Mrkli mrak, rupe na putu, dim iz odžaka farba nebo u daljini... Približavamo se Mariupolju. Tadija i ja. Konačno smo uštinuli malo vremena da skočimo do tog čuvenog Donjecka. Znate ono, kad ste u nekom baš lošem gradu, pa vas ljudi teše "blizu je to i to"? U našem slučaju "to" je Donjeck... A i nije baš blizu, pogotovo ne po ovakvom putu. Ako mi se neko samo još jednom požali na kvalitet drumova po Srbiji poslaću ga na "Tour de Ukraine". I to maršuta Mariupolj-Zaporožja...-Donjeck.
Interesantna trasa, stvarno. Sinoć zamalo ne ubismo ceo zoološki vrt na putu do kuće. Prvo pas posred naše trake, zatim i lisica, a na kraju slepi miš u brišućem letu umalo da aterira na prednje vetrobransko staklo, u nas poznatije kao šoferšajbna. Nedostajalo je samo da ugledamo jetija, onog kog su ruski lovci navodno snimili negde u Sibiru, iako se on šeta hiljadama milja daleko. A i lovci su verovatno bili pod uticajem vodke ili čega li već drugog. Vole oni da potegnu, siguran sam... Ali, to je za neku drugu priču...
Elem, Donjeck, da... Da počnem od boljeg ka gorem ili... Nama koji živimo u Mariupolju izgleda kao velegrad. Ne možemo da se načudimo da neka zgrada broji više od četiri sprata. Čudo zivo. A i onaj stadion Šahtjora... Nadrealno, futuristički... Čak i da ne živimo u onakvom gradu u kom ponekad "zavijaju" sirene za hemijsku opasnost... Nije smešno... Nije ni strašno, baš toliko. Tek jedan faktografski red: zlokobne čestice, u jatu koje je 1.000 puta veće od zdravstveno prihvatljivog broja, krstare vazduhom...
Kako rekoše oni sa početka što nas teše "sreća da niste mnogo u Mariupolju". Surova istina. Kada su utakmice svaki drugi dan, a igramo tri takmičenja istovremeno, teško je i biti češće kod kuće.. Da, da. I sam se sebi čudim što ovo mesto nazivam kućom. Užas ili ne, ali to je taj stadijum kada vam je putovanja preko glave i kada jedva čekate da se vratite u Mariupolj... Ali, dobro, "blizu je Donjeck"...
(foto: bcazovmash.com.ua)
