Košarkaški laici bi pomislili da je život jednog profesionalnog košarkaša med i mleko. Dođeš na trening, odigraš utakmicu i uzmeš platu. Naravno, svako ko iole prati (srpsku) kraljicu igara zna da to nije ni približno tačno i da postoje primeri gde pojedini igrači žive na ivici egzistencije. Za neke je košarkaški život pravo preživljavanje i sama ljubav prema sportu ih održava na parketima.
Lična karta Ime i prezime: Nemanja Barać Datum i mesto rođenja: 20. april 1990. (Beograd) Visina: 197 centimetara Pozicija: Bek / Nisko krilo Klubovi: Panda (2009/10), Radnički Beograd (2010/11), Napredak Aleksinac (2011/12), Rogaška (2012/13), Konstantin (2013-2015)
Jedan od primera je i Nemanja Barać, koji je srpskoj javnosti najpoznatiji kao košarkaš Konstantina. On je u intervjuu za naš sajt, između ostalog, pričao i o svojim iskustvima i karijeri.
"Trebalo je da treniram svašta. Rukomet, karate... Međutim, brat je igrao košarku u FMP-u. Na taj način sam je i ja zavoleo i otišao sam tamo u školu košarke. Tamo smo se više igrali nego što smo ozbiljno trenirali, ali iz selekcije u selekciju eto mene u Železniku u hali u najjačem timu. I tada su funkcionisali kao i sada. Dovodili su talentovane igrače sa strane, ali sam uprkos tome ja nalazio mesto u svakom timu", započeo je razgovor Barać, a potom u istom dahu nastavio:
"Dugo godina sam bio u FMP-u. Gotovo na svakom meču sam bio u prvoj petorci, a onda je na jednom treningu trener rekao: “Barać, sutra je utakmica i ne igraš je”. Tada sam bio klinac i razočarao sam se, nisam znao zbog čega se to dogodilo. Jednostavno su mi tako rekli i to je to. Priča se tu završila. Posle toga sam prešao u Cerak koji je bio filijala FMP-a. Super ljudi su radili sa nama. Tamo sam bio najbolji igrač, što mi je podiglo samopouzdanje i oni su mi vratili elan za treniranje košarke. Nakon toga je usledila Panda, gde se u startu nisam baš složio sa trenerom, ali je i on kasnije shvatio da mogu, pa je bilo bolje. Često sam na turnirima bio najbolji strelac, najbolji igrač...".
"Bio sam u Radnički Basketu u sezoni kada smo ušli u Prvu B ligu. Tražili su od mene da potpišem ugovor na tri godine, ali sam odbio i potpisao na jednu i za to vreme sam primao 100 evra mesečno. Drugi momci su primali mnogo više", pričao je Barać o svojim počecima i onda sa nama podelio još jednu nepravdu koju je doživeo kao košarkaš:
"Tako se jednom desilo posle jednog treninga u hali u Železniku, kada su rekli meni i još dvojici igrača da sačekamo… Tada sam imao oko 19 godina. Drugi momci su primali oko 800, 1000, 1.500 evra. Dobiju svoj novac i dolazim ja na red i kažu mi da nemaju za mene mojih 100. Rekli su mi da ću primiti narednog meseca. Da sam bio mlađi verovatno bih se razočarao, ali ovako mi je samo bilo smešno", objasnio je on, a zatim istakao da ga to nije pokolebalo:
"Uprkos svemu tome sam nastavio, ali se nisam naigrao. Uđem na tri minuta i po terenu letim kao muva bez glave. Želiš što više da pokažeš za to vreme, a ne možeš ništa. Ipak sam naporno trenirao i to ne da bi me trener video, već samo zbog sebe".
Nakon što je ispričao svoju priču o turbulentnom početku, želeli smo da se osvrnemo na malo vedrije teme, a to je dobra sezona u niškom Konstantinu.
