Golden Stejt Voriorsi su novi prvaci NBA lige. U fantastičnoj sezoni tim sa severa Kalifornije je bio dominantan od samog početka, pa sve do završnih borbi u plej ofu, pokazavši konstantno ubedljive igre na obe strane terena. Učinak 67-15 u regularnom delu takmičenja je jedan od najboljih u istoriji Lige, a kada se tome doda prosečna koš razlika od preko plus 10 jasno je da su u najužoj eliti svih vremena.
Kada se na sto postave sirove brojke potpuno je jasno zašto su Ratnici u slavljeničkom raspoloženju ovih dana. Tim Stiva Kera je sa 110 poena po meču bio najefikasniji u Ligi, a pri tome su igrali u najbržem ritmu, obzirom da im je zvanična frekventnost napada )98.3 poseda na 48 minuta) najbolja od svih 30 ekipa. Takav "run and gun" sistem su imale mnoge ekipe u istoriji (našoj generaciji su najsvežiji primeri Kingsi Rika Adelmana, Mavsi Dona Nelsona i Sansi Majka D’Antonija), ali nijedna od njih nije došla do samog kraja. Razlog zašto je to pošlo za rukom Golden Stejtu je njihova fantastična odbrana. Tako brzi napadi se obično ne ističu dobrom odbranom, ali fenomenalni Voriorsi su tokom sezone formirali najjaču defanzivu Lige, dopuštajući protivniku samo 101.4 poena na 100 poseda. Tako je zaokružena "savršena oluja", jedinstven slučaj u istoriji NBA košarke da jedan tim drži elitni nivo igre na obe strane terena.
Naravno, koncept sportskog novinarstva je pun fraza koje omalovažavaju značaj statističkih podataka, pa ćemo priču dopuniti sa odgovarajućim kontekstima kroz koje je lakše razumeti ovu čudesnu sezonu Golden Stejta. Tim iz Oklenda je birao dobro na Draftu, odradio je par dobrih trejdova i usput pronalazio odlična rešenja među slobodnim igračima. Naravno, kao i u svakom velikom sportskom uspehu, svoju ulogu je odradio i faktor sreće.
STEFAN KARI
Sistem američkog kolektivnog sporta je baziran na prepoznatljivosti superstara i koliko god Voriorsi došli do kraja pre svega zahvaljujući timskoj igri jasno je da je za to bio potreban i vrhunski unikatni igrač. Kari je već sada, sa jedva napunjenih 27 godina, kod većine analitičara uvažen kao najbolji šuter u istoriji Lige. Obzirom da NBA pamti neke zaista legendarne šutere, ovaj podatak dovoljno govori koliko su velika Stefova dosadašnja dostignuća. Brzina njegovog izbačaja i sama preciznost ne ostavljaju nikakvu dilemu po pitanju prethodne tvrdnje, a kada tome dodamo i odličnu kontrolu lopte, sjajno čitanje odbrana i spremnost na uvažavanje timske igre i saigrača, nagrada za MVP-a sezone je samo logičan sled događaja.
Kari je tokom sezone ubacio 286 trojki, uz sjajnih 44 odsto uspešnosti, a u plej ofu je oborio rekord Lige sa 98 trojki, uz takođe odličnih 42 odsto. Njegova sposobnost da relativno lako iskreira šut za sebe i saigrače je osnov brzog i fluidnog napada koji je osvojio ljubitelje košarke širom sveta. Naravno, sve ovo nije bilo lako predvideti na početku njegove karijere. Stef je biran kao sedmi pik na Draftu 2009. godine (ispred njega su bili recimo Hašim Tabit, Tajrik Evans, Riki Rubio, Džoni Flin...), a početak karijere nije bio lak. U Voriorsima je tada igrao Monta Elis koji je bio ljubimac publike. Njih dvojica su se po građi i stilu igre gotovo u svemu poklapali. Golden Stejt je vezao dve neuspešne sezone pre nego što su se odlučili da razbiju ovaj tandem koji očigledno nije funkcionisao. Kada se uprava odlučila da trejduje Elisa navijači u "Orakl Areni" su bili besni, Kari je čak nekoliko puta bio izviždan. Na to su se nadovezali njegovi hronični problemi sa povredama zglobova i Voriorsi su nastavili niz prosečnih sezona. U tom periodu menadžment Golden Stejta je više puta razmatrao trejd ponude za Karija, jer očigledno ni sami nisu bili uvereni da je to njihov franšizni igrač. Na kraju su sačuvali poverenje i to mi se vratilo. Stefovi zglobovi su, na iznenađenje, u ovih nekoliko godina ostali čitavi, a ubojiti šuter dečijeg lica i relativno krhke građe je postao jedan od najoriginalnijih napadača u istoriji košarke.
