Rešio sam da krenem. Kažu da je avantura, da je još rano, da su deca tek prohodala… Da je Novakov tata slušao takve, gde bi danas bio Nole?!
Roditelj sam, evo, već nešto više od godinu dana i vreme je da počnem da razmišljam kako da mi deca postanu vrhunski sportisti. Šta ću, veoma sam ambiciozan. Kao i svi roditelji. Moraju da postanu uspešni! Košarkaši, naravno... Pa tata im obožava košarku. Mislite da je rano? Pričao sam već sa nekolicinom vanserijskih sportista. Svi su počeli da treniraju između šeste i osme godine. Danas imaju 20 i kusur i više od polovine života u kojoj svakodnevno treniraju mnogo sati dnevno. No, svi kažu da su, pre košarke, krenuli sa nekim bazičnim sportom, kao pripremom za ono što su im roditelji odredili. Dakle atletika, plivanje, gimnastika... Onako, kroz igru, tek da steknu osnovu za sport i radne navike. Ali, to znači da su u sportu već od četvrte ili pete godine. OK, valjda je sve to normalno. Samo da vidim da li imam para za sve te silne članarine...
Kad prođu te atletike i ta plivanja, a brzo će to, u koji klub da ih upišem? Ma nije bitna članarina (kobajagi). Ali, ima dosta klubova. Kako da prepoznam trenera koji je dovoljno stručan da radi sa mojim malim detetom? Posmatrajući ovako sa strane, čini mi se da u najvećem broju klubova sa najmlađom decom rade neka malo starija deca. Koliko su oni kompetentni za rad sa tako osetljivom kategorijom? I već mi se u glavi vrzma primer moje bratanice, koja je u 12. godini pokidala ligament na treningu. Njen trener, momčić nekoliko godina stariji od nje, nije joj verovao da je boli. Govorio joj da nastavi sa treningom i da se ne folira. E, ali kakvim je treningom došlo do toga da devojčica od 12 godina pokida ligament i možda zauvek završi sa sportskim snovima. Samo se pitam.
Ma dobro, da ne prizivam zlo. Pametan sam mnogo i, ponavljam, veoma ambiciozan da moje dete postane profesionalni sportista. I sada, kada sam odabrao pravi klub i trenere stigao sam do kadetske selekcije, šta dalje? Čini mi se, a i drugi tako kažu, da malo klubova radi kvalitetno. Znači, moram da ga, pošto-poto, uguram u jedan od njih. Dete mora da nastavi pravilno da se razvija i, naravno, da bude primećeno. U tom uzrastu se već zna kod kojih trenera može napred. Članarina je, doduše, malo viša, ali se mnogo ozbiljnije radi. Nije problem ni ako bi trebalo da se pređe u drugi grad. Pa nije Srbija Rusija, sve je blizu.
Nego, sva deca imaju menadžera. Da li i mom, siguran sam, supertalentovanom detetu da nađem jednog takvog? Logika mi kaže da to ne radim. Kakav crni menadžer, kakvi procenti? I ovo do sada uloženo u njega me već previše košta, još sad i menadžeru da dajem pare. Ipak, kopka me. Pročitao sam na "MVP portalu" neki intervju. Dečko je imao šansu da se obezbedi i sa 15 godina uzme lovu u inostranstvu, ali bez menadžera nije mogao da se izbori sa papirologijom. Da ga je imao prošlo bi kao po loju. Eto, pominju onog čoveka, kažu da ga bije loš glas, a sa druge strane više od polovine igrača je kod njega i niko od njih nije lošu reč rekao. Malo nelogično. OK, imaće menadžera ili neće, možda i nije toliko bitno. Važno je da trenira u najboljem klubu.
Ali, na njegovoj poziciji igraju još tri deteta. Verovatno sa istim ambicijama. Razmišljam, neki su fizički jači, nekome su roditelji bogatiji, neki su tehnički mnogo bolji, ali kakve to ima veze. Idemo dalje, imamo i mi kvalitete. Kada bi još stigao poziv na neki širi reprezentativni spisak. Pa, nismo ni mi više naivni, upoznali smo neke ljude prethodnih godina. Ako, ipak, ne dobije - ništa strašno. Otvara mi se još jedna opcija. Rođen sam na prostorima bivše SFRJ, postoji mogućnost dvojnog državljanstva, ima dobronamernih iz komšiluka. Pomoći će. Ma, izguraćemo!
Nego, kada prođemo kadete i dođe vreme za juniore to je već vreme i da debitujemo kao seniori. Mada čvrsto stojimo na zemlji, mogla bi da se uzme i neka parica. Tada bismo već mogli u neki veći klub. A, zna se ko su kod nas najveći. Ipak, malo se brinem, čuo sam da oni skupljaju sve talentovano i nude "robovlasničke" ugovore, u kojima je obeštećenje prioritetno. Uz to, tamo je jaka konkurencija, igrači guše jedni druge, po petorica ih je na istoj poziciji. Tamo se radi po principu "bolje da propadne kod nas nego oni da profitiraju".
Možda je, ipak, bolje da ode u neki manji klub. Nema konkurencije, garantovana minutaža, odmah i prilika za seniorske mečeve, mnogo utakmica. Ali, gleda li neko tu srpsku ligu, svi je potcenjuju, kažu da tu nema kvaliteta. Nijedan klub nema predstavu da li će uopšte postojati za par meseci. Šta ako se promeni vlast u gradu, ostadoše bez novca, ode tim niz vodu, a sa njim i naša karijera.
Inostranstvo?! Prate nas oni još od pionira. U startu dobre ponude, nije loše da se nešto što pre zaradi. Nema plaćanja članarine, kampova, opreme, individualnih treninga. Tako je! Inostranstvo rešava sve probleme. Nisu odmah milioni, ali dobro je početi od nečega. Pa, mnogi roditelji su preživeli razdvajanje od deteta. Teško je, ali mora tako. Pa ni ta Španija nije na kraju sveta. Ali, tamo si stranac. Dete ti nema pravo na grešku. Svako malo, eto ga neki talentovani Bosanac, Hrvat, Nigerijac, Gabonac... I svi grizu! Jedna prehlada je dovoljna da odeš u drugi plan i zaborav.
Uh... Da ja još malo razmislim. Samo da raščistim ove pelene…
(foto: Pampers)