"Zadovoljan sam učinjenim. Mislim da je dobroj sezoni najviše doprinelo što sam tokom svakog leta baš naporno trenirao. Prošla sezona je bila dobra, po mom mišljenju. Imao sam povredu na polusezoni, koja me je malo sputala, ali sam uprkos tome veoma zadovoljan što se mene, ali i moje ekipe tiče."
Da li je moglo bolje kada je klub u pitanju?
"Mislim da ne. Mislim da je ovo što smo pružili bio maksimum. Generalno, ljudi u klubu nisu tako ozbiljni kako bi pomogli da bi Konstanin napravio neki ozbiljniji korak. Bio je problem i za Superligu, da li ćemo da igramo zbog finansijskih problema... Jedva smo i nju uspeli da odigramo, a kamoli plej of ili ABA ligu, koju su spominjali. To su smešne priče. Konstantin bi mogao da igra ABA ligu samo ako se nešto drastično promeni, da se ulože neviđena finansijska sredstva. Drugačije nema šanse."
Uprkos svim finansijskim problemima sa kojima se Konstantin suočavao tokom sezona, uspeo je da održi ekipu na okupu, što je retkost za jedan srpskoligaški tim koji ima dobre rezultate:
"Glavni razlog je timski duh, trener koga svi poštujemo i koji je sa nama kao saigrač, a ne trener i činjenica što smo zajedno dve, tri godine. Mislim da je taj timski duh jako bitan, jer se poštujemo kao drugari, izlazimo svi zajedno, družimo se van terena, na terenu smo svi kao jedan. Normalno, u toku sezone se desi neka varnica, ali se i tada svi držimo zajedno. Svi uživamo u tom Nišu, a ja sam se dole osećao kao kod kuće".
Barać nije imao prilike da sarađuje sa trenerom Boškom Đokićem dok je ovaj bio na klupi niškog kluba, ali je istakao da je bio zainteresovan za krilnog košarkaša:
"Sezonu pre nego što sam došao u Niš, Đokić me je zvao da dođem u Konstantin. Međutim, imao sam ponudu iz Slovenije i odlučio sam se da odem tamo. Da li je bilo bolje da odem u Konsatnin ili Sloveniju nikada neću znati".
Da li misli da je kod Marka Cvetkovića napredovao, bivša “trojka” Konstantina je rekla:
"Da. Mislim, naučio sam dosta, ali tu je i individualni trener Dragoslav Marković, koji me uvek podržava, gura i forsira i mislim da je on glavni, ali je i Marko Cvetković takođe bitan faktor".
Uprkos dobrim rezultatima, Konstantin nikako da dobije podršku navijača koji u veoma malom broju posećuje utakmice njihovog jedinog prvoligaškog i superligaškog tima. Barać je pokušao da nam objasni zašto je to tako:
"U Konstantinu imaš nas igrače, trenera, pomoćnog trenera, Žiku kondicionog trenera, fizioterapeuta i još dva čoveka u klubu. To je sve što imamo, a nemamo nikakvu promociju. Igrao sam u Aleksincu, gde su po celom gradu izlepljeni plakati sa obaveštenjem kada se igra utakmica. U Nišu toga nema. Ima jedan plakat na vratima hale i to je to. Za Niš kažu da je više za rukomet", rekao je on, a zatim sa nama podelio jednu lokalnu glasinu:
"Da li je istina ili ne, ne znam, ali su rekli da bi publike više bilo da se klub zove Radnički Niš. Po mom mišljenju, bilo bi dovoljno da se samo izlepe plakati i tako bi bilo bar 200 ili 300 ljudi više na utakmicama".
U sezoni 2011/12 Nemanja Barać je nastupao za Aleksinac, pa nam je objasnio kako je došlo do saradnje između njega i kluba iz nišavskog okruga:
"Pre Aleksinca sam igrao u malom klubu u Beogradu i čovek sa kojim radim individualno sad već svako leto, Dragoslav Marković, je dobar prijatelj sa trenerom koji je tada bio u Aleksincu. Njemu je bio potreban igrač, a on je mene predstavio. Tada je to bio iskorak, jer sam igrao Prvu B ligu. Uslovi i nisu bili neki, ali je hala uvek bila puna. Ljudi te prepoznaju na ulicama, svi su nas podržavali i boravak tamo je bio lepo iskustvo".