KLEJ TOMPSON
Kada su Voriorsi 2011. godine na Draftu pokupili sina bivšeg NBA igrača Majkla Tompsona, malo ko je očekivao da se radi o budućem elitnom šuteru i Ol star potencijalu. Klej je od početka bio povučen, prilično stidljiv momak koji je odrastao uz poznatog oca u bogatoj porodici i nije imao "edž", onaj ubilački instinkt kojim se vodi većina današnjih NBA igrača. Uprkos solidnoj građi, izgledao je kao krut igrač koji nema prostora da postane kompletan košarkaš. U najbolju ruku predviđala mu se karijera jednodimenzionalnog šutera na tragu Kajla Korvera i ništa više od toga. Ono što većina ljudi nije videla su čelična volja i vrhunske radne navike, a sada smo svesni da je to itekako dalo rezultata.
Tompson je u Voriorse došao uoči sezone skraćene lokautom i to mu je ostavilo prostor da dodatno radi na sebi. Pomoćni treneri Golden Stejta su bili impresionirani njegovim treniranjem i već tada su naslutili šta može od njega da postane. Danas se o Kleju manje više sve zna, a kao lajt motiv dosadašnjeg dela karijere stoji ona magična noć kada je protiv Sakramenta ubacio 52 poena, uz 11 trojki, a pri tome se posebno izdvaja treća četvrtina u kojoj je stavio ukupno 37 poena bez promašaja, od čega devet trojki. Tih 12 minuta na parketu "Orakl Arene" u izvođenju Tompsona i dalje važi za jedan od onih momenata kada košarka nije samo sport, već transcedentno stanje jednog igrača, nešto što svakako nije pojmljivo ovoj strani čovekove svesti.
Tompsonova mirnoća i karakter nesvojstven sportskoj zvezdi je posebno oduševio menadžment tima pri potpisu novog ugovora prošlog leta. Klej je dugo bio u igri za trejd za Kevina Lava i mnogi bi se u toj situaciji pronašli uvređeni. Kada je konačno postalo jasno da ostaje u dosadašnjem timu, Tompson je došao na potpis ugovora svog života (četiri godine, 70 miliona dolara) i pitao je može li da potpiše odmah, da ne čeka svog agenta, mora da se vrati kući ranije jer je njegov ljubimac (pas Roko) sam i da mu verovatno nedostaje. Generalni menadžer tima Bob Majers je već tada bio siguran da u timu ima jedinstvenu osobu i jedinstvenog igrača.
I dok je Tompson za ove četiri godine relativno brzo izgradio status vrhunskog šutera, poslednja godina ga je u potpunosti zaokružila kao kompletnog igrača, beka koji je sposoban da ubaci xy poena svakoj ekipi, a usput na drugoj strani sačuva najboljeg protivničkog igrača. Stvaranje tandema Kari-Tompson, popularnog kao "Splash Brothers", je bio kamen temeljac u gradnji šampionskih Voriorsa.
ENDRU BOGUT
Golden Stejt je kroz istoriju uglavnom bio franšiza orijentisana ka napadu i atraktivnoj igri nauštrb rezultata. Prva promena na tom planu nastala je kada je uprava odlučila da menja svog atraktivnog kombo beka Elisa za autralijskog centra velikog potencijala, ali sklonog povredama. Bogut je u Ligu ušao 2005. kao prvi pik na Draftu i zalog za budućnost Milvokija, ali njegov bolnički karton je konstantno bio pun i Baksi su polako gubili strpljenje. Golden Stejt je odlučio da rizikuje, pre svega verujući u bazične Bogutove kvalitete, sjajnu odbranu (i pozicionu "jedan na jedan" i timsku u kojoj je važio za elitnog zaštitnika reketa) i rezervisanu igru u napadu, gde nije nužno zahtevao loptu pod tablom već je odlično funkcionisao kao asistent sa visokog posta. Bogut je i u Kaliforniji nastavio mučenje sa povredama, ali vremenom je stanje postajalo sve bolje, a on je sve više shvatao svoju novu poziciju igrača zadatka.
