U ZMAJEVOM GNEZDU: El Alma

Verujemo da će dosta čitalaca pošteno priznati da nije čulo za grad Vuhan u centralnoj Kini, pokrajini Hubei. Taj grad je domaćin grupe B Svetskog kupa. U njegovom jezgru živi više od četiri miliona stanovnika, dok šire područje naseljava blizu devet miliona.

Domaćin B grupe je univerzitetski centar, a što se sporta tiče u svetskoj javnosti je nešto poznatiji od 2014. godine od kada se u njemu održava teniski VTA turnir "Vuhan open". Najbolje teniserke sveta se takmiče za nagradni fond od 2.828.000 dolara u predivnom sportskom kompleksu sa centralnim stadionom koji može da primi 15.000 gledalaca. Ove godine turnir se održava od 20. do 28. septembra. Najpoznatija sporstka ličnost Vuhana je Na Li, prva žena iz Azije koja je došla do "grend slem" trofeja. Što se košarke tiče, Vuhan ima muški klub u NBL ligi, drugoj po jačini u Kini. 

Vuhan će biti domaćin prve dve faze Svetskog kupa. U prvoj fazi, kao što smo pomenuli, u njemu će biti odigrane utakmice grupe B, dok će u drugoj fazi u njemu biti formirana grupa J od po dve prvoplasirane ekipe iz grupa C i D. Sve utakmice će biti odigrane u "Vuhan Sport Centru", dvorani kapaciteta 13.000 mesta, ali za košarkaške utakmice na Svetskom kupu maksimalan broj gledalaca biće 11.300.

U grupu B su smeštene selekcije Nigerije, Južne Koreje, Argentine i Rusije. Ona je nešto jača od A grupe, pa su reprezentacijama koje se u njoj nalaze širom otvorena vrata četvrtfinala, a tamo je sve moguće.



Počeci nigerijske košarke vezuju se za pedesete godine prošlog veka. Najveće zasluge pripadaju čoveku po imenu Valid Zabadne, koji je upoznavao i podučavao mlade Nigerijce novom sportu. Zabadne je postao i prvi predsednik košarkaške federecije. U FIBA porodicu primljeni su 1964. Prvi veliki turnir na kojem je Nigerija nastupila bilo je Prvenstvo Afrike 1972, gde je zauzela ubedljivo poslednje mesto. U periodu od 1975. do 1980. selektor im je bio Vladislav 'Lale' Lučić. 

Nigerija nikada nije važila za globalnu košarkašku silu, ali je i pored toga podarila svetu jednog od najboljih centara ikada - Hakima Olajdžuvona. Poznata je priča da je Hakim u detinjstvu trenirao fudbal (bio golman) i rukomet. Sa košarkom se susreo tek u 15. godini. Već kao šesnaestogodišnjak zaigrao je za juniorsku reprezentaciju Nigerije. Ubrzo je, pored protivljenja roditelja, napustio domovinu i uputio se u Sjedinjene Američke Države, gde je pohađao Univerzitet Hjuston. Na NBA Draftu 1984. izabran je kao prvi pik od strane Hjuston Roketsa (Majkl Džordan je izabran kao treći pik), a ostalo je istorija. Za seniorski nacionalni tim Nigerije nikada nije zaigrao, ali je 1996. dobio dozvolu da na Olimpijskim igrama u Atlanti obuče dres SAD-a.

