Izrael će biti domaćin B grupe predstojećeg Evropskog prvenstva. Na prvi pogled mnogi bi rekli da je reč o najslabijoj grupi. Možda imena selekcija koje su žrebom u nju smeštene nisu atraktivna, ali je sigurno da ćemo u Tel Avivu da gledamo dobru i zanimljivu košarku. Samo niz čuda bi mogao da spreči Litvaniju da osvoji prvo mesto, dok je Ukrajini potrebno više od čuda da se domogne osmine finala. Preostale četiri selekcije će voditi veliki borbu za tri karte koje vode u Istanbul.
Utakmice ove grupe će se igrati u "Menora Mivtakim Areni", domu Ponosa Izraela koji prima 10.383 gledalaca. Ova dvorana je otvorena 17. septembra daleke 1963. godine košarkaškom utakmicom između Izraela i Jugoslavije. Prvobitno je primala 5.000 ljudi i nije imala krov. Devet godina nakon puštanja u rad njen kapacitet je proširen na 10.000 mesta, a dobila je i krov. Poslednji put ovaj prostor je renoviran u periodu od 2006. do 2008. godine, kada je dobio moderan izgled i sve što uz to ide, kao i 383 mesta više.
Kada je reč o Tel Avivu, to je drugi grad po veličini u Izraelu, iza Jerusalima. Ipak, on je tehnološki i finansijski centar ove zemlje, sa nešto više od 430.000 stanovnika i izlazom na Sredozemno more. Radi se o jednom od 20 najbitnijih finansijskih centara u svetu, a jedna od atrakcija u njemu je i Silikon Vadi, imitacija Silikonske doline San Franciska. Tu je i veliki broj muzeja, luka bogate istorije Jafa Port i nekoliko parkova...
Ukoliko odlučite da posetite Izrael kako biste gledali mečeve B grupe Evropskog prvenstva sigurno je da vam neće biti dosadno. A, mi ćemo kroz naredne redove da vam predstavimo nacionalne selekcije koje će se nadmetati u "Menora Mivtakim Areni".
LITVANIJA
SPISAK
Plejmejkeri: Mantas Kalnietis (EA7 Emporio Armani, 30, 195), Adas Juškevičius (Lietkabelis, 28, 194)
Bekovi: Arturas Milaknis (Žalgiris, 31, 195), Edgaras Ulanovas (Žalgiris, 25, 198), Martinas Gecevičius (Saragosa, 29, 193)
Krila: Mindaugas Kuzminskas (Njujork, 27, 204), Jonas Mačiulis (Real Madrid, 32, 198), Marius Grigonis (ALBA, 23, 198)
Krilni centri: Arturas Gudaitis (Lietuvos Ritas, 24, 208), Eimantas Bendžius (Obradoiro, 27, 203)
Centri: Jonas Valančiunas (Toronto, 25, 211), Donatas Motiejunas (Šandong, 26, 213)
Selektor: Dainius Adomaitis (43)
Košarkaška lopta je u Litvaniju stigla dvadesetih godina prošlog veka, a popularizaciju ovog sporta su doneli litvanski Amerikanci. Jonas Žukas i Konstantinas Savickas su došli iz Čikaga kako bi preneli znanje tadašnjim reprezentativcima i pokušali da unaprede njihovu igru početkom tridesetih godina. Uz to, obukli su dres ove selekcije, a Savickas je bio igrač-trener.
Litvanija je 1936. godine podnela kandidaturu za članstvo u FIBA i nakon toga je osvojila zlatne medalje na Evropskim prvenstvima 1937. i 1939. godine. Tvorac ovih uspeha bio je Pranas Lubinas, dete litvanskih iseljenika. Rođen je u Los Anđelesu i sa nacionalnim timom Sjedinjenih Američkih Država se okitio zlatnom medaljom kao Frenk Lubin na prvim Olimpijskim igrama na kojima se igrala košarka. Nakon toga je igrao i trenirao zemlju svojih roditelja.
