Košarkaška svaštara

Ray Allen napisao/la: Šut za četiri poena

curry like this.

Claver na kraju ni u Realu,ni u PAO,vec izgleda u Barsi

Mihael napisao/la:

Dule Kecman napisao/la: Kvinsi Miler doziveo ozbiljnu povredu noge igrajuci basket, po pisanju nekog lika na twitteru..

Izgleda da nije toliko ozbiljna, ali će biti pauza nekih mesec dana kako se čini.

Ipak izgleda da je ozbiljna. Misko neposredno posle te ifnormacije o povredi napisao da ona nije ozbiljnija, da ce biti 3-4 nedelje pauze. Kad ono, 6-9 meseci.

Mihael napisao/la:

Mihael napisao/la:

Dule Kecman napisao/la: Kvinsi Miler doziveo ozbiljnu povredu noge igrajuci basket, po pisanju nekog lika na twitteru..

kad ono otkaz.

Izgleda da nije toliko ozbiljna, ali će biti pauza nekih mesec dana kako se čini.

Ipak izgleda da je ozbiljna. Misko neposredno posle te ifnormacije o povredi napisao da ona nije ozbiljnija, da ce biti 3-4 nedelje pauze. Kad ono, 6-9 meseci.

9. rođendan titule u NS.

kosmagazin.com/kari-i-batum-segrti-u-novom-sadu-2007/

3x3 basket, Moscow open. Igraju i nasi timovi Novi Sad i Olimp Beograd.

Zanimljivo da za St Peterburg igraju i Viktor Kerju i Antont Ponkrasov. Ovom drugom dusa bila u nosu posle 5 min igranja.

Zamisli ekipu u kojoj su 2 plejmejkera Ponkrasov i Kalates

Zar nije Davidovac igrao nedavno na nekom turniru za ovu nasu najbolju ekipu?

Jeste, ali stariji Davidovac, ne ovaj iz FMP.

Ma znam to...

Zanima me zasto ga nema na ovom turniru?
Zbog cega je igrao?Da li je neko od ovih sad sto igraju bio povredjen pa Davidovac samo uleteo za taj jedan turnir?

Mislim da je Savić bio povredjen

18h HRT 2, repriza finala iz Barselone '92. godine, SAD - Hrvatska. Pa ko je raspoložen...

Zanimljivo da iako su tada Hrvati osvojili srebro atmosfera u ekipi im nije bila najbolja. Hrvatski mediji nikada o tome nisu posebno govorili, ali reprezentacija je bila praktično podeljena u dva klana. Jedan je predvodio D. Petrović, a drugi T. Kukoč. Na kvalifikacionom turniru u Španiji nakon jednog poraza dogodila se velika svađa između Kukoča i Ace Petrovića (pomoćnik Skansiju). Ali pošto je u Barseloni postignut istorijski rezultat prljavi veš nikada nije isplivao na površinu. Ko zna šta bi se sve dogodilo da Volkov nije promašio silna sl. bacanja u 1/2.

I još jedan interesantan detalj. Na pomenutom predolimpijskom turniru u Mursiji greškom je na krovu dvorane okačena srpska umesto hrvatske zastave. Mžete samo zamisliti kako je Hrvatska delegacija reagovala.

ja sam i dalje ubeđen da je DT 1996. po suvom kvalitetu jači od onog iz 92. Ekipa iz Barselone je slavnija zato što je to bio prvi nastup NBA igrača za reprezentaciju, međutim, realno, taj tim je dobrim delom sklepan i po marketinškim principima, tu pre svega mislim na Birda i Medžika koji u datom trenutku nisu bili ni blizu među 12 najboljih košarkaša Amerike.

92 kao neku veću prednost ima Džordana, međutim tim iz Atlante je uspeo da upari u isti tim O Nila i Hakima, što je stvarno brutalna kombinacija.

Drex napisao/la: ja sam i dalje ubeđen da je DT 1996. po suvom kvalitetu jači od onog iz 92. Ekipa iz Barselone je slavnija zato što je to bio prvi nastup NBA igrača za reprezentaciju, međutim, realno, taj tim je dobrim delom sklepan i po marketinškim principima, tu pre svega mislim na Birda i Medžika koji u datom trenutku nisu bili ni blizu među 12 najboljih košarkaša Amerike.