Hakim nije jedini rođeni Nigerijac koji je bio izabran sa najviše pozicije na NBA draftu. Majkl Olovokendi bio je 1998. prvi izbor Los Anđeles Klipersa, ali njegova karijera nije bila ni izbliza uspešna kao Olajdžuvonova. Naprotiv, često se spominje kao jedan od najvećih promašaja u istoriji Drafta. Ni on nikada nije zaigrao za A reprezentaciju Nigerije. Iako je rođen u Lagosu, rano se preselio u London, jer mu je otac diplomata, tako da ga mali broj košarkaških zaljubljenika iz Velike Britanije smatra i jednim od najboljih britanskih košarkaša.
ISTORIJAT Učešća: 2 Medalje: / Najbolji plasman: 13. mesto (1998)
Jedan od pionira nigerijske košarke u NBA bio je i Jinka Dare. Slično kao i Olajdžuvon, ni Dare nije u mladosti imao nikakvih dodirnih tačaka sa košarkom sve dok ga na ulicama Lagosa nije otkrio advokat po imenu Lojd Ukvu. Jinka je sedeo na klupi i jeo. Advokat mu je prišao te ga je upitao koliko je visok, ali Dare nije znao odgovor na to pitanje. U tom trenutku imao je punih 18 godina i 217 centimatara. Advokat je visokog, zbunjenog momka preporučio poznanicima iz sveta košarke. Jinka je u SAD stigao 1992. Pristupio je Univerzitetu Džordž Vašington, na kojem je proveo dve uspešne godine. Nju Džersi Netsi su ga na Draftu 1994. birali sa 14. pozicije. U NBA se uopšte nije snašao, ali ostaće upamćen po jednom zanimljivom rekordu. Naime, u prvih 77 utakmica nije zabeležio asistenciju. U najjačoj ligi sveta je proveo četiri sezone. Jinka Dare je nastupio na Svetskom prvenstvu u Atini 1998, gde su Nigerijci poraženi na sve tri utakmice. Preminuo je iznenada 2004. u 33. godini. Živeo je i igrao sa srčanom manom koja mu je bila otkrivena još dok je bio student.

U NBA se sredinom 90-ih godina okušao i krilni centar Džulijus Nvosu. U sezoni 1994/95 branio je boje San Antonija. U Evropi je igrao za velikane poput Panatinaikosa i CSKA. I on je bio član Nigerije u Atini, ali taj turnir nikako neće pamtiti po dobrom. Nakon meča sa Argentinom pao je na doping testu. Među istaknutijima te 1998. bili su i bivši članovi Crvene zvezde, Tundži Avodžobi i Obina Ekezie. Osam godina kasnije Avodžobi je u Japanu bio kapiten ekipe, a Ekezie se zahvalio selektoru na pozivu. Takav odnos prema nacionalnom timu nikako se nije svideo Tundžiju, koji je javno isprozivao Obinu nazvavši ga čak i izdajnikom.

Nigerija se na Svetskom prvenstvu 2006. pokazala u neuporedivo boljem svetlu. Već na startu su priredili senzaciju pobedivši tada aktualne prvake, Srbiju i Crnu Goru. Eliminisani su u osmini finala kada je od njih bila bolja Nemačka sa pola koša razlike. Tragičar je bio najbolji nigerijski pojedinac na turniru, Ime Udoka, koji je promašio polaganje za pobedu. Jedan od najzaslužnijih za plasman u nokaut fazu bio je i selektor, Amerikanac Sem Vinsent. Samo godinu dana kasnije bivši saigrač, iz Čikaga, Majkl Džordan ga je postavio za trenera Šarlot Bobketsa, gde se zadržao tek jednu sezonu.

Na svom trećem Mundobasketu Nigeriju će sa klupe predvoditi Aleksander Nvora. Poslednjih 20 godina Nvora radi kao trener komjuniti koledža iz Bafala. Kvalifikacije za Kinu prošli su bez poteškoća. Glavna zvezda tima je Al-Faruk Aminu, dugogodišnji igrač Portlanda koji će od naredne sezone nastupati u Orlandu. Bitnu ulogu trebalo bi da imaju iskusni Ekpe Judo, Čemezi Metu iz San Antonija, Džoš Okogi iz Minesote, Sten Okoje... Pažnju na sebe mogao bi da skrene i selektorov sin Džordan, student univerziteta Lujvil. U kvalifikacijama su se istakli kapiten Ajk Diogu i Ben Uzo. Većina nigerijskih košarkaša je rođena u SAD.

Pripreme Nigerije za Svetski kup u Kini obeležili su veliki problemi i nezadovoljstvo igrača koji su pretili i stupanjem u štrajk zbog neispunjenih obaveza državnih organa zaduženih za sport prema njima.

Nigerija je šest puta učestvovala na Svetskom prvenstvu u fudbalu i pet puta je bila zajedno u grupi sa Argentinom. Ovo je treći put da nastupa na Svetskom kupu u košarci i sva tri puta sa njom je u grupi bila Argentina.



