Bilo je pitanje dana kada će neko pomenuti i tu mogućnost. Naturalizovani igrač u reprezentaciji Srbije! Logično, to je u svetu uobičajena praksa. Već godinama se pod zastavama mnogih zemalja bore igrači koji ne znaju ni jezik države za koju igraju. Naravno da je nekome moralo da padne na pamet da se zapita može li tako nešto da zaživi i u Srbiji. Ali, da ideju o strancu pokrene predsednik Saveza, i to košarkaškog, to je malo ko očekivao. Da se radi o nekom zimskom sportu kome bi porasla popularnost u državi, angažovanjem Slovenca sa čukunbabom iz Srbije koji ne može da se izbori za reprezentaciju zbog velike konkurencije, bilo bi mesta za diskusiju. Možda u hokeju, nekog Čeha, da nam objasni lepotu igre gde palicama udaraju ono crno što se jedva vidi golim okom i u TV prenosu, a možemo samo zamisliti kako je uživo. I to bi imalo neku zdraviju osnovu, jer nam kao narodu treba objasniti lepotu takve igre, a u svojim redovima nemamo dovoljan broj stručnih ljudi... Ne! Pionir revolucionarnih promena u srpskom sportu usudio se da bude predsednik Košarkaškog saveza Srbije, gospodin Dragan Đilas, koji je javno izgovorio da će doći vreme kada ćemo morati da razmislimo o dovođenju stranca u naš nacionalni tim.
Besmisleno bi bilo nabrajati uspehe u istoriji košarke na ovim prostorima, to svi znaju, a pitanje je i da li bi tastatura izdržala broj otkucaja. Kroz 90 godina koliko se ona igra u Srbiji prolazila je raznorazne krize, ali je danas jedan od najpopularnijih sportova u državi. Na svakih stotinak metara postoji obruč okačen o banderu, improvizovan koš u dvorištu, školsko igralište... Na svim tim terenima godinama unazad su stvarani novi igrači koji su prilikom "stvaralačkog" procesa nakon probacivanja lopte kroz obruč uzvikivali ime omiljenog igrača reprezentacije. "Đorđević" nakon odlučujućeg koša, "Paspalj" nakog nemogućeg poena iz gužve, "Rebrača" posle efektne "banane", pa "Moka-Kića" dodavanja da bi se isprovocirao protivnik... Još uvek deluje nezamislivo da će za par godina nakon koša ispred zgrade dete sa uzdignuta tri prsta povikati "Mensa-Bonsu" nakon koša za pobedu!
Predsednik je istakao da nas to, što igramo bez naturalizovanog igrača, čini slabijim u odnosu na protivnike koji ih imaju. Predsednici saveza, i svi koji su u sportu na sličnim pozicijama, dolaze iz politike. U cilju da ih ne zaborave brzo oni uglavnom posežu za potezima koji im donose instant rezultate, a jedan od takvih bio bi i pomenuti. Stranac bi nas učinio trenutno konkurentnijim na tržištu i, eventualno, bez garancije, doneo bolji plasman na takmičenju. A kakve bi njegove posledice bile možemo videti po rezultatima selekcija koje su prihvatile taj model. Ne treba se zavaravati uspehom Makedonije (jednim), koja bez stranca ne bi prošla ni grupnu fazu takmičenja, niti bilo kojom selekcijom nižeg ranga. Njima stranci doprinose afirmaciji i popularnosti sporta, jer košarka tu još nije našla svoje mesto. Takva afirmacija Srbiji nije potrebna, naprotiv, kontraproduktivna je, a sam predsednik je u to mogao da se uveri prilikom dodele pehara na "Trofeju Beograda 2013". Ako nije primetio, izviždan je od košarkaške publike zbog izjava koje daje, da ne pomisli da su navijači negodovali zbog kapitena Nenada Krstića.
Možda bi dobro bilo da se sistem "stranaca" može primeniti i u nekim drugim sferama. Pa da se, na primer, slabiji funkcioneri zamene boljim iz inostranstva. Verujem da bi se većina u Srbiji pre složila sa takvom idejom, nego da mesto jednog domaćeg igrača zauzme strani, koliko god kvalitetniji bio.
