igran pre našeg duela sa Kinom. Španija je već obezbedila prvo mesto i igrala je rezultatski nebitan meč, dok je Novom Zelandu bilo bitno za prolaz dalje. Pobeda Španije je dala šansu Srbiji i Crnoj Gori da pobedom protiv Kine prođe u četvrtfinale, ali su naši igrači razočarali i nisu imali rešenja za Jao Minga. Da li je možda iskustvo sa tih Igara nateralo Špance da kalkulišu u narednom periodu, kako im se ne bi ponovio susret protiv najvećeg favorita već u četvrtfinalu nekog takmičenja?

"Ne želim da verujem da to neko radi u bilo kom sportu, niti na bilo kom takmičenju, ali verovatno se dešava. Ja znam, jer sam bio sa tom ekipom, da nismo nikada kalkulisali. Razmišljali smo da za zlatnu medalju moramo da pobedimo sve ekipe i nismo gledali ko nam je protivnik. Mi smo stvarno igrali odlično. Pau Gasol je imao 24 godine i bio je dominantan. Sećam se pripremne utakmice protiv Srbije u Granadi, a zatim nešto kasnije u Madridu. Mi smo pobeđivali lako, prelako. Nismo imali razloga da kalkulišemo jer smo mogli da pobedimo svaki tim. Ja nisam od onih koji će sad nešto da se čude i da govori da se ne kalkuliše, ali garantujem da mi tada nismo kalkulisali. Za kasnija takmičenja ne mogu da garantujem jer nisam bio prisutan, ali iskreno verujem da to nikada nisu radili."

Prošlo je 13 godina. Španija se priprema za Evropsko prvenstvo i u njoj su i dalje Pau Gasol i Huan Karlos Navaro, kao i 2004. godine.

"Dva istinska lidera. Stvorili su novi duh nacionalnog tima, uz njih smo spoznali da možemo da pobedimo svakoga. Promenili su mentalitet mnogih igrača u timu. Kada smo igrali zajedno bili su mladi, još uvek talentovani, ali i tada sposobni da pobede sve protivnike. Pokazali su kako bi trebalo igrati i pobediti. Neustrašivi su, ne plaše se nikoga, svejedno im je da li su protivnici veći, jači, stariji, mlađi... Ni protiv najjačih protivnika, poput Argentine, Srbije, Amerike, njima nije bio problem da ubace po 25 poena. Oni su moć španske reprezentacije. Gasol je najbolji španski igrač svih vremena. Oni su duša i srce tima, zajedno mogu da pobede svakoga. Lično mislim da im je ovo poslednji zajednički nastup. Navaro dolazi posle izuzetno teške klupske sezone. Loše igre Barselone dovele su do toga da je jedan Navaro izviždan pred svojim navijačima. Da je neko pre pet ili 10 godina najavio da će to da se desi rekli biste mu da je lud. Gasol dolazi posle teške sezone, drugačije uloge u Spursima nego što je imao u prethodnim NBA sezonama. Trag koji je ostavio Tim Dankan u toj ekipi je ogroman i mislim da je svim igračima Spursa bilo veoma teško da igraju. Posebno je on bio pod pritiskom. Ali, ako su oni zdravi nikada se ne zna..."

Dok je sazrevao kao igrač glavnu reč u reprezentativnim takmičenjima vodila je Jugoslavija, a kasnije Srbija. Posle 2002. godine Španija je preuzela primat u evropskoj košarci, pa smo Oskara zamolili da uporedi te dve generacije.

