Kada počinjete da se bavite sportom ne razmišljate o tome, ali ste svesni da uvek postoji mogućnost strašnih povreda koje mogu da ugroze karijeru. Prenatrpani kalendari, gomila utakmica, naporni treninzi... sve to dovodi do zapostavljanja kondicionih treninga na kojima bi se posebno obraćala pažnja na jačanje delova tela koji su u modernom sportu dodatno opterećeni.
Tu dolazimo do novog "trenda", ACL povreda, odnosno povreda prednjeg ukrštenog ligamenta kolena. U pitanju su ligamenti manjih razmera, a predstavljaju jedan od četiri glavna sistema ligamenata u kolenu (dva kolateralna ligamenta i prednji i zadnji ukršteni ligament). Povreda se može javiti u vidu istegnuća, a u gorem slučaju kao parcijalna iil totalna ruptura (pucanje). Poslednja povreda ove vrste koja je zaokupila pažnju domaće javnosti dogodila se plejmejkeru Partizana NIS, Leu Vestermanu.
Naučnici iz Filadelfije su ustanovili da je u poslednjih 10 godina porast povreda prednjih ukrštenh ligamenata porastao za neverovatnih 400 odsto. Kao glavni problem navode zgusnut kalendar i manjak vremena za složene kondicione treninge koji bi dodatno jačali posebno opterećene delove tela. Čak 70 odsto povreda se manifestuje u situacijama bez kontakta igrača, dok u 30 odsto situacija povreda nastane prilikom kontakta sa protivničkim igračem. Iako se povrede češće javljaju kod muškaraca, pre svega zbog većeg broja učesnika, lepši pol ima veću šansu da zadobije takvu povredu. NCAA statistika pokazuje da žene imaju od dva do osam puta veću šansu da dožive povredu ligamenata prilikom bavljenja sportom.
Zanimljivo je da ova povreda u sve većoj meri zahvata i decu koja treniraju mnogo većim intenzitetom, što je previše za njihova tela. Ako decu trenirate na isti način na koji trenirate i profesionalce ne možeta da očekujete da ih neće zadesiti iste povrede. Jer, i deci je potreban odmor, isto kao i odraslima. Istraživanja pokazuju da se kod dece mlađe od 14 godina povrede ligamenata pojavljuju u sve većem broju, a najveću zaslugu imaju naporni i jednodimenzionalni treninzi.
"Kao i odrasli, deca treniraju i igraju previše što jednostavno nije dobro. Problem je kada radite iste vežbe, konstantno opterećujete iste mišiće, što povećava šansu za povredu. Nikada nemate vremena za odmor. Moraju se trenirati razne stvari, a ako su u pitanju deca, obavezno je da treniraju različite sportove, da imaju različite aktivnosti, da bi razvili druge grupe mišića", izjavio je doktor Dejvid Grej, stručnjak za rad sa sportistima i decom.
Mnogo puta se pričalo i o previše obaveza tokom jedne sezone. Ako ste uspešan sportista, pored 50, 60 utakmica koje odigrate za svoj klub (u NBA se taj broj kreće od 82, pa do preko 100 mečeva), tu su i pripreme sa reprezentacijom, Evropska i Svetska prvenstva, a vremena za odmor skoro da nema.
"Odmor je obavezan, bez obzira na sport kojim se bavite. Takođe, od malih nogu morate da pazite i obraćate pažnju na osnovne stvari, trčanje, dizanje tegova. Ali, ponavljam, odmor je neophodan. Dva do tri meseca godišnje su obavezna i za um i za telo. Odmor je najbolji lek", dodao je Grej.
Kada je Derik Rouz 2012. godine povredio prednji ukršteni ligament postao je prvi Ol Star igrač kome se to desilo još od 1995. godine i povrede Denija Meninga. Pre toga, davne 1985. godine takvu povredu je doživeo i Bernard King. U tom periodu povrede prednjih ukrštenih ligamenata su bile zaista retke i njihov broj nije bio zabrinjavajući. Istog dana kada se povredio Rouz identičnu povredu je u plej ofu zadobio i Iman Šampert. Nešto ranije slično su prošli i Riki Rubio, Beron Dejvis, Linas Kleiza, te nesrećni Brendon Roj, a posle toga su zbog istih povreda stradali i Brendon Raš, Lu Vilijams, Režon Rondo, Leandro Barbosa, Danilo Galinari, Čejs Badinger, Endru Bajnam, Nerlens Noel i mnogi drugi.
Ova povreda nije strana ni za tlo Evrope, pa tako i za igrače bliske Srbiji i srpskim klubovima. Nenad Krstić, Vuk Radivojević, Nemanja Aleksandrov, Davis Bertans, Vasilije Micić, Leo Vesterman su samo neki od njih.
Povreda prednjih ukrštenih ligamenata je rastući trend i teško da će doći do smanjenja njenog broja. Oporavak traje od šest meseci pa naviše, dok pojedinci nikada ne uspeju da se vrate na teren, a velika većina nikada ne dostigne nivo forme na kojem su bili pre "malera" koji im se dogodio. Kada bi se smanjilo opterećenje sportista i kada bi imali više vremena za odmor, kako fizički, tako i psihički, a samim tim i više vremena za dodatno jačanje mišića, uvereni smo da bi i broj povreda bio dosta manji. Ipak, dok god marketing i finansije budu uticale na raspored i broj mečeva u kolektivnom sportu, zdravstveno stanje košarkaša će biti sve gore i gore.
Pitamo se ko pada sledeći?
(foto: cbsimg.net; foto1: benchbusters.com)