Nakon Drugog svetskog rata sovjetske snage su zauzele sever, a američke jug korejskog poluostrva. Iako su se najveće sile prvobitno dogovorile da jedinstvena Koreja postane nezavisna država do toga nije došlo. Na severu je pod sovjetskim uticajem proglašena Demokratska Narodna Republika Koreja. Severna Koreja je 1950. napala Južnu, te je izbio rat u koji su se uplele SAD, SSSR i Kina. Primirje je proglašeno 1953. Uspostavljene su dve Koreje čija je granica na 38. paraleli.

U poslednje vreme sve češće dve Koreje ujedinjene nastupaju na najvećim svetskim sportskim smotrama. Kada je reč o kolektivnim sportovima, na Zimskim Olimpijskim igrama 2018. u Pjongčangu hokejašice su igrale pod jednom zastavom, rukometaši na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u Nemačkoj i Danskoj takođe. Košarkašice su zajedno nastupale na Azijskim igrama u Džakarti pre 12 meseci, gde su osvojile srebro. Uskoro će se održati i Prvenstvo Azije za žene, a FIBA je dala zeleno svetlo da i na tom takmičenju Koreje nastupe ujedinjenje.

Da li će se u bliskoj budućnosti oformiti i jedinstveni muški košarkaški tim još uvek je teško pretpostaviti. Istorijski gledano, Južna Koreja je imala neuporedivo više uspeha na velikim takmičenjima. Samoizolovana Severna Koreja je zbog bojkota propustila veliki broj bitnih takmičenja. Jedan od interesantnijih događaja vezan za ove dve selekcije viđen je na Prvenstvu Azije 1993. Taj turnir je bio kvalifikacioni za Svetsko prvenstvo naredne godine, a ulazak u finale donosio je vizu za Kanadu. Severna Koreja je postigla svoj najveći uspeh u istoriji osvojivši srebrenu medalju. Međutim, od Mundobasketa su odustali iz političkih razloga, pa je umesto njih u Severnu Ameriku otišla trećeplasirana reprezentacija sa Prvenstva Azije, a to je bila upravo Južna Koreja.
ISTORIJAT Učešća: 7 Medalje: / Najbolji plasman: 11. mesto (1970)
Južna Koreja je svoj debitantski nastup na Svetskim prvenstvima imala u Jugoslaviji 1970, gde je završila na 11. mestu. To je do današnjeg dana njihov najbolji plasman na Mundobasketu. U Jugoslaviji su imali i najboljeg strelca turnira u vidu beka Šin Dong-Paa (32 poena po meču). Jedino su Nikos Galis 1986. i Oskar Šmit 1990. imali veći prosek ostvaren na jednom Šampionatu.

Na Svetskom prvenstvu 1978, na Filipinima, Južnokorejci su zabeležili samo jednu pobedu i to nad debitantom Senegalom. U Španiji su 1986. izgubili sve mečeve. U Argentini, četiri godine kasnije, opet su ostvarili samo jedan trijumf nad slabašnim Egiptom, ali će ta utakmica ostati zapisana u istoriji Mundobasketa. Naime, Jae Hur je postigao 62 poena, te je tako postao igrač koji je ubacio najviše poena na jednoj utakmici Svetskog prvenstva. Greškom statističara neposredno posle meča bila su mu upisana 54 poena, ali je to naknadno ispravljeno.

U Kanadi 1994. stara priča. Opet je Južna Koreja završila takmičenje u grupnoj fazi. U Grčkoj 1998. bili su poslednji, a na prethodnom Svetskom kupu u Španiji završili su kao pretposlednji. Zanimljivo da su u Španiji imali i najboljeg blokera prvenstva Li Jong-Hjuna. Najbolji strelac tima bio je bivši član Hemofarma, tada tridesetosmogodišnji Mun Tae-Jong (Džerod Stivenson).

Lider tima u Kini biće Ra Guna (Rikardo Retlif), krilni centar poreklom iz SAD-a. Bio je najzaslužniji za plasman Južne Koreje na Mundobasket. Dva puta je u kvalifikacijama davao više od 40 poena. Zanimljivo ime je i Heo Hun, sin legendarnog Jae Hura. Tu je i MVP ovogodišnjeg finala južnokorejskog prvenstva Li Dae-Seong. On je u sezoni 2017/18 nastupao u razvojnoj NBA ligi. Sa klupe ih predvodi Kim Sang-Šik.