Međutim, dani radosti nisu dugo trajali. Litvanija je, u geografskom smislu, bila u veoma lošoj situaciji. Nalazila se između Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke. U junu 1940. godine Sovjeti su okupirali i izvršili aneksiju ove zemlje. Uhapšeno je ili deportovano 34.000 ljudi. Ali, najgore je tek sledilo. Godinu dana kasnije stigli su Nemci i tu ostali sve do 1944. godine. Streljana je litvanska elita, vojnici, Romi i oko 190.000 Jevreja. Procenjuje se da je tokom Drugog svetskog rata stradalo 780.000 Litvanaca, a da je jevrejska populacija u ovoj zemlji ostala na svega pet do devet odsto u odnosu na predratno stanje. Čak 10 od 25 policijskih bataljona u Litvaniji je tokom Drugog svetskog rata vršilo egzekucije za naciste. Procenjuje se da su ubili oko 80.000 svojih sunarodnika, a litvanska vojska, koja je bila u sastavu Crvene armije, je dezertirala i predala se Nemcima u junu 1941. Osveta je bila brutalna po završetku rata. Sibir je bio destinacija na koju je poslat veliki broj Litvanaca, a razlozi su ponekad bili više nego smešni.
U ovoj zemlji se saćeju mučenja Vincasa Sercevičiusa. Iako je u svoje vreme bio među najboljim evropskim košarkašima, Sercevičius iz političkih razloga nikada nije zaigrao za reprezentaciju Sovjetskog Saveza. Legenda kaže da je odbio da izgubi utakmicu od tima iz Moskve, pa je nakon toga uhapšen i poslat u rudnik Vorkuta. Posle toga nikada nije zaigrao za reprezentaciju jer ljudi koji su u svom dosijeu imali hapšenje nisu mogli da napuste zemlju.
U Sibiru je završio i čitav tim Žalgirisa odmah po osnivanju, jer je procenjeno da su njegovi igrači radili protiv interesa Sovjetskog Saveza. Međutim, za litvanski narod u tom trenutku je to bila jedna od najboljih stvari koja je mogla da im se dogodi. U Sibiru su napravili košarkaški teren i igra pod obručima je postala njihov beg od stvarnosti. Sve do nove samostalnosti 1991. godine, košarka je bila način da se bore sa Sovjetima, koje su smatrali za okupatora.
ISTORIJAT Nastupa: 13 Medalja: 7 Najbolji plasman: 1. mesto (1937, 1939, 2003)
Sredinom osamdesetih Žalgiris je vezao tri titule šampiona države, a za vreme susreta tima iz Kaunasa i armijskog čeda CSKA na ulicama litvanskog grada niste mogli da vidite nikoga. Ko nije bio u hali bio je pored TV ili radio prijemnika. Arvidas Sabonis, Rimas Kurtinaitis i Valdemaras Homičius su postali heroji nacije. Četvrti deo slagalice važan za ovu priču bio je Šarunas Marčulionis, član Statibe, ekipe koju je nasledio Lietuvos ritas. Sva četiri košarkaša su rođena u Kaunasu.
"Majka mi je provela devet, a baba i deda po 12 godina u Sibiru. Pričali su mi da je to zbog toga što smo imali mnogo zemlje", reči su Arvidasa Sabonisa.
"Preživeli su samo moj otac i njegova sestra", istakao je Marčulionis.
"Zaista mi je teško da govorim o tome. Samo mogu da kažem da je moja porodica preživela velike gubitke. Ali, koja nije? Mislim da nema kuće koja nije bila pogođena odlascima u Sibir", rekao je Kurtinaitis.
Sa bolnom porodičnom istorijom litvanski košarkaši su bili primorani da igraju za Sovjetski Savez. Jer, u suprotnom bi, zajedno sa svojim najbližima, bili izloženi torturi u svim oblicima. O tome najbolje govori svedočenje Marčulionisa. Bio je izabran za najboljeg sportistu u zemlji i trebalo je da se obrati studentima. Dat mu je unapred pripremljen govor koji je trebalo da pročita. U prvom trenutku je odbio, ali je nakon toga dobio "sugestiju" da bi to trebalo da učini, jer mu je supruga tek diplomirala i bilo bi joj teško da pronađe posao.
Bilo je to vreme kada su reprezentativci Sovjetskog Saveza zarađivali 100 dolara mesečno, pa su putovanja u inostranstvo koristili kako bi u zemlju doneli farmerice, cipele i tehniku koja u njoj nije mogla da se kupi. Preprodavali su takve stvari i svoju zaradu povećali nekoliko puta. Homičius je, prema oceni saigrača, bio najbolji "biznismen".