"Ima dosta sličnosti, Jugoslavija je imala neustrašive igrače, nisu marili za imena protivnika, igrali su čvrsto, sa ogromnom količinom talenta u svojim redovima. Sećam se da sam posmatrao Danilovića i Đorđevića, obožavao sam način na koji igraju. U Španiji su tada sve najbolje igrače na poziciji beka ili krila poredili sa Danilovićem. Kako on to igra, koliko je fizički spreman... Kada ste ga posmatrali sve je delovalo tako lako. Isto tako i Đorđević, da li igrao pikenrol ili "jedan na jedan", sve je delovalo prosto. Čist talenat. Slično je i sa Španijom, Gasol, Navaro i ostatak ekipe su uneli nešto novo u našu košarku, nešto drugačije. Sada imam 43 godine i ako me pitate za neke talentovane igrače iz ranijeg perioda možda mogu da se setim desetak imena. Tada je bilo i teže gledati utakmice, samo neke od njih na televiziji, ali bez obzira. Pojavom pomenutih igrača pokrenuli su se i ostali i imali smo mnogo talenta u ekipi. Promenili su način posmatranja košarke u Evropi. Dominirali su u Evroligi. Ne bih ja te ekipe ni stavljao u dve različite ere, jer su i Gasol i Navaro već od 1996, 1997. na košarkaškoj sceni sa ogromnim uspesima u mlađim selekcijama. Tako da su se zajedno razvijali. Nezahvalno je porediti, ali ako govorimo o talentu vrlo su izjednačeni."

Lako je moglo da se dogodi da osim Navara i Gasola sada u ekipi budu i Rudi Fernandez i Felipe Rejes, dakle četvorica iz generacije 2004. Da li Španija ima problem sa smenom generacija i kakva su Vaša predviđanja što se nacionalnog tima tiče za naredne godine?

"Biće veoma teško nadoknaditi Gasola kada dođe vreme za to. On je spoj košarkaškog kvaliteta i liderskih osobina. Ali, nije tako strašno kao što možda na prvi pogled izgleda. Imamo dva Ernangomeza u NBA ligi i još dosta talentovanih igrača. Španiju u budućnosti vidim kao izbalansiranu ekipu, manje fokusiranu na pojedince. Mi trenutno na spoljnim pozicijama imamo Ljulja, Abrinesa, zatim jake momke pod košem, kao i igrače poput San Emeterija, sa iskustvom. Naravno, kao i u fudbalu, posle zlatnih generacija došla su teža vremena i ponovo se traže lideri. Mi smo u tranziciji, ali dobra stvar koju naš Savez radi je kontinuirano mešanje igrača iz različitih generacija. Tako da Ernangomez radi uz Gasola, stasava. Ljulj je ranije napredovao uz Kalderona, Fernandez uz De La Fuentea i tako, razmišljalo se o kontinuitetu. Takav način tranzicije čini stvari lakšim. Ne morate da krećete od nule. Puno pomaže povezanost mlađih selekcija reprezentacije sa seniorima. Oni su prisutni i vide kako se radi i koje mogućnosti daje igranje u nacionalnom timu. Njihovo je da rade i čekaju šansu. Savez je tu uradio odličnu stvar, sve selekcije su povezane i tranzicija prolazi bezbolno. Naravno, generacije prolaze, ali evo ja vidim da će Mark Gasol biti taj koji će narednih nekoliko godina biti dominantan igrač tima. Videćemo... "

Šta mislite o reprezentaciji Srbije i kakva su Vam predviđanja za Evropsko prvenstvo koje je pred nama?

"Čuo sam za neke otkaze, ali i sa igračima na koje Srbija može da računa apsolutno je u prvih pet favorita turnira. Po meni, prethodnih godina problem je bila dinamika tima, kao da nisu mogli da pronađu način da se takmiče i osećaju dobro na terenu u isto vreme. Gledajući sa strane, Srbija ima neverovatan talenat i veliki kapacitet da poremeti odbrane protivnika. Mogu da pogađaju sa različitih pozicija i imaju više različitih opcija u ofanzivi, sjajne napadače koji mogu da ubacuju u bitnim momentima, što je vrlo važno. Ono što mi se čini kao mana je to što ne vidim hemiju u ekipi, čini mi se da ne igraju sa lakoćom. Kao što sam pominjao za španski tim, mi igramo takmičarski, a istovremeno se zabavljamo na terenu. Sa ovim igračima, vidim vas među pet favorita turnira. Naravno, dosta toga zavisi od žreba i eventualnog protivnika u osmini finala i četvrtfinalu."