92 kao neku veću prednost ima Džordana, međutim tim iz Atlante je uspeo da upari u isti tim O Nila i Hakima, što je stvarno brutalna kombinacija.

Meni su ova poređenja, koliko god besmislena zbog nemogućnosti dokazivanja, uvek bila izuzetno zanimljiv materijal da čačkam. Pa sam zato, zahvaljujući letnim pauzama na poslu, rešio da i ja iznesem svoj kratki osvrt na zadatu temu. Pokušao sam da sagledam iz različitih aspekata ta dva tima i da na osnovu toga donesem neke zaključke. Dokoni, izvolite:


1992
Charles Barkley (29) - 23,1ppg; 11,1reb; 4,1ast; 1,8stl
Larry Bird (35) - 20,2ppg; 9,6reb; 6,8ast (45 utakmica)
Clyde Drexler (30) - 25ppg; 6,7ast; 6,6reb; 1,8stl; 0,9blk
Patrick Ewing (29) - 24ppg; 11,2reb; 3blk; 1,9ast
Magic Johnson (32) - (sezona pauze pre OI)
Michael Jordan (29) - 30,1ppg; 6,4reb; 6,1ast; 2,3stl; 0,9blk
Christian Laettner (22) - 18,2ppg; 8,7reb, 2,8ast; 1,3stl (sezona posle OI)
Karl Malone (28) - 28ppg; 11,2reb; 3ast; 1,3stl
Chris Mullin (28) - 25,6ppg; 5,6reb; 3,5ast; 2,1stl
Scottie Pippen (26) - 21ppg; 7,7reb; 7ast; 1,9stl; 1,1blk
David Robinson (26) - 23,2ppg; 12,2reb; 4,5blk; 2,7ast; 2,3stl
John Stockton (30) - 15,8ppg; 13,7ast; 3stl; 3,3reb

28,67 prosečna starost

Michael Jordan - 23,12mpg, 14,87ppg
Chris Mullin - 21,62mpg, 12,87ppg
Scottie Pippen - 21,37mpg, 9,00ppg
Clyde Drexler - 20,87mpg, 10,50ppg
Charles Barkley - 18,62mpg, 18,00ppg
Larry Bird - 18,00mpg, 8,37ppg
Magic Johnson - 18,00mpg, 8,00ppg (6 utakmica)
Patrick Ewing - 17,62mpg, 9,50ppg
Karl Malone - 17,25mpg, 13,00ppg
David Robinson - 16,75mpg, 9,00ppg
Chris. Laettner - 7,62mpg, 4,75ppg
John Stockton - 7,25mpg, 2,75ppg (4 utakmice)



1996
Charles Barkley (33) - 23,2 ppg; 11,6reb; 3,7ast; 1,6stl
Penny Hardaway (24) - 21,7ppg; 7,1ast; 4,3reb; 2stl
Grant Hill (23) - 20,2ppg; 9,8reb; 6,9ast
Karl Malone (32) - 25,7ppg; 9,8reb; 4,2ast; 1,7stl
Reggie Miller (30) - 21,1ppg; 3,3ast
Hakeem Olajuwon (33) - 26,9ppg; 10,9reb; 2,9blk; 3,6ast
Shaquille O'Neal (24) - 26,6ppg; 11reb; 2,1blk; 2,9ast
Gary Payton (28) - 19,3ppg; 7,5as; 2,9stl; 4,2reb
Scottie Pippen (30) - 19,4ppg; 6,4reb; 5,9ast, 1,7stl, 0,7blk
Mitch Richmond (31) - 23,1ppg; 3,1ast; 3,3reb; 1,5stl
David Robinson (30) - 25ppg; 12,2reb; 3,3blk; 3ast; 1,4stl
John Stockton (34) - 14,7ppg; 11,2ast; 1,7stl; 2,8reb

29,33 prosečna starost

Scottie Pippen - 22,00mpg, 11,00ppg
Reggie Miller - 21,75mpg, 11,37ppg
Grant Hill - 21,67mpg, 9,67ppg (6 utakmica)
Mitch Richmond - 19,12mpg, 9,62ppg
Charles Barkley - 18,14mpg, 12,43ppg (7 utakmica)
Penny Hardaway - 18,00mpg, 9,00ppg
Karl Malone - 17,50mpg, 8,37ppg
Gary Payton - 17,00mpg, 5,12ppg
Shaquille O'Neal - 15,50mpg, 9,25ppg
David Robinson - 14,25mpg, 12,00ppg
Hakeem Olajuwon - 12,43mpg, 5,00ppg (7 utakmica)
John Stockton - 11,87mpg, 3,75ppg