"Ko kaže da to nije radio taj vas laže. Bili smo primorani. Sa zaradama koje smo imali jedva smo sastavljali kraj sa krajem. Danas deci ne mogu da objasnim da smo čekali u redu za hleb i da smo meso jeli veoma retko", seća se tog vremena Kurtinaitis.
Stanje u zemlji u to vreme je bilo takvo da su igrači na putovanjima bili iznenađeni kada bi videli voće. Bilo im je čudno što su na Zapadu takve stvari dostupne svima.
"Štediš godinama, bukvalno ne jedeš. Onda naručiš Volgu i čekaš 10 godina da ti je isporuče. To je bio jedini auto koji si mogao da kupiš", istakao je Sabonis.
Litvanija je 11. marta 1990. godine postala prva sovjetska republika koja je proglasila nezavisnsot. Nije prošlo bez žrtava, ali to je neka druga priča... Island je 4. februara 1991. postao prva država koja je priznala nezavisnu Litvaniju, a već sredinom septembra iste godine ova zemlja je postala članica Ujedinjenih nacija. Nacionalni tim je dobio šansu da preko kvalifikacija zaigra na Igrama u barseloni 1992. godine. Prošao ih je bez problema i stigao do bronze. Igrači su dosegli status bogova, a onda su razočarali. Bez Sabonisa, ali sa većim delom tima koji je godinu dana ranije briljirao na Olimpijskim igrama, Litvanci nisu prošli kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.
Veliki povratak na Evrobasket je usledio dve godine kasnije u Atini, kada je Litvanija u nezaboravnom finalu izgubila od Jugoslavije. Usledile su tri smotre najboljih selekcija Starog kontinenta na kojima Litvanija nije bila blizu pobedničkog postolja, da bi 2003. godine u Švedskoj pokorila Evropu. Bila je to kruna generacije koju je predvodio Šarunas Jasikevičius.
Današnja Litvanija nema dominantne igrače kakve je imala u prošlosti, ali gotovo po pravilu njeni igrači pružaju bar 50 odsto bolje partije u dresu sa nacionalnim obeležjima nego što to čine u svojim klubovima. U Tel Aviv i Istanbul selektor Dainius Adomaitis vodi iskusan i dubok tim, koji će biti jedan od najvećih favorita za osvajanje zlatne medalje. Sa poslednja dva Evrobasketa, uprkos tome što ih niko nije video kao selekciju koja može do nekog od odličja, Litvanci su se vratili sa srebra.
Prvo ime i lider selekcije će biti Jonas Valančiunas, a društvo pod košem će mu praviti dugogodišnji NBA košarkaš, sklon povredama, Donatas Motiejunas. Iz NBA lige, odnosno Njujork Niksa, dolazi Mindaugas Kuzminskas, a veliku snagu na pozicijama "dva" i "tri" bi trebalo da donese i Jonas Mačiulis. Svi napadi Litvanije će polaziti od Mantasa Kalnietisa, čije asistencije će čekati sjajni šuteri Martinas Gecevičius i Arturas Milaknis.
Na kraju je zanimljivo pomenuti i to da će Mačiulis postati igrač sa najviše medalja u istoriji litvanske košarke ukoliko se njegova selekcija nađen na pobedničkom postolju u Turskoj. On trenutno deli prvo mesto sa četiri osvojena odličja (dva srebra i dve bronze) sa Gintarasom Einikisom (jedno srebro i tri bronze), Robertasom Javtokasom (dva srebra i dve bronze) i Sauliusom Štombergasom (jedno zlato, jedno srebro i dve bronze).
ITALIJA
SPISAK
Plejmejkeri: Daniel Heket (Brose Bamberg, 29, 198), Andrea Ćinćarini (EA7 Emporio Armani, 31, 193), Ariel Filoj (Avelino, 30, 190)
Bekovi: Marko Belineli (Atlanta, 31, 196), Pjetro Aradori (Virtus Bolonja, 28, 198)
Krila: Luiđi Datome (Fenerbahče, 29, 203), Avudu Abas (EA7 Emporio Armani, 24, 200)
Krilni centri: Nikolo Meli (Fenerbahče, 26, 205), Filipo Baldi Rosi (Trento, 25, 207), Kristian Barns (Kantu, 31, 203)
Centri: Marko Kuzin (EA7 Emporio Armani, 32, 211), Pol Bilja (27, 200)
Selektor: Etore Mesina (57)
Svaka priča o favoritima na Evropskim prvenstvima u poslednjoj deceniji uključivala je Italiju i njene tri NBA zvezde. Međutim, realnost je takva da Andrea Barnjani, Marko Belineli i Danilo Galinari nikada nisu zaigrali zajedno u naponu snage, a još manje su napravili rezultat vredan pomena. Barnjaniju su povrede uništile karijeru, Belineli već zalazi u ozbiljne godine, dok Galinarijeva glava ne obećava da on može da vodi tim do velikog uspeha. Azure čeka smena generacija i biće, po svemu sudeći, bolna.
