Oni nisu debitanti, ali ne mogu da se pohvale velikim iskustvom igranja na Olimpijskim igrama. Oni nisu atraktivni i nemaju slavnu prošlost, njima ne predviđaju blistavu budućnost, ali oni prkose prognozama. Oni imaju NBA legendu, aktuelnog NBA igrača, inostranog trenera i veliku želju da pomrse račune najjačima, kao što su to uradili prethodnog leta na Prvenstvu Amerike. U polufinalu su iznenadili NBA Kanadu, dok su u finalu bili bolji od Luisa Skole i njegove družine i tako stigli do prve zlatne medalje na kontinentalnom šampionatu u svojoj istoriji. Igraće u okviru A grupe, gde će im rivali biti: Sjedinjene Američke Države, Francuska, Australija, Kina i Srbija.
Zemlja je smeštena između Brazila, Kolumbije, Gvajane i Trinidada i Tobaga i kao takva ima sve predispozicije za dobar fudbal, koji se i nalazi u vrhu liste popularnosti, odmah iza bejzbola. Slavu i pažnju javnosti u prethodnom periodu pobrali su Pastor Maldonado, vozač Formule 1 koji je 2012. godine na Velikoj nagradi Španije uspeo da izbori pol poziciju i kasnije trijumfuje, kao i mačevalac Ruben Limardo, koji je bio jedini osvajač Olimpijske medalje, i to one najsjajnije, za svoju zemlju na Igrama u Londonu 2012. godine. Pre Limarda, Venecuela je samo jednom stigla do zlatnog odličja i to na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiko Sitiju, kada je bokser Francisko Rodrigez bio najbolji u svojoj kategoriji.
Istorijat Učešća: 1 Medalje: / Najbolji plasman: 11. mesto (1992)
Pored njih, nema osobe koja nije čula za Uga Čaveza, dugogodišnjeg lidera ove zemlje. Takođe, malo je onih koji nisu upoznati sa lepotama ženskog dela populacije Bolivarske republike Venecuele, kako glasi puno ime ove zemlje. Svi oni su trenutno u drugom planu, jer, osim Limarda, nikoga neće biti na Olimpijskim igrama u Riju. Tamo će se naći junaci naše priče, košarkaška reptezentacija Venecuele.
Kada su 2014. godine, kao domaćini, stigli do naslova prvaka Južne Amerike za mnoge je to predstavljalo veliko iznenađenje. Iako selekcije Brazila, koju su pobedili u polufinalu, kao i Argentine, od koje su bili bolji u finalu, nisu došle u najjačim sastavima, malo ko je košarkašima Venecuele davao šanse u okršaju sa njima. Šta tek reći za senzacionalno osvojeno Prvenstvo Amerike 2015. godine?
Samo dve pobede u grupnoj fazi, i to protiv poslednjeplasirane Kube i Portorika, odvele su ih u drugu rundu. Ni u drugom delu takmičenja nisu briljirali. Poraženi su od otipsanog Urugvaja, što je moglo da ih košta prolaska dalje. Ipak, trijumfi nad Dominikanskom Republikom i Panamom odveli su ih u polufinale. Tamo im je rival bila favorizovana Kanada, kojoj je to bila jedna od poslednjih šansi da izbori plasman na Olimpijske igre. Iako su košarkaši zemlje učesnice prvog Olimpijskog finala bili u najjačem sastavu i uprkos tome što je Keli Olinik ubacio 34 poena, Venecuela je stigla do senzacionalne pobede rezultatom 79:78. Usledilo je finale sa Argentinom, baš kao i godinu dana ranije na Šampionatu Južne Amerike. Epilog je bio isti. Gregori Vargas i Hejler Gilen su bili nezaustavljivi u poslednjem delu igre i doneli su svojoj reprezentaciji istorijski trijumf.
