U ZMAJEVOM GNEZDU: Kaznena ekspedicija ili ne?

Građani Šangaja su imali najviše sreće, jer će u tri meča tokom prve faze Svetskog kupa imati priliku da gledaju košarkaše Sjedinjenih Američkih Država, ali i susedni Japan, Tursku i Češku Republiku. Poprište borbe za nastavak Šampionata će biti "Šangaj Akvatik Sports Centar", dvorana koja je bila domaćin Svetskog prvenstva u plivanju 2011. godine. Ova hala ima kapacitet od 18.000 mesta, a sama izgradnja koštala je čak 313 miliona dolara.

Sa 26 miliona stanovnika i širim jezgrom od oko 35 miliona ljudi, Šangaj je najveći grad na svetu. On je tokom istorije, a i danas, bio otvoren za sve i zbog toga predstavlja centar najmnogoljudnije države sveta kada je u pitanju saobraćaj, industrija i finansije. U Šangaju se nalazi jedna od najznačajnjih luka sveta, s obzirom da je pozicioniran na delti reke Jangce i ima izlaz na Istočno kinesko more. Bio je poprište mnogih velikih bitaka u istoriji Kine, a verovatno najznačajnija je bila ona u Japansko-Kineskom ratu, kada je grad pao u ruke Japanaca.

Tokom vladavine Mao Ce-Tunga ovaj grad je bio nezvanična prestonica Kine i iz njega je poticao najveći broj ideoloških misli, kao i Kulturna revolucija. Nakon reformi 1978. godine Šangaj je počeo ubrzano da se razvija. To je imalo svoju cenu, pa je devedesetih godina 20. veka važio za najzagađeniji grad na svetu.

Pored utakmica grupe E u prvoj fazi Svetskog kupa, u Šangaju će se igrati i mečevi grupe P u okviru borbe za plasman od 17. do 32. mesta, kao i dva susreta četvrtfinala i jedan meč u borbi za plasman od petog do osmog mesta. Za početak, ono što zanima sve ljubitelje košarke širom sveta je odgovor na pitanje da li je američki tim koji ide u Kinu toliko jak da niko ne može da ga ugrozi? Izvesno je da na to ne mogu da odgovore Turska, Češka ili Japan, ali bi nakon ova tri susreta možda nešto mogli da naslutimo.



Sjedinjene Američke Države nikada nisu pridavale veliki značaj Svetskom prvenstvu u košarci, ali su bile učesnik na svakom od njih. Od prvog turnira u Argentini 1950. pa do pojave "tima snova" u Kanadi 1994. uglavnom su na takmičenje slali prosečne univerzitetske igrače. Izuzetak predstavljaju Šampionati 1950, 1954, 1959. i 1978, kada je reprezentacija bila sastavljena od članova amaterskih klubova ili pripadnika američkih vazduhoplovnih snaga, pošto se vreme odigravanja tih turnira podudaralo sa sezonom u koledž košarci.

Prvu titulu su osvojili 1954. u Brazilu. Nacionalni tim činili su predstavnici košarkaškog ogranka kompanije "Katerpilar" iz Ilinoja. Nisu to bili obični zaposleni. Radilo se o mladićima koji su nakon završetka školovanja bili nedovoljno dobri za NBA, ali su voleli košarku toliko da nisu želeli da je napuste. Šestorica iz tog sastava bili su dvometraši, što je u to vreme predstavljalo istinski raritet. Bili su viši od većine NBA ekipa. Na reprezentativnom planu niko nije mogao da im parira u tom segmentu. Otuda ne čudi što su se do zlatne medalje prošetali. Glavne konkurente Brazilce dobili su 62:41 i pored toga što su protiv sebe imali i 17.000 bučnih navijača na tribinama dvorane "Marakanazinjo". Za najboljeg igrača Šampionata proglašen je Kirbi Minter.

Na drugu zlatnu medalju Amerikanci su čekali više od tri decenije. U Španiji 1986. svet je upoznao mladog centra Dejvida Robinsona i još nekoliko momaka koji će u narednim godinama ostaviti dubok trag u NBA ligi. Jedan od njih bio je i Keni Smit, dželat Sovjeta u finalu. Njegov prezimenjak Čarls bio je najbolji strelac tima. Šon Eliot je takođe zaslužio mesto u ekipi, iako jedva da je bio punoletan u tom trenutku. Posebna priča bila je pojava omalenog Magzija Bougza. Sa svojih 159 centimetara on je najniži igrač u istoriji Mundobasketa, ali mu to nije smetalo da diže publiku na noge i pre početka utakmica. Naime, imao je običaj da tokom zagrevanja zakucava, što za njega nije bilo lako. Rođeni Libanac Roni Sejkli je postao je prvi naturalizovani košarkaš koji je zaigrao za SAD. U Bejrutu se rodio i najbolji šuter ekipe Stiv Ker. Poslednji studenski sastav koji je stigao do zlata u finalnom meču je savlado Sovjetski Savez sa 87:85.

