Ovih dana svedočimo finišu regularnog dela NBA sezone. Ostalo je još nekoliko utakmica do kraja za svaku ekipu, većina već zna svoje mesto, mnogi su se oprostili od plej ofa, drugi su osigurali svoje pozicije, a tek pet, šest ekipa u ovom delu sezone igra utakmice koje su rezultatski od velikog značaja. U ovom periodu novinari često imaju problem da nađu zanimljive utakmice, stoga na površinu isplivavaju druge teme. Tako je poslednjih dana postala interesantna borba za titulu najboljeg strelca lige. Karmelo Entoni i Kevin Durent su ove sezone košgeterski najviše pokazali, njihove ekipe su jako blizu da obezbede mesta na vrhu svojih konferencija, a njih dvojica su ostali u tihoj borbi za titulu prvog snajpera šampionata. Gledajući prosek poena deli ih samo razlika od 0.3 (trenutno u korist Karmela), što se svakako može nadoknaditi u narednim mečevima.
Sada se pojavljuju dve struje razmišljanja, jedna koja osporava ovo nadmetanje i forsiranje jednog igrača radi individualne nagrade, dok drugi naglašavaju zabavni momenat NBA lige i medijsku pažnju koju izaziva ovaj (uslovno rečeno) dvoboj. Prethodne noći Entoni je ubacio 36 poena, a primetno je bilo kako ga saigrači hrane loptama u momentima kada je ishod meča već bio poznat (već na poluvremenu Niksi su ubedljivo vodili protiv Vašingtona).
Tema ovog bloga svakako neće biti opravdanost ovakvog svođenja kolektivnog sporta na individualni nivo, već podsećanje na jedan događaj koji je bio preteča ove situacije. Melu i Durantuli ostavljamo de se bore za laskavo priznanje, ali moraju da znaju da nisu oni prvi koji su bili u takvoj situaciji. Pre ravno 35 godina isti scenario su odigrali Džordž Gervin i Dejvid Tompson, legende NBA lige iz 70-ih.
9. aprila 1978. godine igrao se poslednji dan regularnog dela NBA sezone. Denver Nagetsi i San Antonio Spursi su osigurali pozicije pred plej of i nisu imali prevelikih motiva u svojim mečevima. Ipak, ostala je interesantna borba za titulu najboljeg strelca Lige. Džordž Gervin, popularni Ajsmen (The Iceman) je predvodio ligu sa 27.22 poena po meču. Sjajni krilni igrač je terorisao protivničke odbrane i s pravom je smatran za jednu od najvećih zvezda. Na drugoj strani, dve godine mlađi Dejvid Tompson poznat kao Skajvoker (Skywalker, nadimak je dobio zbog suludih fizičkih predispozicija) imao je tek nešto slabiji prosek, 27.15 poena po meču. Pred duel između Denvera i Detroita trener Nagetsa je naslutio želju svoje zvezde i pitao ga je:
"Želiš li da ideš do kraja danas?"
Gervin je bio u prednosti od 14 poena i saigrači su želeli da poguraju Tompsona da ga prestigne. Nebeski hodač se seća tog duela u Detoitu.
"Od početka svoje karijere vaspitavan sam u timskom duhu. Uvek sam imao ambiciju da predvodim svoju ekipu, ali nikada da to pretvorim u šou jednog čoveka. Nisam želeo takvu utakmicu, ali tog dana mi se sve otvorilo."
Tompson je počeo meč kao u transu. Pogodio je prvih osam šuteva koje je uputio, uglavnom sa distance, a kada je počeo da prodire pod koš sve se otvorilo. Prvu četvrtinu je završio sa čak 32 poena (rekord lige), a do poluvremena je upisao 53. Na kraju meča pored njegovog imena stajao je učinak od 73 poena. Fenomenalni bek je slikovito opisao svoj tadašnji nastup.
"Osećao sam se kao Supermen na steroidima."
Kako se taj meč igrao bez rezultatskog značaja, TV kamere nisu bile u dvorani i samo nešto više od 3.000 ljudi je svedočilo nadrealnom nastupu ovog momka. Njegova 73 poena su bila najbolji učinak u NBA ligi još od nedostižnog Vilta Čemberlena. Kako je meč odmicao, u gradu se pročulo za šuterski spektakl u "Kabo areni" pa su novinari i TV ekipe požurile da stignu makar na kraj. Iako se na prvi pogled čini je bilo lako ubacivati u serijama u nebitnom meču, realnost je potpuno drugačija. Defanzivci Detroita nisu želeli da se "preko njih" dolazi do rekorda, pa su ga u drugom poluvremenu uglavnom udvajali, a često su i po tri protivnika bila oko njega. Tompson je na kraju pogodio 28 puta iz 38 pokušaja iz igre, a dodao je i 17 pogodaka sa linije slobodnih bacanja iz 20 ispucanih.