"Mi sigurno bolje igramo košarku nego što vi vodite državu", izjavio je srpski košarkaš Stefan Sinovec na društvenoj mreži Tviter. To je samo jedna od mnogobrojnih reakcija koje su domaći košarkaši imali nakon što je predsednik Košarkaškog saveza Srbije nagovestio mogućnost dovođenja stranaca u nacionalni tim. Osim što je Sinovecova konstatacija apsolutna istina, ona još i pokazuje da srpski košarkaši nisu ravnodušni prema dresu reprezentacije. Nije dobro da javnost kreira sliku o tim momcima na osnovu malog broja, neopravdano forsiranih u medijima, koji se utrkuju u pokazivanju koliko im dres Srbije nije bitan. Mnogo više je onih koji ga sanjaju tokom čitave igračke karijere i koji se ne bi ni trenutak razmišljali kada bi dobili poziv selektora. A tragično je da ovakvim izjavama i predsednik Saveza doprinosi raskolu u nacionalnom timu i neposredno pred početak velikog takmičenja skreće pažnju na sebe, ulazeći u nepotreban rat sa onima koji ne zaslužuju da im se posvećuje bilo kakva pažnja.
Raško Katić iza sebe ima još jednu odličnu sezonu u klupskoj košarci i narednih par redova nikako nisu u cilju omalovažavanja njegovog kvaliteta, već su primer zašto treba u startu odbaciti pomisao o dovođenju stranca u nacionalni tim. Katić je debitovao u dresu "orlova" u svojoj 33. godini života. To je kuriozitet u svetu košarke, a poziv Zvezdinom centru je proizvod sve slabije konkurencije na poziciji "pet". Vodeći se logikom predsednika Saveza možda je selektor Dušan Ivković upravo umesto Katića trebalo da pozove stranca? A sada pitanje za sve, da li biste voleli da umesto Katića u crvenom dresu vidite nekog centra, sami izaberite ime nekog koji još nije zauzet? Da li bi taj igrač bio borben kao Raško, a uz to i spreman da igra pet ili 35 minuta, bez promene raspoloženja i pristupa igri?
Pre samo 11 godina ostvarena je pobeda nad selekcijom Sjedinjenih Američkih Država, podvig koga se svako seti čim se o reprezentativnoj košarci govori duže od dva minuta. Da li će uzimanje igrača koji ne mogu da se izbore za dres nacionalnog tima zemlje iz koje potiču dovesti do toga da mi u narednom periodu savladamo tu reprezentaciju? Na taj način se gubi i nada da Srbija u nekom doglednom periodu može da ponovi takav podvig, a da ne pominjemo kako je to priznavanje grešaka u radu sa nacionalnim timom. Da li postoji odgovornost Saveza zašto smo došli u situaciju da razmišljamo o "uvozu" reprezentativaca, a predsednik neka se zapita koliko igrača je odbijalo poziv za igranje u "orlovima" pre nego što je on 2011. došao na čelo KSS, a koliko ih je sada?
Savez, čiji je predsednik za strance u nacionalnom timu, pod svojom ingerencijom osim reprezentacije ima i neka takmičenja. U njima je klubovima dozvoljeno da dovode strane igrače, ali oni uglavnom nemaju da plate vodu i struju, pa ne razmišljaju još uvek ni o domaćim igračima, iako do početka Prvenstva nema još mnogo vremena. A sećaju se dobro ljudi perioda kada ni u klubovima stranci nisu bili dozvoljeni, mogu da uporede rezultate sa ovima danas. Možda to i nije za poređenje, drugačija su vremena došla, ali igrače, klubove, trenere, predsednike Saveza i funkcionere iz tih vremena ljudi i danas pamte zbog rezultata koje su postizali timovi i reprezentativne selekcije. A po čemu će pamtiti današnje funkcionere?
(foto: wwos.ninemsn.com.au)