Prvi spisak je sa godinama i statistikom igrača iz sezone koja je prethodila OI. Kod generacije 92 - Medžik je tu sezonu pauzirao, dok sam Lejtneru stavio stastiku iz sezone koja je usledila nakon OI; čisto da se stekne utisak o njegovim kvalitetima tada. Drugi spisak je minutaža, prosek poena i broj utakmica na Igrama. Broj utakmica upisan samo kod onih koji su igrali manje od maksimalnih 8.

Pet igrača se pojavljuje u oba ekipe, pa je nekako najlakše početi poređenje ekipa od njih u različitim fazama karijere.

- Džon Stokton je u Barseloni imao 30, a u Atlanti 34 godine. Interesantno je da je njegova Juta i sezone 91/92 i nakon toga 95/96 imala skor 55/27, mada je 1996. završila kao drugoplasirana, a 95. kao prvoplasirana u diviziji. Isto su i prošli u plejofu, 92. su izgubili u finalu zapadne konferencije od Portlanda 4-2, a 96. od Sijetla 4-3. Stoktonov individualni učinak je bio bolji u sezoni 91/92, ali ne toliko mnogo da bi se moglo okarakerisati da je četiri godine kasnije krenuo nizbrdicom, pogotovo što su tek sezone posle OI u Atlanti Juti bile najuspešnije u istoriji. Prema svim tim parametrima bih Stoktonovu formu i karijeru 92. i 96. gledao jednako. E sad dolazimo do njegovog učinka na obema Igrama, a on je pomalo nestvarno mizeran. U Barseloni je ako se dobro sećam bio povređen, a statistika kaže da je igrao na samo četiri od osam mečeva, počeo je od poslednje utakmice grupne faze i igrao do osvajanja zlata uz 7 minuta na terenu i mizeran košgeterski učinak. Četiri godine kasnije u ekipi je imao ulogu klasičnog NBA veterana, igrao je na svih osam mečeva nekih 12 minuta u proseku i takođe ostvario nezapažene brojke. Suma sumarum, u Barselonu je išao nespreman, šminke radi, dok je u Atlanti ipak bio deo ekipe pa bih u tom "duelu" ipak dao prednost Stoktonu 96ici.

Dream Team 92 - Dream Team 96 0-1

- Logičan nastavak priče je Karl Meloun, u Barseloni 28godišnjak, u Atlanti sa 32. Isti klub i isti period kao i kod Stoktona, znak jednakosti, kao i individualni učinak usezonama koje su predhodile Igrama. Melounove brojke su se neznatno smanjile od 92. do 96. ali ponoviću, Juta je zablistala nakon Atlante te računam da tu nije došlo do zamora materijala, nego čisto do tempiranja forme za plejof i jačanja kolektiva i ličnog sazrevanja. Dakle i Melounu gledam učinak u reprezentaciji kao osnovu za zaključak. Dolazim do interesantne činjenice da mu je minutaža bila gotovo indentična na oba takmičenja, a učinak primetno bolji u Barseloni (skoro pet poena u proseku više i u svakoj statističkoj rubrici nešto jače brojke). Osvrnuću se kasnije i na podelu minuta u zbirnom gledanju timova, a to će ići u korist Karlu iz 1992. pa ovde stajem i pokazujem na centar, izjednačenje!

Dream Team 92 - Dream Team 96 1-1

- Čarls Barkli, u Barseloni 29, a u Atlanti 33 godine. Te 92. je odigrao svoju poslednju sezonu u Filadelfiji i nakon OI se priključio ekipi Finiksa, a 96. mu je bila poslednja sezona u Sansima, nakon OI se priključio ekipi Hjustona. U izlaznoj godini iz File klub nije ostvario nikakav rezultat, ostao je bez plejofa, dok je u poslednjoj sezoni sa Finiksom ispao u prvom kolu plejofa. Odmah nakon Barselone je zabeležio svoje veliko finale u Arizoni u kome je poražen od Čikaga. Individualni učinak 92. i 96. u NBA mu je skoro identičan, te se ni kod njega starost ne može uzimati kao argument u odluci. Dakle, opet učinak i uloga u reprezentaciji. A, tu dođemo do toga da je Barkli i 92. i 96. bio prvi strelac "timova snova". Kao i kod Melouna, minutaža mu je skoro identična na oba takmičenja, uz napomenu da je u Atlanti pauzirao jedan meč. Brojke u Barseloni su mu dosta bolje, a moje lične impresije su da je te 1992. samo takmičenje igrao kao zver, dok je u Atlanti bio rezervisan zbog ako se sećam problema sa kičmom. Zaključak:

