Ako sam nekada i imao kamen u bubregu sada sasvim sigurno nemam.... Upravo sam se vozio gorim putem od onog Mariupolj-Zaporožje. Lavov-Ivano-Frankivsk, Zapadna Ukrajina, 120 kilometara. Nije to ništa, osim ako se ta trasa prelazi za četiri sata. Probao sam da sastavim blog u busu, ali od drmanja nisam mogao da dišem, kamoli da pišem.. Izgleda da dobro utiče na poeziju.
Ja ovde kao neki inspektor za puteve. Samo brojim koji ima više rupa (hahaha). Ali, izgleda da su mi te rupe ostavile najjačii utisak - na kičmu. Na rupe uvek
mogu da se vadim što nisam napisao blog na vreme. A nekad mi se činilo da je Ljubljana daleko. Ove godine, ne računajući Donjeck koji je tu, "prekoputa", najkraće putešestvije je kao do Ljubljane. A oduvek sam želeo da putujem... Toliko smo vremena provodili u busu i avionu da sam se često budio ne znajući u
kojoj sam zemlji, gradu. A tek odlazak do Valensije, preko Krivog Roga, Dnjepropetrovska, Moskve (jel to neko pomenuo NBA u Evropi?)...
Bilo kako bilo, pribliožio se kraj sezone, početak plej ofa. Prava radost za košarkaše koji su igrali tri lige, više od 70 utakmica do sada. A svaka plej of runda
na četiri pobede. Ma, milina. Sreća, u četvrtfinalu nas čeka komšijski Donjeck.
Ispade da samo nešto kukam, ali eto ima ovde i pozitivnih strana kao što su organizacija, sjajni uslovi za treniranje, što je u Ukrajini retko. Inače, Azovmaš
je klub u kojem igram (pojašnjenje za ove što prate košarku iz kafića).
Do sledeće rupe na putu,
Miroslav
(foto: bcazovmash.com.ua)