Sa druge strane, selekcija Italije može da se pohvali bogatom istorijom. Livio Frančeskini je bio najbolji strelac prvog Evrobasketa u Ženevi 1935. godine, na kome je njegova selekcija zauzela sedmo mesto. Dve godine kasnije Azuri su se okitili srebrom, baš kao i na prvom posleratnom Šampionatu u Švajcarskoj 1946. godine. Jedan od članova nacionalnog tima tada je bio Ćezare Rubini. On je 1948. godine osvojio zlatnu olimpijsku medalju, ali kao član vaterpolo tima. Kasnije je napravio fantastičnu karijeru kao košarkaški trener. Predvodio je Olimpiju iz Milana do trijumfa u Kupu šampiona 1966. godine. Bio je član delegacije Italije koja je osvojila Evropsko orvenstvo u Nantu 1983, 1994. godine primljen je u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu, a 2000. u Kuću slavnih za vodene sportove. Rubinijev saigrač Đuzepe Stefanini je na pomenutom Prvenstvu u Ženevi omogućio publici da po prvi put vidi skok šut.
ISTORIJAT Nastupa: 36 Medalja: 10 Najbolji plasman: 1. mesto (1983, 1999)
Najveće uspehe na Evropskim prvenstvima Italija je ostvarila 1983. i 1999. godine, kada se okitila zlatnim medaljama. Nosioci igre tih selekcija bili su otac i sin, Dino i Andrea Menegin. Zanimljivo je da je Italija oba puta u finalu bila bolja od Španije. Pored toga, Azuri su se još osam puta peli na pobedničko postolje, u četiri navrata na drugi i četiri navrata na treći stepenik na njemu.
Selekcija Italije može da se pohvali i najstarijim debitantom u istoriji Evrobasketa. Majk D'Antoni je na turniru u Zagrebu 1989. imao punih 38 godina. Njegov deda je emigrirao u Sjedinjene Američke Države početkom 20. veka, ali D'Antoni nije zaboravio svoje korene. Nosio je dres Olimpije iz Milana u periodu od 1977. do 1990. godine i sa ovim timo je osvojio dve titule u Kupu šampiona i pet u nacionalnom šampionatu. Njegov dres sa brojem 8 je povučen iz upotrebe od strane "manekena" 2015. godine. Iz patika je odmah prešao u odelo. Od 1990. do 1994. je vodio Olimpiju, a potom tri godine i ekipu Bentona. U NBA se otisnuo 1997. i izgradio je prepoznatljiv stil igre "na koš više". To mu je donelo zvanje najboljeg trenera Lige 2005. (Finiks) i ove godine (Hjuston).
Možda bi Azurima išlo bolje da je pored aut linije D'Antoni, ali ne mogu da biraju. Etore Mesina je prošlog leta doživeo jedan od najvećih neuspeha u svojoj trenerskoj karijeri. Italija je bila domaćin jednog od pretkvalifikacionih turnira za Olimpijske igre, ali nije uspela da ga osvoji. Iskusni stručnjak je ostao na klupi kako bi vodio nacionalni tim na Evrobasketu i na taj način pokušao da se iskupi, ali je teško verovati da to može da mu pođe za rukom. Danilo Galinari je samo mesec dana pre početka takmičenja u Tel Avivu napravio, blago rečeno, glupost i tako ostavio svoj tim na cedilu.
U odsustvu krilnog košarkaša Los Anđeles Klipersa prva zvezda Italije na predstojećem Evrobasketu će da bude Marko Belineli. Izuzev njega, u sastavu nema košarkaša sa velikim brojem poena u rukama, pa bi od ove selekcije, ukoliko želi da napravi uspeh, trebalo očekivati defanzivno orijentisanu košarku. Istini za volju, to ne ide uz njih, pa će biti izuzetno zanimljivo videti kako će njihova igra da deluje. Mesina je imao malo vremena da se prilagodi novonastaloj situaciji, a da li mu je to i u kojoj meri pošlo za rukom saznaćemo početkom septembra. Jedno je sigurno, nakon Prvenstva se povlači sa klupe Azura.