Golden Stejt je svoj odbrambeni identitet gradio ne oslanjajući se na fizikalije i dominantne pojedince već na sistem. Voriorsi hiruški precizno rade preuzimanja, kretnje njihovih igrača u defanzivi su fluidne, zadaci su jasno podeljeni i nema izlaska iz sistema, a u tome posebno dobro funkcioniše Bogut koji stoji kao korektor pozadi i prati sve. Iako je zbog sistemskih promena u igri presedeo poslednje tri utakmice finala plej ofa protiv Kavalirsa, gledajući kroz kontekst čitave sezone Bogut bez dileme stoji kao glavni oslonac najboljeg odbrambenog tima Lige.
DREJMOND GRIN
Poštovanje svim igračima Voriorsa tokom sezone, ali najveći individualni iskorak je napravio fantastični krilni centar Drejmond Grin. Od igrača koji je proglašavan za sigurnog putnika u Evropu i klasičnog NCAA veterana bez budućnosti u NBA, borbeni krilni igrač je došao u situaciju da ostvari tripl-dabl učinak u utakmici u kojoj njegov tim osvaja šampionski prsten. Grin je samo još jedan slučaj ostvarenja američkog sportskog sna, situacije u kojoj igrač otpisan od svih dolazi na pijadestal. Golden Stejt je 2012. godine imao dva pika na raspolaganju, 30. i 35. Iako je Majers od početka planirao da uzme Grina znao je da ga malo ko prati i da nema potrebe da ga uzima ranije, da će ostati dostupan i sa 35. mesta. Prvo su pokupili centra Festusa Ezilija, a kada je došlo vreme za novi pik Drejmond je i dalje bio tu.
On je uvek bio cenjen kod trenera. Ostao je pune četiri godine na prestižnom Mičigen Stejtu kod trenera Toma Izoa. Igrao je krilo, krilnog centra, centra, prošao je put od poslednjeg igrača klupe do prve zvezde tima, bio je za njih i "radilica" i superstar. Sa samo 201 santimetrom i stomakom rekerativca, malo ko je verovao da on može da postane značajan faktor u eri NBA lige gde dominiraju prvorazredne atlete. Grin je imao druge planove.
Od početka trening kampa postavio se za vođu druge postave, igrao je agresivno, ubeđivao saigrače da moraju da imaju oštar pristup, govorio im da grubi faulovi koje pravi nisu ništa lično već samo njegov način igre. Na početku karijere važio je za odličnu zamenu iskusnom Dejvidu Liju, koji je sa preko 15 miliona po sezoni najskuplji igrač Voriorsa. Odlični krilni centar je ušao u probleme sa povredama, a trener Ker je bio prinuđen da u šampionsku sezonu uđe sa Grinom kao starterom i tu je počela renesansa. Voriorsi su ušli u "turbo mod" koji ih je pratio do kraja sezone, a Drejmond je postao ol raund zver i jedan od nosilaca igre. Grin danas sa pozicije krilnog centra odlično razume "motion offense" Voriorsa, kreće se, koristi prostor nastao vezanjem odbrane uz šutere, pogađa uz kontakt ispod table, pogađa trojke iz pikenpopa... Posebna priča je njegov doprinos u odbrani, gde funkcioniše kao savršena verzija "švajcarskog nožića", igrača koji snagom može da odgovori dominantnom protivničkom centru, a u "mis meču" nogama može da isprati najboljeg protivničkog beka. Univerzalni vojnik je konačno dobio šansu i može se reći da ju je maksimalno iskoristio, a uz šampionski prsten kao satisfakcija ovog leta stiže i maksimalni ugovor za produžetak saradnje.