Prvi put na Svetskim prvenstvima "tim snova" se pojavio u Kanadi 1994. godine. Kaznenu ekspediciju je sa klupe predvodio Don Nelson. Njegovo imenovanje na mesto selektora predstavljalo je iznenađenje, pošto je javnost na toj poziciji očekivala Fila Džeksona ili Peta Rajlija. Najstariji u sastavu bio je Dominik Vilkins, koji je dve godine ranije zbog povrede propustio priliku da bude deo originalnog "tima snova" na Olimpijskim igrama. Poziv je dobio i Ajzea Tomas, koji takođe nije bilo u Barseloni, ali je zbog problema sa Ahilovom tetivom morao da otkaže učešće. Ubrzo nakon toga je i završio igračku karijeru. Umesto njega u ekipu je upao Kevin Džonson.

Jedan član "loših momaka" iz Detroita je putovao u Toronto. To je bio Džo Dumars. Spoljne pozicije su popunili sjajni šuteri: Redži Miler, Stiv Smit, Mark Prajs i Den Majerle. Pod košem je gospodario Šekil O'Nil. Moćan je bio i Alonzo Morning, koji je nosio dres reprezentacije i četiri godine ranije na Šampionatu u Argentini, kada je osvojio "samo" bronzu. Mesta na centarskim pozicijama bilo je i za superatraktivnog Šona Kempa, kao i za bucmastog Derika Kolmena. U sastavu se nalazio i Leri Džonson. Amerikanci su do zlata stigli tako što su pobeđivali protivnika sa prosečno 38 poena razlike. Ruse su u finalu uništili rezultatom 137:91. Nikada nijedan tim u istoriji Svetskih prvenstava nije na dominantniji način stigao do titule. Za najkorisnijeg igrača turnira očekivano je proglašen Šek.

Nakon bornze u Atini 1998, bez pomoći NBA igrača, debakla na domaćem terenu u Indijanapolisu 2002, te šokantnog polufinalnog poraza od Grčke u Saitami 2006, Amerikanci su do četvrtog zlata stigli u Istanbulu 2010. godine. Selektor Majk Šaševski nije mogao da računa na najveće zvezde, već je u Tursku poveo podmlađen sastav pojačan sa tri veterana. Najiskusniji su bili: Čonsi Bilaps, Lamar Odom i Tajson Čendler. Učešće su otkazali Amari Stodemajer i Dejvid Li, tako da je praktično jedini centar u timu bio Čendler. Mlade nade je predvodio neverovatni Kevin Durent. Njegove partije bile su jednako moćne kao i O'Nilove 16 godina ranije. Od četvrtfinalnog meča sa Rusima do kraja i finala sa Turcima krilni igrač  je postigao ukupno 99 poena. Niko osim njega nije imao dvocifren prosek kod Amerikanaca. U pojedinim utakmicama pomogli su mu, pored onih iskusnijih, Erik Gordon, Rasel Vestbruk, Rudi Gej, koji se tada proslavio izjavom da je Turska sjajan grad, te Stef Kari. Andre Igudala je bio standardno zahvalan igrač na terenu, dok je Derik Rouz u potpunosti razočarao. Susret za zlato bio je lišen svake neizvesnosti. Turska je pobeđena rezultatom 81:64.
ISTORIJAT Učešća: 17 Medalja: 12 Najbolji plasman: 1. mesto (1954, 1986, 1994, 2010, 2014)
Posle četiri godine selekcija SAD-a je u Španiji lako odbranila titulu. Opet je 'Coach K' formirao mlad tim željan dokazivanja. Jeziv trenutak se dogodio na prvoj pripremnoj utakmici, kada je Pol Džordž doživeo težak prelom desne noge. Nakon toga je Kevin Durent napustio tim obrazlažući svoju odluku time da nije mentalno sposoban da nastavi treninge sa ekipom. I pored njihovog odsustva Amerikanci su na Šampionatu bili više nego nadmoćni. O tome najbolje svedoči podatak da su na devet odigranih ukamica najmaje ubedljivi bili u susretu sa Turcima, protiv kojih su slavili sa "samo" plus 21. Finale sa Srbijom bilo je neizvesno u prvih pet minuta, da bi na kraju bila zabeležena pobeda rezultatom 129:92. U Španiji su se sjajno pokazali Kajri Irving, koji je izabran za MVP-ja, Kenet Farid, Džejms Harden, Entoni Dejvis, Demarkus Kazins, Stef Kari i Klej Tompson.