Prvo, i do sada jedino, učešće na Olimpijskim igrama su uzeli u Barseloni 1992. godine. Selekciju je tada predvodio legendarni Karl Erera. Sa 16.7 poena u proseku, kao i šest uhvaćenih lopti, Erera je opravdao očekivanja. Ali, njegov učinak je bio dovoljan tek za 11. mesto i samo dve pobede, obe nad reprezentacijom Kine. Kada već pominjemo Ereru, neophodno je reći da je on prvi košarkaš iz Venecuele koji je zaigrao u NBA ligi. Nakon odlične sezone 1990/91 u Realu iz Madrida obreo se u Hjustonu, gde je bio deo moćne i legendarne ekipe Roketsa, koju je predvodio Hakim Olajdžuvon. Koliko je dobro naći se u pravo vreme na pravom mestu potvrđuje i slučaj Erere. U Hjustonu je proveo četiri godine i uspeo je da osvoji dva šampionska prstena (1994, 1995). Nakon toga igrao je u San Antoniju, Vankuveru i Denveru, da bi se 1998. godine vratio u domovinu, gde je kratko radio i kao trener ekipe Gatos de Monahas. Interesantno je pomenuti i da je na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine Erera bio nezaustavljiv za selekciju Jugoslavije, možda i najjaču svih vremena. Sa 23 poena je predvodio Venecuelu, koja je pružila odličan otpor Plavima. Poražena je sa 92:84, pre svega zahvaljujući Toniju Kukoču koji je ubacio 27 poena.
Raspored 7. avgust: Srbija (03.30č) 8. avgust: SAD (00.00č) 11. avgust: Kina (03.30č) 13. avgust: Francuska (03.30č) 14. avgust: Australija (00.00č)
Nekoliko godina kasnije ekipa Hjustona krenula je istim putem. Poučeni dobrim iskustvom sa Ererom, potpisali su Oskara Toresa, drugog košarkaša iz Venecuele koji je zaigrao u najjačoj ligi na svetu. Nakon epizoda u Roketsima i Voriorsima, Tores se preselio u Evropu, gde je imao zavidnu karijeru. Nastupajući za Himki stigao je do finala Evrokupa, u kojem je njegov tim poražen od Huventuda. Iste godine (2006) je branio boje svoje selekcije na Svetskom prvenstvu u Japanu. Kao i njegov prethodnik Erera, imao je priliku da ukrsti koplja sa Plavima, ovoga puta pod imenom Srbija i Crna Gora. Tores je na tom susretu ubacio 10 poena, uz tri skoka, ali to nije bilo dovoljno da se izbegne ubedljiv poraz rezultatom 90:65. Venecuela je takmičenje završila na poslednjem mestu, sa samo jednim trijumfom. Nakon toga Tores je nastavio svoje putešestvije po Evropi. Nastupao je za CSKA i Klimamio, imao je epizode i u Turskoj, a nakon toga se vratio u domovinu.
Kao i u Barseloni 1992. godine, mnogi stručnjaci smatraju da će ekipa Venecuele i na predstojećim Igrama biti samo učesnik. Za ovu zemlju bi i to moglo da se oceni kao veliki uspeh, ali argentinski stručnjak Nestor "Če" Garsija, selektor Venecuele, ne misli tako. U pripremnom periodu su pokazali da mogu da budu veoma neugodan protivnik, da igraju prilično tvrdo u fazi odbrane, da ne upotrebimo i neku grublju reč, dok se u polju napada orijentišu na centralni pikenrol iz kojeg obično odlazi pas na trećeg čoveka, koji je u svakom momentu spreman da šutne za tri poena.
U takvom sistemu igre trenera Garsije ulogu prve violine ima Grejvis Vaskez, igrač iza kojeg je bogato NBA iskustvo i koji prethodnog leta nije nastupao za nacionalni tim. Minulu sezonu završio je u Milvokiju, dok će u nastupajućoj nositi dres Bruklina. Pre samo par sezona imao je fantastične brojke u dresu Nju Orleansa, kada se, usled velikog broja povreda, našao u prilici da bude starter. Zanimljivo za Vaskeza je to da je u srednjoj školi Montros Kristijan igrao zajedno sa zvezdom američkog Drim tima, kao i jednim od najboljih košarkaša NBA lige, Kevinom Durentom.
