Istoijska odluka da košarka postane deo programa na Olimpijskim igrama doneta je 19. oktobra 1933. godine. Svoj debi imala je tri godine kasnije u Berlinu. Ovaj nemački grad je za domaćina 11. Olimpijskih igara izabran 1931, dve godine pre nego što je Adolf Hitler došao na vlast.
Plasman 1. SAD 2. Kanada 3. Meksiko 4. Poljska 5. Filipini 6. Urugvaj 7. Italija 8. Peru 9-14. Brazil 9-14. Čile 9-14. Čehoslovačka 9-14. Estonija 9-14. Japan 9-14. Švajcarska 15-18. Kina 15-18. Egipat 15-18. Nemačka 15-18. Letonija 19-21. Belgija 19-21. Francuska 19-21. Turska
Nacionalsocijalistički režim je vešto iskoristio organizovanje veličanstvenog sportskog takmičenja za promociju svoje ideologije. Uložli su veliki napor i sredstva sa ciljem da se Nemačka svetu prikaže u najboljem svetlu i kao velika sila. Izgrađen je ogroman sportski kompleks u čijem sastavu se nalazio i velelepni Olimpijski stadion kapaciteta 110.000 mesta. Ova građevina je jedna od retkih u Berlinu koja je "preživela" Drugi svetski rat. Uprkos savezničkom bombardovanju i napadu Crvene armije, stadion je ostao gotovo neoštećen. Sagrađeno je i, za ono vreme, izuzetno moderno opremljeno Olimpijsko selo. Tokom rata ono je služilo kao bolnica za ranjene nemačke vojnike, a nakon njega prostor je koristila Crvena armija. Godinama je to bilo mesto na kome su pripadnici KGB-a mučili svoje političke neistomišljenike. Danas je Selo zapušteno, ali je i kao takvo primamljivo za turiste iz celog sveta. Jedina soba koja je renovirana je ona u kojoj je boravio Džesi Ovens.
Igre u Berlinu su bile prve koje su prenošene uživo putem televizije. Kako u to vreme gotovo da nije bilo televizijskih prijemnika u privatnom vlasništvu, gledaoci su mogli da prate nadmetanja na ekranima postavljenim po gradu. Ovim Olimpijskim igrama prethodila je i velika kampanja u Sjedinjenim Američkim Državama i većini evropskih zemalja da se Berlinu oduzme organizacija, ali je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) odbio taj zahtev. U objašnjenju je stajalo da se radi o zaveri Jevreja i komunista. Ipak, Nemačka je bila primorana da suspenduje većinu rasističkih zakona koje je Hitlerov režim ranije doneo.
Košarka se prvi put pojavila na Igrama u Sent Luisu 1904, ali kao demonstracioni sport. I u Los Anđelesu 1932. je trebalo da bude pokazni sport, ali je prednost, u poslednjem trenutku, dobio američki fudbal. Možda vam ime Fog Alen ne znači mnogo, ali u pitanju je čovek koji se najviše zalagao i koji je najzaslužniji za uvođenje košarke u redovan Olimpijski program. Učenik oca igre Džejmsa Nejsmita i dugogodišnji uticajni sportski radnik 39 godina je bio trener Univerziteta Kanzas. Uz Alena su statsali legendarni stručnjaci poput Adolfa Rapa i Dina Smita.
Na košarkaškom turniru 1936. trebalo je da učestvuju 23 nacionalna tima (najviše ikada). Dva su, ipak, odustala. Mađarska i Španija, zbog građanskog rata koji je počeo u toj zemlji. Najveći favorit za zlato bila je svakako reprezentacija SAD-a. Amerikanci su se, međutim, i pre samog početka takmičenja našli u problemu jer nisu dovoljno dobro poznavali propise FIBA. Međunarodna košarkaška federacija nije dozvoljavala igračima višim od 190 centimetara učešće na Igrama, a oni su ih u svom sastavu imali čak sedam. Uložili su žalbu na tu odluku koja je na kraju prihvaćena i spornim košarkašima je dopušteno da igraju. Procenjeno je da bi bilo nepošteno zabraniti nastup sportistima koji su nekoliko nedelja putovali i prevalili više hiljada kilometara ne bi li stigli u Berlin.