Jedini košarkaš iz Južne Koreje koji je uspeo da se domogne NBA bio je 224 centimetara visoki centar Ha Seung-Jin. On je dve sezone (2004-2006) bio član Portlanda, bez značajnijeg učinka. Najbolji strelac Južne Koreje na Svetskom prvenstvu u Grčkoj 1998. bio je centar Seo Džang-Hon, a danas je velika "šoubiz" zvezda u domovini. Bavi se glumom, muzikom i voditeljskim poslom na televiziji.



Ocem argentinske košarke smatra se Kanađanin Pol Filip. On je davne 1912. trenirao mladiće iz Hrišćanske škole u Buenos Ajresu. Reprezentacija Argentine svoj prvi meč u istoriji odigrala je 1921. protiv komšija iz Urugvaja, a svoju jedinu titulu prvaka sveta osvojila kao domaćin na premijernom Mundobasketu 1950. godine.

Zlatnu generaciju su predvodili Oskar 'Milito' Furlong i kapiten Rikardo 'Negro' Gonzales. Oni su za sada jedini argentinski košarkaši koji su primljeni u FIBA Kuću slavnih. Glavni trener Gaučosa bio je Horhe Ugo Kanavesi, koji je u tom trenutku imao svega 30 godina i do danas je ostao najmlađi selektor koji se okitio zlatnom medaljom na Svetskom prvenstvu. Zajedno sa Furlongom i Gonzalesom i Kanavesi je stanovnik Kuće slavnih u Madridu.

Oproštaj ove generacije dogodio se zajedno sa padom predsednika Huana Perona, koji je 1955. u tzv. Slobodarskoj revoluciji zbačen sa vlasti te je utočište pronašao u Frankovoj Španiji. Svi košarkaši koji su postali prvaci sveta 1950. bili su suspendovani iz košarke zbog prekršaja amaterskih pravila, jer su primili novčane nagrade i automobile od Perona za osvojeno zlato.

Argentina nije branila zlato na drugom Svetskom prvenstvu u Brazilu 1954. iz političkih razloga. Pet godina kasnije, u Čileu, Gaučosi su poslali podmlađeni tim te su zauzeli 10. mesto. U Brazilu 1963. bili su osmi, a u Urugvaju 1967. šesti. To i nisu bili tako loši rezultati ako se zna sa kakvim su se sve poteškoćama susretali argentinski košarkaši tih godina. Pošto su bili amateri, da bi nastupali za reprezentaciju igrači su morali da traže dozvolu za odsustvo sa redovnog posla. Ako bi i dobili dopuštenje za izostanak ti dani im nisu bili plaćeni. Uz to, hendikep je predstavljala i činjenica da su visinski bili inferiorniji u odnosu na rivale.

Jedan od retkih dvometraša iz sastava u Urugvaju bio je Tomas Sandor, koji se okušao na trening kampu Vašington Buletsa. Iako nije prošao u NBA ostao je u SAD zaposlivši se kao inžinjer u San Francisku. Najpoznatiji argentinski košarkaš tokom 60-ih godina bio je Alberto De Simone. On je nakon dobrog nastupa na Mundobasketu 1963. osigurao transfer u italijanski Kantu i nikada više nije obukao dres nacionalnog tima.