NEMAČKA
SASTAV
Plejmejkeri: Denis Šruder (23, 185, Atlanta), Maodo Lo (25, 191, Brose Bambeg), Karsten Tada (28, 191, Ulm)
Bekovi: Luka Štajger (29, 196, Brose Bamberg), Ismet Akpinar (22, 191, Ulm)
Krila: Robin Bencing (28, 208, Saragosa), Patrik Hekman (25, 198, Brose Bamberg)
Krilni centri: Danilo Bartel (25, 208, Bajern Minhen), Johanes Timan (23, 205, Ludvigzburg)
Centri: Johanes Vojtman (24, 211, Baskonija), Daniel Tajs (25, 206, Boston), Ajzea Hartenštajn (19, 213, Žalgiris)
Selektor: Kris Fleming (47)
Dirk Novicki je pre dve godine u Berlinu ključeve igre nacionalnog tima, posle gotovo dve decenije, predao Denisu Šruderu. Sjajni krilni centar je svoj mandat završio sa dve medalje, od čega je jedna osvojena na Evropskim prvenstvima. Panceri su se u Beogradu okitili srebrom, ali im trenutni sastav ne obećava borbu za novo odličje. Selektor Kris Fleming ima perspektivnog plejmejkera i talentovane visoke košarkaše. Međutim, sve ostalo je upitno, čak i to da li je Šruder materijal za lidera.
Prvi put jedinstveno Nemci su nastupili na Evropskom prvenstvu u Moskvi 1953. godine. Ekipa je imala dva selektora, Antona Kartaka iz Zapadne i Lea Hubnera iz Istočne Nemačke. Dva puta se dogodilo da obe Nemačke nastupe na istom Evrobasketu i oba puta je Istočna Nemačka bila bolje plasirana (1961, 1965). Jedinstvena Socijalistička partija Istočne Nemačke je 1969. godine donela odluku da fokus imaju pojedinačni u odnosu na kolektivne sportove, jer su donosili više medalja na Olimpijskim igrama, pa je 1973. košarkaška reprezentacija praktično ugašena. Naravno, uvek je postojala i bojazan da će igrači prilikom velikih turnira da pobegnu.
ISTORIJAT Nastupa: 23 Medalja: 2 Najbolji plasman: 1. mesto (1993)
Do ujedinjena dve Nemačke učešće na velikim takmičenjima je uzimala Zapadna, a talas popularnosti igre pod obručima je zapljusnuo ovu zemlju nakon potpuno neočekivanog osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 1993. godine. Nemačka je, predvođena najboljim igračem turnira Krisom Velpom i selektorom Svetislavom Pešićem, pokorila Stari kontinent na domaćem terenu. Kristian Ansgar Velp je rođen u Zapadnoj Nemačkoj, ali se školovao u Americi. Pohađao je Univerzitet Vašington, gde je izabran u Kuću slavnih ove škole 2001. godine. Tokom profesionalne karijere Velp je igrao za Filadelfiju, San Antonio, Golden Stejt, Bajer Leverkuzen, Olimpijakos, Albu i Ređo Kalabriju. Povukao se 1999. godine, nakon čega se sa porodicom, suprugom i troje dece, preselio u Sijetl. Preminuo je 1. marta 2015. godine od posledica srčanog udara u 52. godini.
Nekoliko godina nakon najvećeg uspeha u istoriji Nemačke pojavio se i Dirk Novicki, sa kojim su Panceri gotovo uvek bili kandidati za medalju. Do nje, ovoga puta srebrne, su stigli u Beogradu 2005. godine, a način na koji je publika pozdravila Novickog u finalu prepričavaće se i u godinama koje dolaze. Srpski pečat uspehu dao je Marko Pešić, koji je bio član Pancera na pomenutom Evrobasketu.