Potom je pričao i o uslovima u Nišu:
"Uslovi za rad u Nišu su odlični. Imali smo halu 'Čair', koja je možda i najbolja hala u Prvoj ligi Srbije, imali smo i teretanu, dva treninga dnevno", istakao je, ali je i rekao da finansijska situacija nije bila baš dobra:
"U Nišu čovek koji je navodno glavni za taj klub ima neki drugi posao pored toga, koji mu ide odlično, učestvuje i u gradskoj politici... On hoće da pomogne i trudi se, ali ne može dovoljno. Ne znam da li je do grada ili do ljudi, ne znam... Trudi se taj čovek da nas ispoštuje. Sad da li može ili ne može stvarno ne znam".
Za razliku od druge sezone kada je bio jedan od najboljih igrača niškog superligaša, Barać se u prvoj nije naročito snašao:
"Leto pre nego što sam došao u Niš hteo sam da batalim košarku, jer sam se razočarao. Tog leta sam išao na probe u tri, četiri kluba. Sve mi je postalo rutina - autobuska stanica, pa odlazak u klub, pa tamo tri dana, gde su uslovi uglavnom užasni. Išao sam iz jednog grada u drugi, nisam išao kući uopšte. I onda me je zvao Marko Cvetković. Iako je on i ranije hteo da me zove, Dragoslav Marković je insistirao da budem pozvan odmah da se dogovorimo", rekao je on i odmah nastavio:
"Sad, da li je adaptacija bila problem... Možda sam bio malo i uplašen, jer nisam nikada igrao Prvu ligu, iako sam ranije igrao prvu slovenačku. Više sam obraćao pažnju na odbranu, na kraju krajeva, trener mi je i rekao da se njome bavim. Nikada mi nije branio da igram i napad i šutnem, ali sam uglavnom bio skoncetrisan na odbranu. U drugoj sezoni sam skapirao da mogu da igram i u napadu i u odbrani, što se valjda i pokazalo. Opustio sam se u napadu i mislim da sam to odradio dobro. Naravno, sve vreme sam imao i ogromnu podršku u vidu svoje porodice, prijatelja i devojke, što je takođe imalo uticaja na moje dobre igre".
Kakva je budućnost Konstantina?
"Ako ode Marko Cvetković i ako dva, tri momka koja su tu u Nišu napuste klub mislim da se tu priča polako raspada. Svima pričam da bi Niš kao grad, kada bi uložio više para u košarku, imao mnogo ozbiljnu priču".
Najviše drame Barać je doživeo u Sloveniji, kada je nastupao za Rogašku koja je prethodne sezone priredila jedno od najvećih iznenađenja tako što se plasirala u finale Telemach lige:
"Pre toga sam bio u Aleksincu. Trener koji je bio u Rogaški je pratio tu moju sezonu, a kako nisam imao gde da treniram pitao sam njega da li mogu da treniram u njegovom balonu. Dozvolio mi je da treniram kod njega i video me je na delu, a u Sloveniju je mogao da povede dva igrača. Tako me je on pitao da li bih ja želeo da odem sa njim, na šta sam ja pristao", započeo je priču Barać i nastavio:
"To je bio iskorak u mojoj karijeri - iz druge u prvu ligu, još su i finansijski uslovi bili odlični. Međutim, kada smo otišli tamo on je pričao jednu priču: odbrana, cepaj skokove, tu su stariji igrači koji su zaduženi da daju koš, a ti radi šta ti ja kažem. Inače, potpisao sam ugovor na godinu dana sa mogućnošću produžetka na još jednu. Radio sam sve što mi je on govorio, ali mi nije nikako prijalo. Doduše, ne bih mogao da krivim samo tog trenera, bilo je i do mene. Ali jednostavno, nisam se osećao lepo tamo. Onda je on još počeo da pravi šeme sa igračima, da ih međusobno svađa... Kada je trebalo da bude otpušten on je meni prišao i rekao da direktor želi mene da otpusti. Odmah sam otišao kod direktora da pitam o čemu se radi i on je rekao da to nije istina. Trener je onda meni prišao i ponudio mi da mi daju platu, pa onda da idem, na šta sam ja rekao da mi ne pada na pamet. Ako sam došao, hoću da ostanem do kraja. Onda je on dobio otkaz, došao je drugi trener koji je bio pomoćni u Partizanu. Kako sam cele te sezone radio jedno, odjednom sam dobio nešto odrešenije ruke kod novog trenera, ali nisam uspeo da se snađem u potpuno novoj ulozi, pogotovo što sam pre toga istrpeo dosta pritiska od starog trenera. Uprkos svemu tome, stekao sam veliko iskustvo. Nisam tu šansu iskoristio kako sam mislio da ću je iskoristiti, ali bilo je i prošlo je. Šta je tu je".