Argentina je propustila Prvenstvo u Jugoslaviji 1970. Malo je nedostajalo da odustanu i od narednog Mundobasketa u Portoriku. Naime, dva dana pre početka turnira preminuo je predsednik Huan Peron, pa su u prvi mah otkazali učešće. Predomislili su se vrlo brzo. Završili su takmičenje na skromnom 11. mestu. Jedina svetla tačka u timu bio je centar Ernesto Gehrman. Gaučosi su do narednog učešća čekali 12 godina. U Španiji su 1986. bili tek 12. Na takmičenje su došli izuzetno umorni, jer su u poslednjih mesec dana priprema odigrali čak 19 prijateljskih mečeva. Na jednoj od tih utakmica povredio se 231 centimetara visoki centar Horhe Gonzales i tako je propustio priliku da postane najviši učesnik Svetskih prvenstava u istoriji. Kasnije je Gonzales promenio sport, te je postao profesionalni rvač u SAD poznat po nadimku El Gigante. Preminuo je 2010. Imao je samo 44 godine. Horhe je tokom života patio od gigantizama, pojave u medicini koja nastaje usled prekomernog lučenja hormona rasta. Pred smrt je bio visok čak 245 centimetara. Zanimljivo da su na samom Šampionatu Argentinci jedini uspeli da savladaju kasnijeg prvaka SAD.
ISTORIJAT Učešća: 13 Medalje: 2 Najbolji plasman: 1. mesto (1950)
Četiri decenije nakon što je organizovala prvo Svetsko prvenstvo, Argentina je 1990. opet ugostila najbolje nacionalne timove sveta. Imali su velika očekivanja, ali su na kraju morali da se zadovolje osmim mestom. Ništa oko ekipe nije funkcionisalo kako je trebalo. Za selektora je izabran iskusni stručnjak Karlos Bojsmene, a za njegovog asistenta Giljermo Vekio. Došlo je do očiglednog sukoba generacija te su se nakon jedne rasprave njih dvojica potukli. Vekio je potom izbačen iz stručnog štaba. Bojsmene je odbio mogućnost da dobije novog asistenta, čak i kada mu je ponuđeno da to bude Ranko Žeravica u ulozi savetnika. Bojsmene se susreo i sa ozbiljnim problemima kada je sastavljenje tima bilo u pitanju. Svega tri meseca pred turnir centar Karlos Keruti poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Dva bitna šrafa u reprezentaciji Herman Filoj i Esteban Kamisasa su se povredili, a Hernan "El Loko" Montenegro je izbačen zbog nediscipline. Nisu pomogli ni novinari, koji su svakodnevno pisali o ljubavnoj aferi kapitena Marsela Milanezija sa ćerkom predsednika Karlosa Menema. Najistaknutiji argentinski pojedinac na Prvenstvu je bio Horhe Kampanja koji je takođe igrao povređen. Interesantno je da je Bojsmenea na mestu selektora iduće godine zamenio Vekio.

Više od 50 godina nakon osvajanja prve medalje nacionalni tim Argentine stigao je do još jednog odličja. Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu dugo ćemo pamtiti i mi u Srbiji, ali i Argentinci. Na svetsku pozornicu popela se fenomenalna generacija predvođena Emanuelom 'Manuom' Đinobilijem, Luisom Skolom, Fabriciom Obertom, Andresom Noćionijem i ostalima, a na Šampionat su stigli samo sa dva para dresova, bez ikakve rezerve. Tada je košarkaški svet postao svestan da je dobio još jednu super silu u ovom sportu.

Bio je 4. septembar 2002. i igralo se poslednje kolo druge faze takmičenja. Domaći tim igrao je protiv Argentine za prvo mesto u grupi. Prvi put u istoriji "drim tim" je poražen. Sa 15 poena Đinobili je predvodio svoje saigrače do istorijskog trijumfa od 87:80. Noćioni je dodao 14, a Skola 13 poena. Amerikance su poslali na megdan Jugoslaviji već u četvrtfinalu, a put do finala za njih je bio otvoren. U finalu su poraženi od Jugoslavije, nakon dodatnih pet minuta igre, sa 84:77. Sjajnu rolu Oberta, koji je postigao 28 poena, anulirali su Dejan Bodiroga sa 27 i Predrag Stojaković sa 26.

Na naredna dva Mundobasketa Argentina je zaustavljana nadomak medalje. U Japanu je bila četvrta, a 2010. u Turskoj peta. Na prošlom Svetskom kupu u Španiji zauzeli su 11. mesto. Fenomenalna generacija koju su predvodili Đinobili, Oberto, Skola, Noćioni, Skonokini i Delfino je u "svojoj eri" ostala na samo jednom srebru sa Svetskih prvenstava, ali je sigurno te rezultate "kompenzovala" sa dve olimpijske medalje, posebno vrednom onom zlatnom iz 2004. godine.