Pored već pomenutog Šrudera, oslonac selekcije koju sa klupe vodi Kris Fleming, pomoćnik u stručnom štabu Bruklina, predstavljaju centri. Johanes Vojtman je tokom prethodne sezone briljirao u dresu Baskonije, dok je Daniel Tajs dobrim igrama u Bambergu skrenuo pažnju na sebe i zaradio ugovor sa Bostonom. Od ostalih uzdanica nemačke selekcije trebalo bi pomenuti Ajzeu Hartenštajna, levorukog centra koga su na poslednjem Draftu izabrali Hjuston Roketsi sa 43. pozicije. Reč je o momku koji je rođen u Oregonu, gde je njegov otac Florian studirao zahvaljujući košarkaškoj stipendiji. U Bundesligi je debitovao sa samo 17 godina u dresu Artlanda, ali je već 2016. prešao u Žalgiris. Džordan Brend Klasik, Najk Hup Samit i kamp "Košarka bez granica" tokom Ol star vikenda 2016. su samo najpoznatije manifestacije koje okupljaju najtalentovanije momke širom sveta na koje je pozivan. On neće imati preveliku ulogu na predstojećem Evropskom prvenstvu, ali će biti prisutan kako bi skupljao preko potrebno iskustvo za godine koje dolaze.
Da zaključimo, Nemačka je u B grupi bolja od Ukrajine, ali ni u jednom od preostalih mečeva ne može da računa na "sigurne" bodove. Očekuje je velika borba za plasman u osminu finala, a sve dalje od toga bi bilo veliko iznenađenje.
GRUZIJA
SPISAK
Plejmejkeri: Majkl Dikson (Strazbur, 26, 186), Giorgi Cincadze (Kutaisi 2010, 31, 192), Georgi Gamkrelidze (Titebi, 31, 183)
Bekovi: Duda Sanadze (Primorska, 25, 197), Anatoli Boisa (Kutaisi 2010, 33, 193)
Krila: Manučar Markoišvili (Ređo Emilija, 30, 197), Mikeil Berišvili (Dinamo Tbilisi, 29, 204)
Krilni centri: Tornik Šengelia (Baskonija, 25, 206), Ilia Londaridze MIA Akademi, 27, 206)
Centri: Zaza Pačulia (Golden Stejt, 33, 211), Giorgi Šermadini (Unikaha, 28, 216), Goga Bitadze (Mega Bemaks, 18, 211)
Selektor: Ilias Zuros
Nakon ere Igora Kokoškova (2008-2015), tokom koje je beležila istorijske rezultate, vreme je da Gruzija pokuša da napravi korak dalje. Svi uslovi su se stekli - imaju dobar tim, proverenog selektora, dok im na putu do četvrtfinala ne stoji selekcija sa kojom ne mogu da se nose i koju ne mogu da popede. Odlika ove selekcije biće čvrsta igra u odbrani i spuštanje lopte na centre na suprotnoj strani terena.
Kada se pomene Gruzija prva pomisao je Zaza Pačulia. Iskusni centar ni u 34. godini ne odustaje od igranja za reprezentaciju. Iza njega je sjajna sezona, u kojoj se sa Golden Stejtom osvojio šampionski prsten u NBA ligi. Ali, košarka u ovoj zemlji nije počela sa njim. Nodar Džordžikija, Otar Korkia, Guram Minašvili, Zurab Sakandelidze, Vladimer Ugrekhelidze i Mikhail Korkia (Otarov sinovac) su igrači iz Gruzije koji su nastupali za Sovjetski savez na Evropskim prvenstvima. Najzaslužniji za prvo zlato SSSR-a bio je Otar Korkia. On je u finalu u Pragu 1947. ubacio Čehoslovacima 23 poena.
ISTORIJAT Nastupa: 3 Medalja: / Najbolji plasman: 11. mesto (2011)
No, da se vratimo na ono čime trenutno raspolaže Ilias Zuros. Gruzija se na Evropsko prvenstvo plasirala kao prvoplasirana ekipa u F grupi kvalifikacija, gde su joj rivali bili Crna Gora, Slovačka i Albanija. Gotovo svi igrači koji su nastupali za ovu selekciju tokom prethodnog leta biće na raspolaganju selektoru i u Tel Avivu, čak i Majkl Dikson, naturalizovani Amerikanac koji je u kvalifikacijama beležio 16.6 poena, 4.2 asistencija i 3.2 uhvaćenih lopti.