Dream Team 92 - Dream Team 96 2-1

- Skoti Pipen, mladić od 26 u Barseloni i već rutiner u Atlanti sa 30 leta iza sebe. Na oba takmičenja došao kao aktuelni šampion NBA. I njegove brojke su neznatno opale u te 4 godine, ali nikako se to ne može povezati sa nekom potrošnjom materijala, lični utisak mi je da je Pipen 96. bio bolji igrač nego 92. Gotovo identična minutaža na oba takmičenja, uz razliku što je on igrač koji je 96. proveo najviše vremena na terenu od svojih saigrača. U Atlanti je davao 11 koševa u proseku, u Barseloni 9. Lični utisak kaže da je tridesetogodišnji Pipen bio bolji igrač od sebe četiri godine mlađeg.

Dream Team 92 - Dream Team 96 2-2

- Dejvid Robinson, isto godište kao i Pipen, 26 u Barsi, 30 u Atlanti. Spursi još uvek nisu bili šampionski tim, ali uvek plejof ekipa, u tom razdoblju imaju jedno konferencijsko finale. Robinson je tih godina brutalno dobar, ali imislim da je mnogo zreliji i konkretniji, odnosno bolji igrač 1996.


Dream Team 92 - Dream Team 96 2-3


E sad, malo veći problem je kako uporediti ostatak tima. Idemo prvo od 1992. gde su po mom mišljenju tri igrača pod znakom pitanja. Pomenuti Leri Bird i Medžik Džonson, prozvani da su daleko od najboljih igračkih godina, kao i Kristijan Lejtner bez NBA iskustva, treći pik sa drafta iza Onila i Morninga.

Birdu je sezona 91/92 bila oproštajna i u njoj je odigrao 45 utakmica, ne na nivou iz zenita karijere, ali na visokom nivou svakako. Bio je drugi strelac ekipe sa manje od poena zaostatka u proseku iza Redžija Luisa, prvi skakač i asistent tima. Boston je bio tim u padu, ali ipak plejof ekipa, završili su porazom u polufinalu istoka. Na nivou lige Bird je bio u vrhu nekih statističkih kategorija, procenta šuta za tri i za jedan poen. Medžik je sezonu ranije prvi put okončao karijeru zbog HIV-a, pa se pojavio na olstaru i dobio kasnije poziv za učešće u reprezentaciji. Tada niko nije postavljao pitanje njegovih kvaliteta, buka se dizala oko toga treba li mu se dozvoliti učešće zbog opasnosti po druge učesnike. Iza Medžika je bila sezona pauze, to jeste problem, ali istina je i da je karijeru prekinuo u momentima kada je igrao vrhunsku košarku. Te 91. Lejkersi su igrali veliko finale, a Medžik je bio drugi asistent lige ui ubedljivo najboli pojedinac tima iz LA. Lejtner je posebna priča, stvarno se ne sećam ni tračeva zašto je on dobio šansu u timu. Nekako znam da smo svi u to vreme žalili što Šakil nije dobio šansu, kao to bi bilo to. Daleko od toga da je Lejtner bio loš igrač, on je već u prvoj sezoni nakon Barselone imao sjajnu statistiku, doduše u lošem klubu. Ali, činjenica je da definitivno nije kalibar za ono što se zove originalni drimtim.

Dosta ljudi, pogotovo kako vreme prolazi, ne vidi ni Krisa Malina kao igrača u rangu najvećih zvezda, provlači se priča da je bio pozvan zato što je belac. Ja se ne slažem sa tom ocenom, prvo što sam dosta gotivio Voriorse u tom periodu, a drugo jer je Malin tih sezona zaista bio jedan od najboljih NBA igrača, baš u najboljim trenucima karijere. Te sezone je bio treći strelac lige iza Džordana i Melouna, bio je igrač sa najviše provedenih minuta na parketu, odlični procenti šuta... i mislim da ima mnogo opravdanja za njegov poziv.