ANDRE IGUDALA
Popularni Igi se na početku svoje karijere našao u prilično nezahvalnoj situaciji. Draftovan je od strane Filadelfije u momentima kada je u veliki igrački pad ušao legendarni Alen Ajverson. Igudala je od početka krenuo sa odličnim partijama i vremenom je od strane navijača Siksersa projektovan kao novi vođa i Ajversonov naslednik. Sjajni atleta se dobro borio, vezao je nekoliko sezona sa 18-19 poena po meču, rezultati njegovog tima i nisu bili toliko loši, ali bilo je vidljivo da on po karakteru nije igrač koji može da bude "prva violina". Nije imao taj ubilački instinkt i vremenom su to prepoznali i u menadžmentu Siksersa. Igi je tada kod stručnjaka važio za idealnog timskog igrača, a najveći kompliment njegovoj igri je bilo često poređenje sa Skotijem Pipenom. Kao što Pipenu nije bilo suđeno da sam vuče svoju franšizu, ni Andre nije želeo tu ulogu u Fili. Raskid je došao 2012. godine, a nakon jedne sezone u Denveru njegov izbor za dalje je bila mlada i potentna ekipa Golden Stejta. Igudalu i Nagetse su te godine iz plej ofa izbacili upravo Voriorsi i on je smatrao da bi mu idealno mesto za naredni period bilo pored Stefa i Kleja.
U novoj sredini stvari nisu išle baš onako kako je očekivao. Prve sezone se tražio u petorci sa novim drugovima, a onda početkom ove godine novi trener ga je stavio na klupu da bi pružio prostor talentovanom Herisonu Barnsu. Igudala je od svoje ruki sezone punih 10 godina bio isključivo starter i ovo je svakako bio veliki šok za njega. U zenitu karijere, u 31. godini, odigrao je sezonu sa najmanje minuta (27) i najmanje poena (7.8) u proseku. Ipak, surovi profesionalac nije pravio problem, bio je svestan da ekipi ide odlično, nije hteo da kvari atmosferu i prihvatio je ulogu lidera druge postave. Kroz plej of mu se uloga malo po malo popravljala, sve do velikog finala kada su hendikepirani Kavalirsi senzacionalno poveli sa 2-1 u seriji. Ekipi je ušla voda u uši, uvukao se strah, a stručni štab je iz džepa izvukao džokera u vidu uvek pouzdanog Igija. U preostale tri utakmice Igudala je startovao umesto Boguta. Gotovo sve vreme provedeno u igri čuvao je Lebrona Džejmsa, a u napadu je prihvatio povećanu ulogu i rasteretio svoje saigrače. Vezao je dve utakmice sa 22 odnosno 25 poena, a koš razlika ekipe i procenti šuta Džejmsa u situacijama sa Igudalom u igri i bez njega jasno su oslikavali njegov defanzivni uticaj.
Na kraju, sezona je ovenčana priznanjem za MVP-a finala, čime je Igudala na najbolji način zaokružio svoj igrački legat i još jednom na najbolji način pokazao koliko su sporedne uloge bitne za sam kvalitet predstave.
STRUČNI ŠTAB I MENADŽMENT
I na ovom polju Voriorsi su imali prilično burne godine. Vlasnik tima Džo Lekob je imao više puta velike nesporazume i sukobe sa navijačima zbog raznih odluka, ali na kraju se sve isplatilo. Poslednju veliku dilemu Lekob je imao po pitanju bivšeg trenera Marka Džeksona. Nekada sjajni plejmejker je radio odličan posao sa Voriorsima i doveo ih je u situaciju da budu jedna od boljih ekipa Lige, ali njegov odnos sa igračima i upravom nije bio najbolji. Postojale su određene tenzije. Lekob je bio u velikom iskušenju da otpusti uspešnog trenera, ali je prelomio i odlučio se na takav korak.
Njegov favorit za tu poziciju je od početka bio Stiv Ker i dogovor je konačno pao. Ker se pokazao kao jako dobar trener, ali pre svega kao izuzetno pametan čovek koji je svestan svojih nedostataka. Okružio se vrhunskim stručnim štabom. Za pomoćnog trenera zaduženog za napad odabrao je Alvina Džentrija, čoveka koji je učestvovao u građenju napada Finiks Sansa pod Stivom Nešom. Upravo je Džentri jedan od najzaslužnijih za bolji protok lopte u napadu Voriorsa i važi za čoveka koji je izvršio veliki uticaj na Karijev pristup igri.