Podrška Diksonu u spoljnoj liniji će biti Duda Sanadze, nekadašnji saigrač Vasilija Pušice sa Univerziteta San Diego, kao i iskusni dvojac Giorgi Cincadze - Manučar Markoišvili. Unutrašnja linija Gruzije je izuzetno jaka. Pored Pačulije, čine je Giorgi Šermadini i Tornik Šengelia. Na Evropskom prvenstvu će svoj debi da upiše i jedan od najtalentovanijih igrača u Evropi u svom uzrastu, Goga Bitadze. Mladi centar Mege Bemaks je izborio svoje mesto među 12 najboljih, ali ne bi trebalo očekivati od njega veliki protagonizam na ovom takmičenju. Na duge staze se očekuje da, u najmanju ruku, dosegne karijeru Zaze Pačulije i bude lider Gruzije u deceniji koja sledi.
Kako smo već rekli u uvodu, očekuje se čvrsta Gruzija koja može da igra sa svima. U nekim mečevima iz bliske prošlosti falilo im je malo sreće kako bi napravili velika iznenađenja. Možda je vreme da se to promeni i da Gruzija dogura daleko. Plasman u osminu finala ne bi trebalo da izostane, a kada dođu eliminacije Gruzija će biti jedna od selekcija koje ne biste želeli da imate za rivala.
IZRAEL
SPISAK
Plejmejkeri: Gal Mekel (Gran Kanarija, 29, 191), Jogev Ohajon (Hapoel Jerusalim, 30, 189), Bar Timor (Hapoel Jerusalim, 25, 191)
Bekovi: Jotam Halperin (Hapoel Jerusalim, 33, 193), Šon Doson (Bnei Herzlija, 23, 198)
Krila: Omri Kaspi (Golden Stejt, 29, 206), Gaj Pnini (Hapoel Holon, 33, 201)
Krilni centri: Lior Elijahu (Hapoel Jerusalim, 31, 206), Oz Blajzer (Makabi Haifa, 24, 203), Elišaj Kadir (Ironi, 29, 203)
Centri: Ričard Hauel (Hapoel Jerusalim, 26, 203), Idan Zalmanson (Makabi Rišon, 22, 208)
Selektor: Erez Edelstejn (56)
Izrael je prvi put učestvovao na Evropskim prvenstvima daleke 1953. godine u Moskvi, kada je zauzeo peto mesto. Ono što je zanimljivo pomenuti je to da su Liban i Egipat, iz političkih političkih razloga, odbili da igraju protiv selekcije koja će biti jedan od domaćina predstojećeg Evrobasketa. Mečevi su registrovani službenim rezultatom 2:0 u korist Izraela.
Utakmica od 5. oktobra 1973. sa smotre najboljih selekcija Starog kontinenta u Španiji između Izreala i Turske bila je odigrana nekoliko sati ranije od predviđenog. Razlog je bio taj što izraelski košarkaši nisu mogli da nastupe u večernjem terminu dan pred veliki jevrejski praznik Jom Kipur. Na Dan pokajanja religiozni Jevreji ne piju, ne jedu i uzdržavaju se od bilo kakvog rada između dva zalaska sunca. Inače, obeležavanje ovog pranika iz 1973. godine će ostati upamćeno po iznenadnom napadu Egipta i Sirije na Izrael (Jomkipurski rat koji je trajao 19 dana). U ovom sukobu je život izgubilo 2.700 Izraelaca.
ISTORIJAT Nastupa: 28 Medalja: 1 Najbolji plasman: 2. mesto (1979)
Najveći uspeh u istoriji, osvajanje jedine medalje na Evropskim prvenstvima, Izraelci su postigli na Šampionatu u Italiji 1979. godine. Tada su stigli do srebra. Ovu ekipu su predvodili Miki Berkovic, verovatno najbolji košarkaš u istoriji Izraela, i Lu Silver, koji poseduje diplomu Harvarda. Selektor je bio čuveni Ralf Klajn. O njegovom životu je 2011. snimljen biografski film "Playoff". U finalu ih je pobedio SSSR za 98:76. I pored tog poraza Berkovic je izabran za najkorisnijeg igrača turnira.
Od ostalih dostugnuća Izraelaca na Evropskim prvenstvima trebalo bi pomenuti da je Doron Jamši 1985. godine bio najbolji strelac turnira sa 28 poena u proseku. Dražen Petrović je bio drugi. Isti uspeh je 1997. napravio Oded Kataš, koji je beležio 22 poena po meču. Jamšiju i Katašu ova priznanja nisu mnogo značila, s obzirom da je njihova selekcija u oba navrata zauzela deveto mesto.