I Kanađani su imali problem, ali druge vrste. Nisu imali para za skup put do Nemačke, jer Vlada ove zemlje nije želela da ih finansira. Čak je i jedini kanadski osvajač zlatne medalje na ovim Igrama, kanuista Frenk Emjot, o svom trošku stigao u Berlin. U poslednjem trenutku košarkaši su našli sponzora. Verovali ili ne, u pitanju je bio čuveni američki preduzetnik Henri Ford.
Samo osam u LondonuUkupno osam košarkaša je učestvovalo u Berlinu i na prvim posleratnim Igrama u Londonu. Izvesni Čang Ri Jin je 1936. branio boje Japana, a 1948. godine selekcije Južne Koreje.
Iz Južne Amerike su učestvovale reprezentacije Brazila, Urugvaja, Perua i Čilea, ali ne i šampion kontinenta Argentina. Predstavnici Azije su bili Kina, Japan i Filipini. Jedini tim iz Afrike je bio Egipat, a iz Centralne Amerike Meksiko. Iz Evrope su, pored domaćina, nastupali i Belgija, Čehoslovačka, Estonija, Francuska, Italija, Letonija, Poljska, Švajcarska i Turska. Sovjetski Savez se prvi put na Olimpijskim igrama pojavio tek u Helsinkiju 1952.
Nemci nisu imali gotovo nikakvo iskustvo u organizovanju košarkaških utakmica. Mečevi su igrani na pet otvorenih teniskih terena čija podloga je bila šljaka. Table su bile od drveta. Sama pravila su bila kudikamo drugačija negoli danas. Svega sedam igrača je moglo da nastupi na utakmici (pet startera i dve rezerve). Starteri koji su tokom prvog poluvremena izašli iz igre mogli su da se vrate na teren tek u drugom delu. Trenerima je bilo zabranjeno da komuniciraju sa svojim pulenima, a tajmauti nisu postojali. Pravilo ograničenja napada je uvedeno tek sredinom 20. veka. Nakon svakog koša sudija bi ponovo na sredini igrališta podbacivao loptu. Igrači nisu smeli da dodirnu loptu nijednim drugim delom tela osim rukama.
Sistem takmičenja je bio eliminacioni, grupe nisu postojale. Ipak, ekipe koje su izgubile u prvom ili drugom kolu imale su prilike za popravni u repasažu. Prvu, istorijsku utakmicu odigrale su reprezentacije Francuske i Estonije. Pobedila je baltička zemlja. Čast da podbaci loptu na početku susreta imao je Džejms Nejsmit. Estonija je u narednom kolu izgubila od Amerike. Ono što je posebno zanimljivo sa tog meča je taktika Estonaca. U odbrani su igrali sa samo četiri igrača. Peti Heino Veskila ostajao bi na protivničkoj polovini terena i čekao da njegovi saigrači dođu u posed lopte i asistiraju mu za lake poene. Ova taktika nije im pomogla. Amerikanci su pobedili sa 52:28. Veskila je postigao skoro sve poene svoga tima. U tom trenutku je imao svega 17 godina i bio je najmlađi učesnik košarkaškog turnira (najstariji je bio Urugvajac Leandro Gomez sa 34 godine). Nažalost, Veskila je izgubio život na početku Drugog svetskog rata.
Japan je u prestonicu Nemačke došao u sastavu u kojem su samo tri igrača bila viša od 175 centimetara, pa ne bi trebalo da čudi što su četiri godine kasnije želeli da podele Olimpijski košarkaški turnir na dve kategorije - za igrače više i niže od 188 centimetara.