Još tri igrača su preostala iz tog tima. Jedan je Klajd Dreksler, te godine četvrti strelac lige, najbolji igrač ekipe koja je igrala veliko finale protiv Bulsa. U najboljim igračkim godinama, ma, jednostavno ima zacementirano mesto u tom timu. Drugi je Pet Juing, peti strelac lige te sezone. Kada se uzme u obzir da Onil, pa ni Morniing ajde, još nisu bili u NBA, da je Olajdžuvon ako se dobro sećam, još uvek bio Nigerijac, sasvim logična odluka bila je da par centara budu Robinson i Juing.

Treći je Majkl Džordan

Sad se prebacujemo na 96. i preostalih sedam igrača.

Tandem Orlanda Peni-Šakil. Za Onila nema potrebe za prevelikim komentarom, njegovo učešće u Atlanti daje ogromnu težinu toj ekipi, ono je uz Hakima možda i razlog zašto postoji dilema koja je bolja. Peni Hardavej sa druge strane zaslužuje komentar. On jeste tada odigrao najbolju sezonu u čitavoj karijeri. Ipak, njegove najbolje utakmice su se tek očekivale, a zašto do njih nije došlo nemam objašnjenje. Sezonu pre su igrali veliko finale, premlada je to osnova ekipe bila za tako velike zalogaje.

Sličan primer je i Grent Hil, čovek koga je bilo uživanje gledati, a opet, nedorečena mu je karijera iako je trajala sto godina, a sa druge strane skoro nikad celu sezonu. I on je na tim OI bio premlad, tek je završio drugu NBA sezonu i mislim da je na tim pozicijima i bilo boljih rešenja, igrački dominantnijih u tim trenucima.

Redži Miler i Mič Ričmond su recimo bili igrači u najproduktivnijim godinama, i dalje spremni za sve fizičke izazove, uz to dovoljno iskusni i prekaljeni. I statistički su bili u vrhu lige, ali kod njih imam stvarno ali. Mislim, znamo svi da je Džordan bio bolje rešenje, ali isto tako osim njega na toj poziciji su ta dva igrača stvarno bili vrh tog perioda. E, sad, da li je taj vrh bio toliko zastrašujuć kao na nekim drugim pozicijama u ekipi?

Geri Pejton je bio prva violina ekipe koja je te seozne izgubila izgubila veliko NBA finale, možda je u karijeri i imao neke bolje sezone, ali je definitivno bio pravi izbor u pravo vreme, gledan kao veliki lider jednog od najboljih NBA timova koji smo svi voleli tih godina, ne zbog njega, nego zbog Kempa.

Hakim Olajdžuvon je takođe bio izbor na svom mestu, jedan od najboljih svih vremena, uparen sa Šekilom i Robinsonom, stvarno se slažem da bolju kombinaciju ne možemo pronaći.

E sad da pokušam da pročačkam koji su to propušteni igrači, koji bi takmičarski bili bolja rešenja. Prvo 1992.

Meni malo u toj generaciji bode oči što se nije vodilo mnogo računa o pozicijama na terenu. U timu su imali dva plejmejkera od kojih je jedan bio Medžik, sa sezonom pauze iza sebe, a drugi Stokton, rekoh da je bio povređen koliko se sećam i odigrao samo 4 meča sa mizernim učinkom. Medžik je na parketu provodio 18 minuta u proseku, dakle veliki deo meča Amerikanci su igrali u čudnim formacijama u kojima su svi bekovi, neretko i krila bili organizatori. Mada, iskreno, organizacija im nije bila preterano potrebna jer su većinu poena davali iz tranzicije. Ali, ako cepidlačimo, toj ekipi je trebao još jedan plej, a sada ko? Kevin Džonson i Tim Hardavej su bili najlogičnija propuštena rešenja.