Reprezentacija SAD-a je do plasmana na Svetski kup stigla kroz američke kvalifikacije. Vodio ju je Džef Van Gandi, koji je tokom ovog procesa koristio 54 igrača! Amerikanci su bez većih problema overili vize za Kinu, kao prvi u grupi i posle prve i posle druge faze takmičenja. Ali, nisu bili neporaženi. U poslednjem kolu C grupe ih je savladao Meksiko, dok su u trećoj rundi E grupe poklekli u duelu protiv Argentine.

Širi spisak igrača koji je trebalo da predstavljaju Ameriku u Kini je bio impresivan, ali od njega nije ostalo ništa... Svoje učešće su redom otkazivali: Džejms Harden, Entoni Dejvis, Dejmian Lilard, Bredli Bil, Si Džej Mekkalum, Tobajas Heris, Kevin Lav, Andre Dramond, Kajl Lauri, Pol Milsep, Kajl Kuzma, Montrez Herel, Džulijus Rendl, Tadeus Jang, Bem Adebajo, Pi Džej Taker, kao i neki mlađi igrači koji su naknadno dodati na spisak, poput Di'Eron Foksa i Marvina Beglija III. Bilo je i onih koji su se u startu zahvalili na pozivu, poput koledž senzacije Zajona Vilijemsona, Demara Derozana, Džej Džeja Redika i Trea Janga. Sastav koji će u Kini sa klupe voditi Greg Popovič se praktično sam napravio.

Uprkos velikom broju otkaza, to je i dalje tim čiji će nosioci igre biti starteri plej of ekipa u NBA ligi. U njemu se nalazi veliki broj košarkaša koji mogu da pokrivaju više pozicija, što stručnjaku kakav je Popovič otvara veliki broj mogućnosti u igri. I ne samo Popoviču. U njegovom stručnom štabu se nalaze impresivna imena. Stiv Ker u svojoj kolekciji trofeja, između ostalog, ima pet titula u NBA ligi kao igrač, tri kao trener i zlato sa nacionalnim timom sa Svetskog prvenstva u Španiji 1986. godine. Lojd Pirs, šef struke Atlante, je jedan od najperspektivnijih trenera u najboljoj ligi na svetu, a značajn za ovaj tim će biti i zbog toga što je kao igrač nastupao van tla Sjedinjenih Američkih Država. Na kraju, ali ne najmanje bitan, Džej Rajt. Radi se o treneru koji vodi Univerziteta Vilanova već 19 godina i koji je sa Vajldketsima osvojio NCAA ligu 2016. i 2018. godine.

Po dolasku na pripreme, koje su počele 5. avgusta u Las Vegasu, prvi zadatak koji je Stiv Ker imao je bio taj da igračima objasni FIBA pravila. Upravo to može da bude veliki problem za američke igrače, koji praktično da nemaju iskustvo igranja internacionalnih utakmica. Za manje od četiri nedelje, sa prekidima, moraju da se prilagode pre svega na to da nema pravila od defanzivne tri sekunde, što smanjuje broj lakih poena na samom obruču za spoljne igrače. Sve njihove slabosti je pokazala Australija, koja ih je savladala u jednom od dva odigrana meča u Melburnu tokom priprema za Svetski kup. Sa druge strane, to može da bude indikator da se upale crvene lampice u glavama američkih igrača kako bi shvatili da im niko ništa neće pokloniti i da će svi želeti da im skinu skalp.

Lideri ovog tima na terenu bi trebalo da budu Kemba Voker i Donovan Mičel. Spoljnu liniju popunjavaju još Derik Vajt, Popovičevo otkriće iz Spursa, Džejlen Braun i Markus Smart, jedan od najboljih defanziavaca na perimetru u NBA ligi. Poziciju krila bi trebalo da pokriju Kris Midlton i sjajni šuter Džo Heris. Na "tri" bi izvorno trebalo da igraju i Herison Barns i Džejson Tejtum, ali je za očekivati da njih dvojica "glume" krilne centre u nedostatku istih. Centarsku poziciju pokrivaju iskusni Bruk Lopez, najbolji bloker NBA lige u prethodnoj sezoni Majls Tarner i Mejson Plamli, centar Denvera koji je bio deo nacionalnog tima prilikom pohoda na zlato u Španiji pre pet godina. Najveći problem za stručni štab američke selekcije predstavlja nedostatak klasične "četvorke" posle otkaza zbog povrede Kajla Kuzme. To će da ih natera da igraju "smol bol".