Prosečan plasman deluju kao realnost Izraela u bliskoj budućnosti. Ovu selekciju godinama unazad na svojim leđima nosi Omri Kaspi. Tako će biti i na Evrobasketu koji sledi, na kome će Izrael prvu fazu takmičenja igrati na svom terenu. Selektor Erez Edelstejn je selektirao izuzetno iskusan tim, koji bi mogao da iznenadi nekoga od favorita. Ipak, teško je verovati u kontunirano dobre igre i napad na visok plasman. Pored Kaspija, nosioci igre će biti Gal Mekel, Jogev Ohajon, Lior Elijahu i Ričard Hauel, naturalizovani Amerikanac. Ukoliko vas ne budu iznervirale Elijahuove pogačice onda će to sigurno da uradi Gaj Pnini. Jedan od "najprljavijih" igrača u Evropi i ovoga puta se našao u sastavu, uprkos tome što mu karijera već godinama unazad ide silaznom putanjom.
Očekuje se da ujednačenost rivala u grupi i domaći teren odnesu prevagu i da se Izrael plasira u osminu finala. Ne bi bilo veliko iznenađenje da ova selekcija napravi i korak dalje i stigne među osam najboljih selekcija na Starom kontinentu, što nije učinila od 1983. godine. Sve preko toga bi bilo ravno čudu.
UKRAJINA
SASTAV
Plejmejkeri: Denis Lukašov (Jenisej, 28, 188), Oleksandr Mišula (Dnipro, 25, 188)
Bekovi: Oleksandr Lipovij (Promiteas, 25, 200), Oleksandr Kolčenko (Čerkazi, 28, 195), Ruslan Otverčenko (Budiveljnik, 27, 192)
Krila: Maksim Pustozvonov (Kluž, 30, 201), Volodimir Koniev (Čerkazi, 28, 203)
Krilni centri: Maksim Kornijenko (Lukoil, 30, 205), Ihor Zajcev (Rosa Radom, 28, 210), Vjačeslav Bobrov (Pieno Žvaigždes, 24, 201)
Centri: Vjačeslav Kravcov (Eskišehir, 29, 213), Artem Pustovji (Obardoiro, 25, 216)
Selektor: Jevgen Murcin (51)
Nakon nekoliko sjajnih godina pod Majkom Fratelom nacionalni tim Ukrajine je trebalo da zablista punim sjajem na Evropskom prvenstvu 2015, kao domaćin. Građanski rat je uslovio da Ukrajini bude oduzeta organizacija Evropskog prvenstva, a poput države potonuo je i košarkaški tim. Ukrajina u Tel Aviv putuje kao apsolutni autsajder, delom i zbog toga što joj fali nekoliko igrača. Pre svih Kirilo Fesenko (povreda) i Oleksij Lenj.
ISTORIJAT Nastupa: 7 Medalja: / Najbolji plasman: 6. mesto (2013)
Priča centra Finiksa je veoma zanimljiva. On je 2010. debitovao za Dnipro, ali je sebe doveo u veoma nezgodnu poziciju. Navodno je potpisao ugovor sa opasnim momcima koji su želeli da mu vode karijeru, a potom mu je deda, bivše vojno lice, pomogao da pobegne u Ameriku. Proveo je dve godine na Merilendu i 2013. je izašao na Draft. Sansi su ga uzeli sa pete pozicije. Međutim, zbog "greha iz mladosti" Lenj ima problem da se vrati u zemlju, što je glavni razlog njegovog izostajanja iz reprezentativnih akcija.
Upravo centri su ono po čemu je Ukrajina bila poznata u prošlosti. Jedan od najboljih košarkaša iz ove zemlje i prvi Ukrajinac koji je zaigrao u NBA ligi bio je Aleksander Volkov. Nakon bogate košarkaške posvetio se političkoj karijeri, gde je takođe imao uspeha. Godinu dana (1999-2000) je bio ministar sporta. Pored Volkova, ukrajinski košarkaši koji su sa velikim uspehom nastupali za Sovjetski Savez bili su Aleksander Belostenji i Vladimir Tkačenko.
Prošlost je jedna, a sadašnjost druga kategorija kada je Ukrajina u pitanju. Selektor Murcin na raspolaganju ima 12 košarkaša od kojih nijedan naredne sezone neće nastupati ni u Evroligi, a o NBA da i ne govorimo. Posle 22. mesta na prethodnom Evrobasketu, ne bi trebalo očekivati značajniji pomak ove selekcije.
(foto: FIBA)