Takođe, Ker je za savetnika za odbranu uzeo Rona Adamsa, čoveka koji je dugo radio kao pomoćnik Toma Tibodoa u Čikagu i važio je za glavnog kreatora njihove defanzive. Za Adamsov dolazak se vezuje nagli napredak Grina i Boguta i formiranje najbolje odbrane Lige od igrača koji gotovo nikada u karijerama nisu važili za vrhunske defanzivce.
Uopšteno gledano, Ker je ljubimac svih u NBA ligi. Nekada izuzetno dobar timski igrač u šampionskim ekipama, a sada čovek koji svojim zaraznim osmehom motiviše i hrabri igrače. Nikada se nije stideo da pohvali svoje saradnike, tako danas ceo svet zna za Džentrija i Adamsa i njihov doprinos kao pomoćnika.
S tim u vezi, danas svi znaju za čoveka po imenu Nik U’Ren, video koordinatora u stručnom štabu Golden Stejta. Sada je već svima jasno da je odluka da Igudala zameni Boguta odlučila finalnu seriju, a Ker je javnost upoznao sa činjenicom da je upravo taj momak od 28 godina predložio to rešenje. Ker je tako potvrdio da se timski duh koji njegovi igrači pokazuju na terenu preneo i na stručni štab, gde nema previše robovanja hijerarhiji i gde je svaki član bitan.
FAKTOR SREĆE
Ovo je stvar bez koje se danas u sportu ne može i to nije nikakvo bacanje senke na uspeh Voriorsa već čista realnost. Jednostavno, uz sve pozitivne stvari i vrhunsku igru, put Golden Stejta do titule je bio olakšan na više mesta. Voriorsi su prošli kroz plej of Zapadne konferencije a da se nisu sudarili sa svojim najžešćim protivnicima. Prvo se Oklahoma Siti urušila povredama vodećih igrača, potom je kostur plej ofa već u prvoj rundi suočio Spurse i Kliperse, a onda je tim iz Los Anđelesa (koji već dve godine važi za velikog rivala Voriorsa) volšebno poražen u seriji od Hjustona nakon što je vodio sa 3-1.
Kari i ekipa su kroz doigravanje nastupali protiv timova koji su imali veliki broj povređenih igrača. Prvo su Pelikanse napali bez njihovog startnog pleja Džrua Holideja, potom Memfis koji je takođe imao puno problema sa zdravljem Majka Konlija, a onda su u finalu Zapada sačekali Roketse koji su nastupali bez Patrika Beverlija, jednog od najboljih odbrambenih plejmejkera Lige. Za kraj, šlag na tortu. U velikom finalu ih je sačekao Klivlend bez Kevina Lava, a onda se u finišu prve utakmice povredio i Kajri Irving.
Sjajne igre Voriorsa govore da nijedna od ovih stvari nije bila ključ trijumfa, odnosno da bi ishod ovog plej ofa vrlo verovatno bio isti i sa svim tim zdravim protivnicima, ali nekada nije zgoreg imati sreće i olakšan posao. Sreću treba zaslužiti, pogotovo kada to gledamo iz perspektive navijača Golden Stejta, koji je često kroz istoriju nisu imali.
U svakom slučaju, bila je ovo predivna vožnja, sezona iz snova i bilo je zaista veliko zadovoljstvo pratiti ovaj fantastični tim u pohodu na titulu. Dalji razvoj situacije je teško predvideti, ali kako stvari stoje Golden Stejt neće raditi prevelike promene u timu i samo jezgro verovatno ostaje na okupu i naredne godine. Biće to prilika za novi šou Ratnika i šansa da ova titula ne bude izolovan slučaj, već samo najava evenutalne NBA dinastije.
(foto1: Andrew D. Bernstein / NBAE / Getty Images; foto2: Ezra Shaw / Getty Images; foto3: Noah Graham / Getty Images; foto4: Getty Images; foto5: Noah Graham / NBAE / Getty Images; foto6: Ezra Shaw / Getty Images foto7: Ronald Martinez / Getty Images; foto8: sacbee.com)