Argentina će na Šampionatu u Kini biti među mlađim timovima. Jedini koji ima preko 30 godina je kapiten Luis Skola, koji će sa 39 punih biti među najstarijim igračima. On je i jedina veza ovog tima sa prethodnom generacijom koja je bila "melem za oko" svakom ljubitelju košarke u prvih desetak godina 21. veka. Skola će na Mundobasketu koji sledi izjednačiti rekord Đeroma Minsija po broju nastupa na smotrama najboljih svetskih selekcija. On će, kao što je to legendarni Portorikanac radio u periodu od 1986. do 2002. godine, po peti put nositi dres svoje reprezentacije na Svetskom kupu. Nadimak nacionalnog tima ove zemlje je "Duša Argentine" (El Alma Argentina), a za Skolu bi slobodno moglo da se kaže da je duša reprezentacije.

Osmorica današnjih reprezentativaca dolaze iz španskih klubova. Gaučosi su u sklopu priprema nastupila na Panameričkim igrama koje su se održale početkom avgusta u Limi. Osvojili su zlato, ali bilo je oscilacija u igri. U grupnoj fazi ih je savladao Meksiko, koji neće učestvovati u Kini. Najbolji igrač Argentine na turniru bio je Gabrijel Dek iz Real Madrida, a najbolji pojedinac finala protiv Portorika bio je Skola sa 28 poena i devet skokova.

Kažu da je košarkaška "talija" Argentine Baija Blanka, grad koji leži na obali Atlanskog okeana, svojevrsna je meka argentinske košarke. Lokalni klub Estudijantes osnovan je pre 101 godine. Ovaj tim može da se pohvali da je u svojoj istoriji pobedio i jednoga prvaka sveta. Reprezentacija Jugoslavije prilikom južnoameričke turneje 1971. izgubila je od Estudijantesa, koji je tada predvodio legendarni plejmejker Alberto Kabrera. U Baija Blanci su rođeni i Hernan Montenegro, Huan Espil, Alehandro Montekija, Pepe Sančez, Manu Đinobili... Od aktuelnih reprezentativaca Lusio Redivo, te selektor Serhio Ernandez.

Na kraju, da pomenemo i to da je selektor Argentine, između ostalih, bio i Ranko Žeravica. On je sedeo na klupi Gaučosa daleke 1980. godine.



Rusija je zemlja u kojoj se košarka igrala i pre revolucije 1917. godine. Najveće reprezentativne uspehe je imala za vreme Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, kada je od 60-ih godina prošlog veka, pa sve do raspada države 1991, važila za jednu od najvećih svetskih košarkaških sila.

Prvi put na Svetskom prvenstvu su učestvovali 1959. godine i osvojili su šesto mesto, ali samo zbog toga što su, iz političkih razloga, odbili da igraju protiv Formoze (današnjeg Tajvana). Već na narednom Mundobasketu 1963. su osvojili bronzanu medalju, a premijerno su postali svetski prvaci 1967. u Argentini. u Jugoslaviji 1970. nisu mogli više od bronzanog odličja, dok su se na svetski vrh vratili 1974. u Portoriku. Usledila je prva srebrna medalja 1978. godine, pa su 1982. ponovo bili na najvišem postolju u Kolumbiji. U Španiji 1986. su osvojili srebrnu medalju, a tradiciju da na svakom drugom Svetskom prvenstvu stižu do zlata prekinula im je Jugoslavija 1990. u Argentini.

Nakon raspada SSSR-a prvi veliki turnir na kojem je učestvovala Rusija bilo je Evropsko prvenstvo 1993. u Nemačkoj. Osvojena je srebrna medalja, te je obezbeđen plasman na Svetsko prvenstvo u Kanadi.