Tada aktuelni prvak Evrope, Letonija je takmičenje okončala tek na 15. mestu. Razočarale su i ostale reprezentacije sa Starog kontinenta. Čast je donekle odbranila Poljska koja je na kraju zauzela četvrtu poziciju. Ipak, imali su i dosta sreće jer im je protivnik u četvrtfinalu odustao, pa su se u polufinale plasirali bez borbe. Naime, košarkaši Perua demonstrativno su napustili Olimpijske igre. Razlog je bio taj što je njihovim fudbalerima poništena pobeda nad Austrijom. Pet minuta pre kraja utakmice, pri vođstvu Perua od 4:2, navijači ove južnoameričke reprezentacije su uleteli na teren i tom prilikom povredili nekoliko austrijskih fudbalera. Odlučeno je da se meč ponovi. Peruanci su taj zahtev odbili, smatrajući da je to bila politička odluka jer zemlja u kojoj je Hitler rođen nikako nije smela da izgubi od tima u kojem su nastupali tamnoputi igrači. Iako je čak 10 Afroamerikanaca uzelo medalju na Igrama 1936, nijedan tamnoputi košarkaš nije se našao u sastavu SAD-a. Prvi koji je zaigrao za nacionalni tim bio je Don Berksdejl, a to se dogodilo u Londonu 1948.
U velikom finalu, prema očekivanjima, su se sastali susedi SAD i Kanada. Bile su to reprezentacije koje su ubedljivo najviše pokazale na takmičenju. Meč za zlato igrao se 14. avgusta i trebalo je da počne u 18 časova. Ipak, kiša, koja je tog dana nemilice padala, je odložila start za 25 minuta. I pored očajnih vremenskih uslova, na tribinama se skupilo oko 800 gledalaca. Sudio je Kinez, Tomas Suvong. Američki izveštači su susret opisali kao da se igrala vaterpolo, a ne košarkaška utakmica. Bilo je prosto nemoguće driblati loptu. Na kraju su do najsjajnijeg odličja stigli Amerikanci. Slavili su rezultatom 19:8 (15:4). Najefikasniji u pobedničkom timu bio je 203 centimetra visoki centar Džo Fortenberi. Postigao je osam poena. Nekoliko godina pred smrt prisetio se dešavanja iz Berlina i susreta sa Hitlerom:
"Kada sam ga prvi put u životu video zapitao sam se kako jedan tako sitan čovek, kao što je on, može da ima toliku kontrolu nad svojim narodom. Tretirali su ga kao Boga. Mi smo smo ga zvali Čarli Čaplin".
Fortenberi je bio jedan od nekolicine američkih igrača koji su kasnije učestvovali u Drugom svetskom ratu.
Medalje pobednicima je dodeljivao Džejms Nejsmit. Kada su sva zlatna odličja uručena ispostavilo se da je ostalo još jedno. Nju je Vilijam Džons, čelni čovek FIBA, okačio oko vrata profesoru Nejsmitu. Ovaj se toliko obradovao da je oduševljeno bacio šešir u vazduh. Ipak, srebrnih medalja nije bilo dovoljno. Zanimljivo, nije ju primio Irving Meretski, jedini Jevrej u sastavu Kanade. Dobio ju je 63 godine kasnije. Meretski je tokom Igara postao i blizak prijatelj sa Džesijem Ovensom.
Jedan drugi kanadski košarkaš, Džejms Stjuart, vratio se iz Nemačke sa izuzetno vrednim suvenirom. Odmah nakon finalnog susreta zgrabio je loptu kojom se igralo i dodao ju je supruzi Meri, koja se nalazila u publici. Ona ju je sakrila ispod bluze i ćebenceta i tako je neprimetno iznela sa tribina. Ostali gledaoci su mislili da je trudna dok je odlazila.
Veoma malo video materijala je sačuvano sa prvog košarkaškog turnira. U čuvenom dokumentarnom filmu "Olimpija", Hitlerove omiljene rediteljke Leni Rifenštal, zabeleženi su samo detalji sa treninga SAD i Italije.
(foto: Getty Images)