Koja je razlika između Prve lige Srbije i slovenačke prve lige?
"Razlika u finansijama je ogromna. Mnogo više plaćaju Slovenci. Kada su uslovi za treniranje u pitanju, mislim da je ovde bolje. Tu su Vršac, FMP, Konstantin, Vojvodina... Svi oni imaju vrhunske uslove. Što se toga tiče, to je OK. Ali kada su finansije u pitanju u Sloveniji je neuporedivo bolje. Svakog prvog u mesecu smo imali platu. Nikada ti nije palo na pamet da može da se desi da će plata da kasni. Nismo uopšte o tome razmišljali", rekao je košarkaš, a onda pričao o kvalitetu domaćeg šampionata:
"Mislim da se naša prva srpska liga kao liga potcenjuje. Moraš da dođeš da igraš, niko neće da te pusti da pobediš. U Superligi smo takđe bili dobri. Jedino nas je Zvezda pregazila sve, ali Partizan, Metalac... Sve je bilo povuci-potegni. U Sloveniji ima dobrih ekipa i mislim da između naše i njihove lige nema velike razlike".
Za Baraća vlada opšte mišljenje da je jedan od retkih igrača koji može fizički i tehnički da odgovori “zverkama” u ABA ligi. Usledilo je pitanje da li je spreman za takav izazov:
"Jesam. Baš kad smo igrali protiv Metalca i Partizana stvarno sam se trudio da dam sve od sebe i da vidim gde su ti momci bolji od mene. Nisam osetio neku razliku. Moram da izdvojim Zvezdu opet... Mislim da sam spreman za ABA i da mogu da namučim svakoga".
Da li je još neko iz Konstantnina spreman za ABA ligu?
"U Konstantinu ima momaka za koje mislim da im fale uslovi preko leta... Na primer, ja nisam išao nigde na more i odmor kako bih trenirao. Odmah bih izdvojio Vladimira Đorđevića za koga mislim da može da parira svima u ABA ligi. Danilo Tasić, na primer, ima neverovatan osećaj za prostor i igru. Njegov problem je što ne želi da se ugoji i da ojača. Sve zavisi od čoveka i toga ko hoće da da sve od sebe tokom leta kada se svi zezaju i odmaraju."
Nemanji Baraću je istekao ugovor sa Konstantinom i on je sada slobodan igrač. Logično pitanje je bilo da li je dobio ponude iz drugih klubova:
"Svako leto je isto što se toga tiče. Svi me gledaju i svi su oduševljeni, ali nikad ništa konkretno. Ali evo, ovog leta treniram u hali 'Žarkovo' kod Bojana Ljubojevića i Dragoslava Markovića. Dolaze ljudi koji su dugo u košarci i svima sam opet ja interesantan. I pokreću se tu neke priče za Austriju. Takođe, Ljubojević me je spojio sa Aleksandrom Džikićem i evo već pet, šest dana treniram kod njega, koji je me je isto nahvalio. I on je Ljubojeviću rekao da sam premašio neka očekivanja. Pominju se tu neke priče. Sad, da li su istinite ili ne ja ću nastaviti da radim".