Pored Vaskeza, valjalo bi pomenuti i Gregorija Vargasa, koji sa uspehom nastupa u izraelskom šampionatu, a koji je u prethodnoj sezoni imao fantastičan učinak od 13.5 poena i 6.8 asistencija. Vargas je bio jedan od ključnih košarkaša tima u osvajanju Šampionata Amerike, a ima i iskustvo igranja protiv najjačih timova sveta, jer je sa Makabi Haifom u avgustu 2015. godine imao priliku da odmeri snage sa Memfisom i Los Anđeles Lejkersima. U meču sa Grizlisima je imao po pet poena i asistencija, dok je Lejkersima ubacio poen više, ali je imao i čak 11 dodavanja koja su njegovi saigrači pretvorili u poene.
Spoljnu liniju tima čine još dva zanimljiva košarkaša. Jedan od njih je David Kubiljan, koji je svoju koledž karijeru proveo na Marketu. Dok je boravio tamo Kubiljan je bio rezerva Dominiku Džejmsu, poznatom ljubiteljima košarke na ovim prostorima jer je 2012. godine kratko boravio u Partizanu, sa kojim je osvojio titulu prvaka Srbije. Drugi je Džon Koks. Iskusni košarkaš, koji igra na pozicijama beka šutera i niskog krila, nije toliko poznat ovdašnjim košarkaškim zaljubljenicima. Trenutno nastupa u domaćem šampionatu, gde brani boje Bukanerosa. Tokom većeg dela karijere nastupao je u francuskoj košarkaškoj ligi i to u ekipama Elana, Avra, Nansija, Parija i Šolea. Ipak, ono što je najzanimljivije kod Koksa je to da je blizak rođak legende NBA lige, Kobija Brajanta. Naime, Koksov otac i Mambina majka su rođeni brat i sestra. Dovoljno da ne smete da ga ostavite samog na šutu.
Vencuela će najviše problema na predstojećim Igrama imati pod košem, gde nema puno kvalitetnih igrača. Trebalo bi pomenuti Luisa Betelmija, krilnog centra ekipe Guaros de Lara. Radi se o jednom od najboljih igrača u istoriji domaće lige. Nosi nadimak "Cunami" zbog energije koju ulaže u svaki skok, svaki posed, svaki svoj pokret na terenu.
Nadamo se da smo uspeli da vam približimo ovu zanimljivu reprezentaciju iz košarkaški prilično egzotične zemlje. Ekipa bez slavne prošlosti, koja je u potrazi za blistavom budušnošću, bez velikih šansi da je pronađe. U prethodnih nekoliko godina su pokazali da su čuda moguća i da oni veruju u njih. Da li mogu do novog iznenađenja?
SASTAV
PG: Gregori Vargas (30, 182, Nansi), Hejler Gilen (29, 183, Guaros de Lara), David Kubiljan (28, 183, Tratamundos de Karabobo)
SG: Grejvis Vaskez (29, 197, Bruklin), Džon Koks (35, 196, Bukaneros de la Gvaira), Hose Vargas (34, 196, Marinos de Asonteki)
SF: Antoni Perez (22, 205, Ole Mis), Dvajt Luis (28, 198, Tratamundos de Karabobo)
PF: Luis Betelmi (29, 200, Guaros de Lara), Vindi Graterol (29, 205, Guaros de Lara), Nestor Kolmenares (28, 203, Guaros de Lara), Mihel Ruiz (25, 202, Aduaneros de Karabobo)
C: Gregori Ečenike (25, 206, Guaros de Lara), Mihel Mariaga (32, 206, Marinos de Asonteki)
Selektor: Nestor Garsija
(foto: Getty Images)