U igračkoj karijeri susretao sa brojnim srpskim igračima i trenerima, a saigrač je bio sa dvojicom asova naše košarke, Dejanom Tomaševićem i Igorom Rakočevićem. Zajedno su igrali u Pamesi iz Valensije.

"Tomašević je posedovao izuzetan talenat za visokog igrača, kao i ogromnu košarkašku inteligenciju. Sve je video na terenu. čitao je igru, odlično dodavao. Mislim da ta godina kada smo igrali zajedno  nije bila laka nikome od nas. Obojica smo mogli bolje, za sebe sam siguran. Naš odnos nije bio nešto preterano blizak. Mislim, bio je korektan i profesionalan. Kao saigrač sam voleo način na koji igra, Dejan je jedan od boljih visokih igrača koji su iz inostranstva igrali u Španiji. Za Igora već mogu da kažem da smo prijatelji. Duže smo igrali zajedno, bili i cimeri. Mnogo smo razgovarali u to vreme, verujem da smo odlično i sarađivali na terenu. Pored njega sam imao dosta prostora u igri. "Jedan na jedan" je bio neverovatan, malo je takvih igrača. Još jedan predstavnik srpskih igrača sa neverovatnim talentom, najviši nivo što se mene tiče. U isto vreme, izuzetno vatren i požrtvovan, uvek se takmičio, imao veliku želju da pobeđuje. Mnogo je trenirao, želeo da unapredi svoju igru svakog dana. Obožavao sam da igram sa njim. Igor je veliki igrač i odličan momak."

Jedan od najvažnijih ljudi za košarku u Valensiji je Mihajlo "Miki" Vuković, koji je postavio temelje ozbiljnog kluba. Interesovalo nas je šta naš sagovornik misli o njemu?

"Miki je sjajan čovek. Došao je u Valensiju da trenira ženski tim, početkom '90-ih godina. Imao je ogromne uspehe sa ženskim timom, mnogo trofeja, evropske titule, Valensija mu se svidela kao mesto za život. Kada je muški tim Pamese ispao Drugu ligu on ga je preuzeo. Odmah su ušli u Prvu ligu, a par godina kasnije, sa prosečnim sastavom, osvojili nacionalni Kup Kralja. Nedugo nakon toga prestao je da se bavi trenerskim poslom, ali je uvek bio u timu, na nekoj funkciji, pomagao je mnogo. Definitivno jedan od najvoljenijih ljudi iz sveta košarke u Valensiji. Dosta dugo smo radili zajedno, razgovarali, poznajem mu i decu, u odličnim smo odnosima. Jedan od razloga za to je i što imamo ekipu bivših igrača Valensije, veterana. Neretko igramo protiv Reala ili ostalih timova, a Miki Vuković je naš trener."

Od srpskih trenera kratko ga je trenirao i Božidar Maljković, ali dovoljno dugo da ostavi jak utisak.

"Sa Božom Maljkovićem sam radio samo par meseci. Počastvovan sam što sam mogao da radim sa njim, to je privilegija. Šteta što je to bilo kratko, jedna polusezona u Limožu 1998. godine. Imao sam sreću da je dobro znao španski jezik i zajedno smo čitali sportske magazine, a voleo je i špansku hranu. U tom našem odnosu mnogo mi je pomogao da bolje razumem košarku. Saznao sam mnogo stvari u kratkom vremenu. On je jdan od najvećih trenera, bez sumnje."

Interesantno je da su Dejan Tomašević, Igor Rakočević, a i Boža Maljković, ljudi sa kojima je Jebra sarađivao, danas na visokim sportskim funkcijama.