Pred Mundobasket 1994. na mesto selektora postavljen je legendarni Sergej Belov. Kičmu tima činile su "Kondrašinove bebe" (Vasili Karasjov, Evgeni Kisurin, Jevgeni Pašutin, Mihail Mihajlov, Andrej Fetisov, Sergej Panov). Reč je o mlađim igračima koji su stasali u Spartaku iz Sankt Peterburga, pod vođstvom proslavljenog stručnjaka. Pripreme ruske reprezentacije trajale su više od tri meseca. Najvažniji meč za Rusiju na Prvenstvu bilo je polufinale sa snažnim Hrvatima. Posle uzbudljive završnice izboreno je veliko finale rezultatom 66:64. Rusi su odigrali besprekorno u odbrani, a dodatno je pomogla i činjenica da je Toni Kukoč pružio jednu od najlošijih partija u karijeri. Pobeda je proslavljena kao da je osvojena zlatna medalja. U finalu Rusi nisu imali ni promil šanse da osvoje titulu. Američki "tim snova dva" je demonstrirao silu i pobedio je Ruse 137:91. 
ISTORIJAT Učešća: 13 Medalje: 10 Najbolji plasman: 1. mesto (1967, 1974, 1982)
Četiri godine kasnije Belov je u Grčku poveo gotovo isti sastav. U timu nije bilo Sergeja Bazareviča, a tokom priprema Andrej Fetisov je izbačen zbog nediscipline. Mihail Mihajlov se oporavljao od operacije, ali je Šampionat dočekao spreman. Po prvi put na velikom takmičenju za Rusiju je zaigrao i veteran Valeri Tihonenko, koji je u dresu Sovjetskog Saveza dva puta izgubio finale Mundobasketa. Pripreme kod Belova su po običaju bile spartanske, što je bio uticaj stare sovjetske škole. 

Rusi su u Atini savladali sve svoje protivnike osim Jugoslavije. "Plavi" su ih prvo pobedili u grupi nakon produžetka sa 82:74, a onda i u velikom finalu rezultatom 64:62. Bila je Rusija nadomak titule prvaka sveta. Imali su prednost na poluvremenu finalnog susreta, MVP turnira Dejan Bodiroga nije igrao završnicu zbog pet ličnih grešaka, ali ništa nije vredelo jer je Jugoslavija imala Željka Rebraču. I dan danas svi košarkaški fanovi u Rusiji pamte njegovu blokadu nad Mihajlovim, te skokove u napadu i poene u presudnim momentima. Jugoslavija je po ko zna koji put bila bolja.

Na Mundobasketu u Indijanapolisu 2002. Rusija nije bila ni senka ekipe sa prethotna dva turnira. Ekipu je umesto Belova sa klupe predvodio Stanislav Jeromin, nekadašnji organizator igre CSKA i sovjetske reprezentacije. Došlo je do delimične smene generacija, te je ključna uloga pripala nadolazećoj zvezdi Andreju Kiriljenku koji je još uvek bio premlad za velike domete. Poslednji put na Svetskom prvenstvu Rusi su učestvovali 2010. u Turskoj i sa trenerom Dejvidom Blatom na klupi stigli su do sedmog mesta u dosta izmenjenom sastavu u odnosu na onaj 2007. godine kada su bili prvaci Evrope.

Selektor Rusije u Kini biće Sergej Bazarevič. Neće mu biti nimalo lako da od Rusije napravi konkurentan tim. U startu su otpali Timofej Mozgov i Dmitri Hvostov. Tokom priprema je ostao bez najboljeg igrača Alekseja Šveda, a zbog povreda neće moći da računa ni na Dmitrija Kulagina i Džoela Bolomboja. Najveći teret pašće na veterane Nikitu Kurbanova, Andreja Voronceviča i kapitena Vitalija Fridzona. Očekuje se mnogo i od Sergeja Karasjova, sina nekadašnjeg Bazarevičevog saigrača iz reprezentacije Vasilija. Semen Antonov i Andrej Zubkov nisu briljirali na pripremnim utakmicama. Bazarevič, hteo to ili ne, će morati da se osloni i na mlađe snage.

Tokom prijateljskih mečeva osetio se nedostatak talenta, tako da je razumljiva primena "Prinston napada". Ovaj stil je patentirao Pit Karil. Potrebno je da svi na terenu budu solidni šuteri i dodavači. Najvažnije je, ipak, da se igrači kreću bez lopte, uz postavljanje jakih blokova. Najpoznatiji učenik Pita Karila je bivši ruski selektor Dejvid Blat.

Interesantno je da i u muškoj, ali i u ženskoj reprezentaciji Rusije veliku ulogu imaju i dva Srbina iz Vlasotinca. Aleksandar 'Saša' Grujić je koordinator mlađih muških reprezentativnih selekcija, dok Vladan Čubrić obavlja isti posao sa devojčicama. Obojica su članovi stručnog štaba seniorskog nacionalnog tima Rusije.

(foto: FIBA)