S obzirom da Barać nema menadžera, upitali smo ga na koji način pronalazi angažman:
"Pa eto tako. Vide me ljudi na individualnim treninzima, pa priđu trenerima koji me preporučuju. Verovatno da dajem po 25 poena neki menadžer bi mi prišao, ali nikada nisam konstantno davao toliko poena. Valjda je to neki razlog zbog kog ja nemam agenta. Ili sada da uzmem da platim nekoga... Ja čak i ne znam kako to sve funkcioniše".
Ove sezone je naš sagovornik dobio i zanimljivu ponudu iz inostranstva, tačnije Azerbejdžana:
"Pred Superligu je bila priča da su iz Azerbejdžana zvali trenera Ljubojevića i pitali ga da li ima nekoga na poziciji 'tri' sa dobrim fizikalijama i da ima dobar šut. On je zvao mene i tada je bila spomenuta neka fina cifra. To se sve dešavalo pred Superligu, zbog koje nisam mogao. Spominjao se i neki azerbejdžanski pasoš čak, a trebalo je da igram Svetsko prvenstvo u basketu “tri na tri”. Čak sam i mogao da napustim Konstantin jer nisam primio platu dva meseca i prihvatim ponudu", rekao je Barać i dodao:
"Komotno je moglo da se dogodi da sam odbio Azerbejdžan, a da Konstantin ne igra Superligu. Posle su mi rekli da će je Konstantin sigurno igrati i da je to bila fora da se digne frka, kako bi iz grada dali neki novac i pomogli klubu".
Često se polemiše o povratku najjačih timova iz ABA lige u domaće takmičenje i da bi u tom slučaju Srbija imala više kvalitetnih igrača. Barać je potvrdio da jeste naučio nešto u duelima protiv njih u Superligi Srbije:
"Jesam, kako nisam. Pre svega sam naučio da nemam čega da se bojim. Da su i oni ljudi kao i mi, da može da se igra sa njima. Imao sam i dobre utakmice protiv Metalca, Mege i Partizana. Jedino nas je Zvezda baš upropastila u oba meča. Ali, kada igraš protiv dobrih igrača uvek ćeš nešto da naučiš".
O budućnosti srpske košarke:
„Pre svega mora da se ulaže više para. Na primer, kao Rumuni. Tamo je veliki broj naših igrača koji su otišli da zarade. Oni kada bi se vratili u našu ligu ona bi bila duplo jača i bolja. Ali, neće da se vrate jer tamo mogu da uzmu mnogo veće pare“.
Stručni štab i igrači Konstantina su bili nezadovoljni zbog neisplaćenih zarada i još jednom pokazali jedinstvo tako što su organizovali štrajk. Nemanja Barać nam je pričao i na tu temu:
"Pre svega, mi semo se držali zajedno i što se tiče tog štrajka, ali i na terenu. Veliki faktor je bio i Marko Cvetković - Bingo, koji je i pored nedostatka novca pričao da, kada smo već izašli na teren, moramo da damo sve od sebe. Ako si već došao na trening ili utakmicu, daj sve od sebe. Mi smo se dogovorili i pokušali da izvučemo neki novac, uspeli smo i vratili smo se na teren".
Barać ima dobru sezonu iza sebe, ali nas je zanimalo da li je moglo i bolje da nije bilo prepreka u vidu štrajka i neisplaćenih zarada:
"Mi smo tek kasnije osetili posledicu što nismo trenirali tih pet, šest dana. Svakako bi bilo bolje da smo trenirali. Kada sam ja lično u pitanju, uvek sam za trening. Normalno da svako ima momenat kada mu dojadi i poželi da odmori, ali sam uvek zagovarao naporan rad. Mada, tu je opet taj novac, koji jeste motivacija. Mala, kolika god, ali znači. Kada imaš novac na vreme sigurnije se osećaš van terena, što je jako bitno".
Kako živi košarkaš kome konstantno kasne plate?