Uzimajući u obzirsve faktore, Amerikanci su i dalje najveći favoriti za osvajanje zlatne medalje, iako je tim koji šalju u Kinu verovatno najlošiji koji je ikada sastavljen od NBA igrača. To ne znači da svaki od njih ne može da izađe na teren i ubaci 20 poena bilo kom rivalu. Ipak, ono ih čini posebno opasnima je defanzivni potencijal. Ukoliko budu igrali odbranu na nivou reputacije svojih košarkaša u ovom segmentu igre mogućnost da ih neko iznenadi će biti svedena na minimum.

Popovič nikada nije imao sreće sa nacionalnim timom. Još kao igrač bezuspešno je pokušao da se izbori za mestu u timu koji je putovao na Olimpijske igre u Minhen 1972. godine. Jedan od trenera koji ga je tada otpisao bio je njegov budući kum Leri Braun. Njih dvojica su u tandemu vodili SAD na Igrama u Atini 2004, gde je osvojena "samo" bronza. Najveća blamaža američke reprezentativne košarke viđena je u Indijanapolisu, a Greg je i tada bio deo stručnog štaba Džordža Karla. Da li je vreme da jedan od najboljih trenera u istoriji košarke stigne do zlata sa nacionalnim timom ili će ponovo neko da ga osujeti u toj nameri?



Ocem turske košarke se smatra profesor fizičkog vaspitanja Ahmet Robenson. On je rođen u Liverpulu, ali je u Istanbulu proveo najveći deo svoga života. U Istanbulu je završio srednju školu Galatasaraj u kojoj je kasnije počeo da radi i u kojoj je mladim ljudima predstavljao nove sportove. Zajedno sa bratom Abdurrahmanom vršio je edukaciju o tenisu i hokeju početkom 20. veka. Pored fantastičnih stvari koje je uradio za mlade, Robenson je ostao upamćen i kao prvi golman u istoriji Fudbalskog kluba Galatasaraj.

Prvu utakmicu u svojoj istoriji reprezentacija Turske je odigrala 1936. godine protiv suseda iz Grčke. Slavili su rezultatom 49:12. Iako su bili relativno redovni učesnici Evropskih prvenstava, Turci nisu napravili rezultat vredan pažnje sve do 2001. godine, kada su kao domaćini stigli do srebra i tako se kvalifikovali na svoje prvo Svetsko prvenstvo.

Očekivanja u Indijanapolisu su bila velika, a apetiti navijača i javnosti su dodatno porasli kada su u pripremnom meču savladali Jugoslaviju u "Pioniru". Stidljivo se spominjala čak i borba za medalju. Već na startu Šampionata su doživeli tesan poraz od Portorika, nakon čega su počeli sukobi unutar tima. Saigrači su prigovorili Hidajetu Turkogluu da je u presudnim trenucima bio sebičan. Turska je u sledećem meču imala dvocifrenu prednost na ulasku u poslednju četvrtinu protiv Brazila, ali je i taj meč uspela da izgubi. Dželat je bio Marselinjo Mačado, koji je u poslednjoj sekundi trojkom doneo radost Kariokama. Besni turski igrači su nakon izgubljene utakmice demolirali svlačionicu. Mediji su ovoga puta na zub uzeli Ibrahima Kutlaja. Njegove partije nisu bile u skladu sa igračkim renomeom, a zamereno mu je i to što je jedini od svih reprezentativaca odbio da ofarba kosu u plavo. To što je povređen odlučio da nastupi na Svetskom prvenstvu mu nije uzeto kao olakšavajuća okolnost. Turci su nadigrali Liban i plasrali se u drugu fazu takmičenja, ali su u novooformljenoj grupi doživeli dva debakla, od Španije (-23) i Jugoslavije (-32). Deveto mesto u ukupnom plasmanu je u javnosti okarakterisano kao neuspeh.