"Verujem da Igor i Dejan rade sve što im je u moći da unaprede košarku u Srbiji. Kada dobijete priliku da donosite odluke o košarci u svojoj zemlji tu više nije bitno ko je kakav igrač bio. Bitne su druge stvari, odnosi među ljudima, politika, organizacione sposobnosti. Ja njih ne znam mnogo van košarkaškog terena. Igora, kao što sam pomenuo, poznajem bolje, ne tako davno smo se i čuli i znam da ima puno ideja da pomogne srpskoj košarci. Isto tako znam da je požrtvovan i pošten čovek. E sad, požrtvovanost, volja i trud su obično garancije za dobre stvari, ali nekada to ne ide lako. Mi u Španiji imamo primer sa Horheom Garbahosom, koji se susreo sa ogromnim brojem problema i sa prethodnicima, a i sa sadašnjim članovima Federacije. Horhe sigurno radi najbolje što može, ali je suočen sa poteškoćama, a košarka mora da se igra, ne prestaje. Biti vrhunski igrač nije garancija uspeha, mnogo tu stvari bi trebalo da se poklopi, ali u slučaju Rakočevića i Tomaševića verujem da će sve biti kako bi trebalo da bude."

Da li znate da najbolji klubovi u Srbiji ne igraju domaću ligu nego regionalnu i da im ona određuje plasman za evropska takmičenja? Titula nacionalnog prvaka je devalvirana, šta mislite o takvom sistemu?

"Nisam potpuno upoznat sa njim pa mi nije lako da govorim o tome. Ako se borite sa hrvatskim, slovenačkim i ostalim timovima za plasman u Evropu čini se da je to dosta teže. Nije kao u Belgiji, Italiji, pa i u Španiji, gde se znaju favoriti. Sa druge strane, takmičenje u jakoj konkurenciji za to jedno mesto u Evroligi sigurno podiže nivo kvaliteta i timova i igrača. Ponavljam, nisam siguran u ovo što govorim jer nisam dovoljno upućen, ali ako bi najjači srpski klubovi igrali nacionalno prvenstvo tu imate samo dve dominantne ekipe. Protiv slabih protivnika njihove šanse za dobar plasman u Evropi bile bi male. Isto je verovatno za sve zemlje u regionu. Mislim da je regionalna liga dobra za mlade igrače, kao i sve učesnike u njoj, ali i navijače. Istovremeno, nije dobra za ostale klubove."

Ova tema ga je navela da pomene i dileme koje imaju košarkaški radnici u njegovoj zemlji.

"I u Španiji se pominju raznorazne ideje za nacionalnu ligu. Skoro su se vodile debate treba li liga da ima 16 ili 18 klubova, da li možda napraviti zatvorenu ligu bez ispadanja. U poslednje vreme se zbog novog formata Evrolige pominje mogućnost da njeni članovi istupe iz prvog dela nacionalnog takmičenja i priključe se u plej ofu. Po meni to nije dobra ideja. Tako razdvojiti timove, ta liga ne bi bila dobra. Možda bi za evroligaše bila dobra, ali za ostale ne, za navijače, medije, igrače... Lično preferiram jaku nacionalnu ligu sa ispadanjem u niži rang. Čak bih vratio plej aut sistem kao kada sam počinjao karijeru, kada su klubovi iz vrha Druge lige igrali protiv prvoligaša koji nisu direktno ispali, ali su bili u donjem delu tabele. To su bile sjajne utakmice."

Evroliga od 16 klubova je, po njegovom mišljenju, odličan potez.

"Moram da kažem da mi se mnogo sviđa. Znam, Evropa nije navikla na toliki broj utakmica, nema mnogo vremena za pripremu, to su i istakli najbolji evropski treneri. Teško je oporaviti igrače. Ali, kao trener, navijač i ljubitelj košarke mislim da je liga odlična. Nivo takmičenja u Evroligi je neverovatan. Timovi mnogo napreduju kako vreme prolazi. Neke ekipe imaju ogromne uspone i padove. Videli ste kako je Fenerbahče igrao regularni deo, a u kakvoj formi je dočekao Fajnal for. Dok je Real u završnici delovao istrošeno. Po meni je format odličan, veoma zanimljiv. E sada, videćemo kako će biti sa tim "prozorima" i reprezentacijama, biće problema u budućnosti. Ne mislim da je moguće organizovati i Evroligu i nacionalna takmičenja i reprezentativna u isto vreme. To je pogubno za igrače. Neko će morati da popusti."