"Prva godina u Nišu mi je bila mnogo gora. Prodao sam telefon. Nisam bukvalno imao ni za šta. Tada smo cimeri bili Todorović (Metalac), Ristić (Leskovac) i ja. Sećam se da sam imao 100 dinara u džepu. Činjenica je da smo imali tamo hranu, ali i pored te hrane imam i ja svoje potrebe. Prodao sam i Soni Plejstejšn koji sam dobio u Sloveniji kada sam pobedio u zakucavanju na Ol-staru."
Da li je štrajk urodio plodom?
"Uspeli smo da izvučemo jednu platu. Mada smo pre počeli da treniramo zato što smo morali da igramo utakmice i kako se neko ne bi povredio. Ali eto, izvukli smo i jednu platu."
Najbolji igrač sa kojim je igrao…
"Na primer, od Pece Despotovića sam video dosta stvari. On ima skroz drugi stil igre od mene. Onda sam ja pokušavao te floutere preko Bobija, što pre nikada nisam radio. Svako ima nešto svoje što radi dobro, a onda ja pokušam da preuzmem to. Evo i već drugo leto treniram sa Milošem Bojovićem, pa sam i od njega video dosta stvari i ponešto naučio. On je sjajan momak i super igrač".
Najviše muka mu je zadao…
"Prve godine mi je najviše muke zadao Ognjen Jaramaz , kada je igrao za Smederevo. Mislim da me je on tu jednu utakmicu upropastio. Dosta je bilo blokova za njega, mali je pun energije, trči, zuji, skače, šutira... Svu slobodu je imao, šutirao je odakle hoćeš... Takođe, nerviralo me je što je delovalo da igrači Zvezde nisu hteli da igraju sa 100 posto snage. Tako onda ja nisam znao gde sam i šta sam. I onda ja sačuvam Kalinića. I sad, da li sam ja njega sačuvao zato što sam ja dobar ili zato što njega baš briga da igra protiv mene?"
Na čemu bi trebalo da radi kako bi unapredio svoju igru?
"Džikić mi je rekao da nije sve do ljudi kod kojih sam bio. Mora da je nešto i do mene. I ja se slažem sa njim. Možda bi trebalo da budem bezobrazniji u napadu. Možda nisam najveća dobrica na svetu, ali generalno i ja mislim da bi trebalo da budem agresivniji u napadu, da više gledam na koš. Bingo me je savetovao da poradim na leđnoj tehnici, jer kada sam već fizički snažniji od drugih zašto to da ne iskoristim."
O svojim najvećim kvalitetima:
"Evo, prethodne sezone sam za tri poena šutirao oko 49 posto. Tako nešto. Dakle šut za tri poena, poeni u tranziciji, odbrana, skokovi. Pokazao sam da umem i da probijem, da igram jedan na jedan".
Nemanja Barać je takođe i član reprezentacija niškog i beogradskog univerziteta i sa njima je bio na brojnim takmičenjima:
"Prve godine, dakle prošlog leta, igrao sam Prvu ligu i tu su me videli neki ljudi. Igrao sam i za Niš i za Beograd. Sa Beogradom smo bili u Kazanju u Rusiji. Bilo je to lepo iskustvo. Vidiš strane zemlje i plus još igraš košarku. Tako smo sa Nišom bili u Groningenu u Holandiji".
I za kraj, poruka za sve košarkaše koji treniraju u nemogućim uslovima:
"Da se ne predaju, da daju sve od sebe i valjda će to doneti nešto dobro. I po tome sam čak skeptik. Ako niste zagrizli kao ja koji imam 25 godina, pa ne želim da se prebacim na školu, onda se trudite i dalje da se nešto promeni na bolje. Ako imate 18 godina, onda vam savetujem da idete da učite školu", istakao je i dodao:
"Ali, ako si već uzeo da treniraš, nemoj da se zezaš i da traćiš svoje i tuđe vreme, nego daj sve od sebe i pogini na terenu i valjda će se vratiti. Evo, meni se za dve nedelje ovog leta pokrenula neka ozbiljnija priča. Možda je to najbolji primer da se naporan rad isplati".
(foto: Južne vesti / privatna kolekcija Nemanje Baraća)