Tompson je primao čestitke sa svih strana, Amerika je brujala o sjajnom šuteru, ali posao nije bio završen. Kasnije te večeri sastali su Nju Orleans Džez i San Antonio Spursi i Džordž Gervin je morao da ubaci čak 58 poena da bi povratio prednost u trci za vodećeg košgetera. Međutim, ako je neko bio čovek za tu vrstu "nemoguće misije" - bio je on. Fenomenalni strelac je prihvatio izazov i već u prvoj četvrtini je ubacio 20 poena, a u drugoj čak 33, oborivši tako samo sedam sati star rekord po broju poena u jednom kvartalu (Tompson, 32). Sa 53 poena na poluvremenu, od potrebnih 58, bilo je jasno da će Gervin vratiti svoje vođstvo. Ajsmen se zaustavio na 63 poena i osvojio je svoju prvu od čak četiri titule najboljeg strelca Lige.
Tompson se nakon svog meča vratio u sobu, tražio je TV kanal sa prenosom Spursa. Dok je Gervin punio protivnike tokom druge četvrtine i Dejvidu je bilo jasno da od njegove titule nema ništa, ali nije bio razočaran.
"Sedeo sam i u momentu mi je bilo krivo. Međutim, ubrzo sam se osvestio i zaključio da moram da budem ponosan na svoj učinak od 73 poena bez obzira na Džordža. Ljubomore nije bilo, uživao sam gledajući njegovu igru, a siguran sam da je i on u meni video dostojnog rivala."
Bio je to zaista okršaj dva vanserijska talenta. Gervin je plenio elegancijom u igri, a ljubitelji košarke su ga obožavali zbog karakterističnog ozbiljnog izraza lica čak i u momentima kada je doslovno demolirao svoje protivnike. O njegovoj karijeri, pored četiri titule vodećeg strelca Lige, dovoljno govori i čak devet izbora na Ol star meč kao i pet izbora u najbolju petorku sezone. Naravno, dres sa legendarnim brojem 44 Spursi su povukli u njegovu čast.
Na drugoj strani, Tompson će ostati poznat kao autor nekih od najboljih zakucavanja u istoriji ove igre. Za Skajvokera nisu bila problem ni kucanja sa linije slobodnih bacanja, bio je jedan od prvih orginalnih letača u NBA. Mlađi ljubitelji košarke ga poznaju kao omiljenog igrača iz mladosti Majkla Džordana, a upravo je Tompson držao govor kojim je uveo Džordana u Kuću slavnih 2009. godine. Tompsona su rano načele povrede, ali je ipak ostavio veliki trag u Ligi sa četiri izbora na Ol star i dva izbora u najbolju petorku.
Njihov duel u jednom krajnje nebitnom NBA danu možemo posmatrati kao omaž NBA ligi 70-ih godina prošlog veka i plejadi asova koji su gradili imidž ovog takmičenja (Rik Beri, Džon Havliček, Bil Volton, Spenser Hejvud, Denis Džonson...).
Nema sumnje da ovakve stvari često odudaraju od same košarke. Postoji veliki broj trenera koji su alergični na igrače sa preterano izraženim egom. I zaista, ako uzmemo u obzir da su pomenute večeri pre 35 godina i Denver i San Antonio izgubili svoje mečeve, postavlja se pitanje čemu toliko isticanje individualnih učinaka ova dva igrača!?
Ipak, ne treba zameriti ovim momcima jer su njihova dostignuća zaista velika bez obzira na trenutno iskakanje iz timskog sistema. Gervin i Tompson su iskoristili situaciju i "privatizovali" su jednu košarkašku noć, ali ta noć ostaje kao jedno od trajnih svedočanstava epohe, spomenika koji podsećaju na duh Lige i košarke jednog vremena. Zato ni danas nemojte previše uzimati za zlo Entoniju i Durentu ako se u ovim suštinski nebitnim mečevima budu nerezonski ispucavali. Ne, nisu njih dvojica loši igrači niti egomanijaci zbog kojih trpi tim, oni samo udaraju jedan od pečata koji obeležava ovu epohu i po kome će se ljubitelji košarke sećati ovog vremena za 35 godina.
(foto: nba.com, legendsofbasketball.com, bostonsportsmedia.com)