Kao igrač je najveći deo karijere proveo u Španiji. U inostranstvo je odlazio samo dva puta, pomenute 1998. u francuski Limož, a pred kraj karijere igrao je i u Iranu.

"U Francuskoj sam igrao jer mi je to tada bila jedina opcija. Španski Leon, za koji sam prethodno nastupao, uslovljavao me da ostanem, imali su opciju da me zadrže ukoliko ponude iste uslove kao i drugi domaći timovi. Nisam želeo da ostajem na silu, pa sam otišao na  tradicionalni "Najki kamp", gde sam se upoznao sa trenerom iz Limoža. Igrao sam dobro i otišao u Francusku. Bilo je to veliko iskustvo, drugačiji način igranja. Mnogo jače, tvrđe. U nastavku karijere sam bio dosta čvršći igrač nego pre odlaska u Francusku. I lično volim Francusku, stekao sam mnogo prijatelja i bilo je to predivno iskustvo."

Odlične utiske nosi iz Irana.

"Iran je druga priča. Bilo je to pred kraj moje igračke karijere. Rekao sam menadžeru da mi pronađe nešto drugačije, gde mogu da pomognem kao igrač, ali i da vidim nešto novo. Par meseci kasnije pronašao mi je klub u Iranu. Šest nezaboravnih meseci, igrali smo odličnu košarku, ali sam stekao i ogromno životno iskustvo. Proširio sam vidike. Posle Irana na mnoge stvari gledam drugačije. Sigurno mi je taj odlazak olakšao i odluku da sa porodicom dođem u Kinu sada."

Nakon igračke opredelio se za trenersku karijeru, kao i veliki broj bivših asova. Put ga je odveo u Kinu i grad Dalijan, gde radi sa mlađim kategorijama.

"Dolazak u Kinu je prilika koju samo košarka može da pruži. Sa profesionalne strane nije bilo toliko prosto, jer sam uvek bio deo profesionalne košarke, a ovde radim sa decom. Ipak, od nečega moram da počnem. Sa privatne strane , ovo je izuzetna prilika za mog sina da usavrši engleski jezik, nauči kineski i da odraste u novoj sredini. Od starta sam ovde sa porodicom, ženom i sinom."

Za budućnost ima ambiciozne profesionalne planove.

"Mislim da je ovo dobar početak, ali ne želim celog života da budem trener u mlađim kategorijama. Imam ambicije da budem trener seniora, jer se u profesionalnoj košarci osećam najprijatnije. U ovom trenutku nemam predstavu da li će to biti kineska CBA ili španska Endesa liga, možda i neka treća. Otvoren sam za saradnju i nemam problema da radim bilo gde na profesionalnom nivou. Imam lep život u Kini, ali sam spreman da ga jednog dana ostavim ukoliko dobijem dobru ponudu u seniorskoj košarci. Znam da je tržište malo, a trenera mnogo. Neću žuriti sa tom odlukom, nastaviću vredno da radim i da čekam svoju priliku."

Tržište je malo, a trenera mnogo zaključio je naš sagovornik pri kraju razgovora. Ipak, angažovanje stručnjaka iz košarkaških zemalja Evrope u državama poput Kine su dobar osnov za mnogo veću popularnost košarke i njen razvoj u sredinama gde ona nije toliko popularna. Šta će biti sa evropskom košarkom, poremećenom sukobima FIBA-e i privatnih organizacija koje upravljaju ligama nanose ogromnu štetu svima, veće je pitanje? U ovom trenutku već znamo da desetak najboljih evropskih igrača iz širokog spektra razloga neće igrati na Evropskom prvenstvu koje predstoji. A, kako će tek biti kada se uvedu "prozori" možemo samo da zamislimo. Ako se nastavi sa ovakvom politikom pitanje je još koliko dugo ćemo moći da pronalazimo sagovornike poput Oskara Jebre, koji će nam govoriti o izuzetnom kvalitetu košarke, sjajnim pojedincima i generacijama koje su proizvele španska, srpska, argentinska košarka...

(foto: show1.cn, Oskar Jebra - privatna arhiva)

Srodni članci

Ostavi komentar

Blog

Zanimljivosti