Sve ostale pozicije su bile popunjene najvećim kvalitetom, ali moram još jedno ime da istaknem, koje sigurno ne bi štrčalo da je bilo u timu. Dominik Vilkins. Ako se dobro sećam, on je bio povređen drugu polovinu sezone, pred OI, ali sam siguran da se ne sećam da li je bio povređen i preko leta i da li je to razlog zbog koga nije bio u kombinaciji za takmičenje. On je tih godina bio boli igrač i od Skotija Pipena, na granici od 30 poena prosečno po meču, ako je već ekipa stvarana da uplaši imenima protivnike, definitivno je trebalo povesti njega, makar i da sedi.

Ajmo sada 96.

Ova ekipa je definitivno bolje složena po pozicijama.

Prvo što najviše bode oči jeste Majkl Džordan. Još uvek ubedljivo najbolji igrač NBA, aktuelni prvak, već tada najbolji svih vremena... Ako bi se jioš tražila neka dlaka u jajetu, već sam pomenuo mladost Penija i Hila, kao i mali upitnik kod Redžija i Ričmonda, ali stvarno na toj poziciji osim Džordana od njih dvojice tada nije bilo jačih rešenja. Mislim da bi ta ekipa bila jača da je u njoj igrao Glen Rajs koji je tada u Šarlotu imao par ekstremno dobrih vezanih sezona, umesto bilo kog iz te spoljne lnije, verovatno umesto ovih mlađih. Bilo je tu još par vrlo dobrih momenata u karijeri, ali bi njihovo dovođenje značilo prenagomilavanje igrača. Mislim na Morninga, Kempa, Lerija Džonsona, Kevina Džonsona. Jednostavno, ta generacija je stvarno na PG, PF i posebno na C dala najbolje što u tom trenutku trči svetom.

U Barseloni je trener ekipe bio Don Nelson, a u Atlanti njegov pomoćnik sa tog turnira, Leni Vilkins. Obojica su među najboljim trenerima NBA svih vremena, tako da je i tu neki egal, mada ako sitničarimo, pomoćnici u Barseloni su bolji

Neki zaključak jeste da je generacija 96 vođena idejom da to bude 12 najboljih igrača sveta u tom trenutku, dok generacija 92 ima par rupica i jednu veliku rupu što se toga tiče.

Ali, osvrnuću se na kraju i na igre tih timova, koje su mi i pomogle da formiram krajnji stav, nepogrešiv naravno.

43,75 je prosečna razlika kojom su Amerikanci pobeđivali protivnike. Najbolje je prošla Hrvatska u finalu, poražena je 32 poena razlike, dok je najviše stradala Angola u 1. kolu grupne faze, izgubili su 68 poena razlike.

32,12 je prosečna razlika kojom su Amerikanci pobeđivali protivnike u Atlanti. Najveći otpor po rezultatu pružila je selekcija Litvanije koja je poražena 22 poena razlike, a najgore je prošla selekcija Kine koja je izgubila 63 poena razlike. Jugoslavija je u finalu poražena 26 poena razlike.

Igra i minutaža Amerikanaca 1996. nije bila takmičarska, bilo je to čisto odrađivanje posla. Gledalo se nekako da se svi podjednako umore i da uzmu potrebno zlato, nije tu bilo prevelikog spektakla. Sa druge strane, američki tim snova je 1992. apsolutno opravdao reputaciju nedodirljivih. Oni su igrali takmičarski, minutaža im je tako i raspodeljena bila. Taj Lejtner je bio skrajnut iako je bez problema mogao igrati i po 30 minuta, što bi verovatno bio slučaj da je krenuo neki ruki 96. kada je delovalo da se nikom ne igra košarka. U toj Barseloni su Medžik i Bird apsolutno opravdali poziv u tim, igrajući na svakom meču dobar deo utakmice. Najveću minutažu u timu imao je najbolji igrač sveta, pa redom dalje svi koji su u top formi. Mnogo smislenije i atraktivnije je sve to delovalo. Naravno da je previše medijski napumpano, godinama kasnije i dodavano glamura, pa uvek potencirano da je to prvi i jedini tim...

Džordan i Dreksler po meni prave mnogo veću razliku u odnosu na prednost na centarskim pozicijama koja ide na stranu 96ice, i tu uz ogradu da je 92. najbolji centarski par Amerikanaca bio Robinson-Juing. Kao i zbog takmičarskog pristupa i opšteg utiska na terenu proglašavam ipak tim iz Barselone 1992. za najjači koji su Amerikanci poslali na takmičenje!!!

jebeš mi sve ako si ti normalan