Plasman na Mundobasket u Japanu 2006. nisu izborili na terenu, već su dobili specijalnu pozivnicu FIBA. Selektor Bogdan Tanjević na Daleki Istok je poveo podmlađenu reprezentaciju. Mirsad Turkdžan se oprostio od nacionalnog tima, a Kerema Tunčerija je povreda sprečila da nastupi. Najveće zvezde u to vreme, Hidajet Turkoglu i Memet Okur, su odlučile da preskoče Japan bez konkretnog opravdanja. Popularni Boša je na spisak uvrstio četvoricu klinaca koji su tog leta igrali finale Evropskom prvenstvu za mlade. Među njima se najviše isticao Ersan Iljasova. Na opšte čuđenje većine košarkaških stručnjaka, Turska je na ovom turniru bila najprijatnije iznenađenje. Uspeli su da pobede timove koji su na papiru delovali jače. Padali su redom Litvanci, Australijanci, Brazilci i Slovenci. Posustali su u četvrtfinalu, kada ih je deklasirala moćna Argentina.
ISTORIJAT Učešća: 4 Medalja: 1 Najbolji plasman: 2. mesto (2010)
Najveći uspeh u istoriji turske košarke postignut je 2010. na domaćem terenu. Nekoliko meseci pred Svetsko prvenstvo Tanjević je saopštio javnosti da je teško bolestan, ali da će ostati na mestu selektora. Dok su trajale pripreme on je uporedo primao hemoterapiju i vodio treninge. Sve je izdržao i na kraju pobedio. Turska ekipa je kao nikada pre ili kasnije delovala homogeno. Memet Okur je bio prinuđen da okaže nastup zbog povrede Ahilove tetive. Ostali su bili na okupu. Od starta turnira je bilo jasno da Turska pretenduje na visok plasman. U grupnoj fazi savladali su Obalu Slonovače, Rusiju, Grčku, Portoriko i Kinu. U osmini finala su bili bolji od Francuske, u četvrtfinalu od Slovenije, a onda je na red došao okršaj sa Srbijom. Uz veliku pomoć sudijskog trija iz latinske Amerike, kao i sramnih poteza Omera Ašika u saradnji sa Tanjevićem, Turci su neregularnim poenima Kerema Tunčerija u poslednjoj sekundi izborili plasman u veliko finale. U borbi za zlato nisu imali šta da traže u duelu sa Durentovom Amerikom. Hidajet Turkoglu zaslužio je mesto u idealnoj petorci Šampionata. Najbolji strelac tima Ersan Iljasova zatajio je u odlučujućem meču. Interesantno je da je Tanjevićev asistent tokom turnira bio poznati NBA igrač iz '80-ih, Panamac Rolando Blekmen. Njihovo poznanstvo datira iz vremena kada je Boša trenirao Olimpiju iz Milana, a Blekmen uz Dejana Bodirogu bio najbitniji igrač te ekipe.

Četiri godine kasnije Turska je stigla do četvrtfinala. Reprezentaciju je preuzeo Ergin Ataman. U martu 2014. Hido Turkoglu je zvanično objavio da se povlači iz nacionalnog tima. Nastup je otkazao i mladi centar Enes Kanter, a nije bilo ni Ersana Iljasove. Plan da se naturalizuje Kit Lengford je propao, pa je ključni čovek na Mundobasketu bio Emir Preldžić. Najbolju partiju Turci su pružili na utakmici protiv Sjedinjenih Američkih Država. Iako su izgubili velikom razlikom dugo su parirali snažnom protivniku. Meč-ap zona je zadavala mnogo muke Amerikancima. Turska je grupnu fazu okončala na drugom mestu. U osmini finala je, nakon velike borbe, izbacila Australiju trojkom Preldžića pet sekundi pre kraja utakmice. U četvrtfinalu ih je eliminisala raspoložena Litvanija.

Između dva Svetska kupa selekcija Turske je doživela smenu generacija i kroz kvalifikacije stigla do plasmana u Kinu. Selektor nacionalnog tima je Ufuk Saridža, a novi talas turske košarke predvode Džedi Osman, jedini igrač iz sastava koji je nastupio u Španiji, i Furkan Korkmaz. Oni će na Mundobasketu koji sledi biti potpomognuti povratnikom u nacionalni tim Ersanom Iljasovom, iskusnim centrom Semihom Erdenom i naturalizovanim plejmejkerom Skotijem Vilbekinom. Jedini igrač koji fali i sa kojim bi ovaj tim značajno dobio na kvalitetu je Enes Kanter. Međutim, njegov sukob sa režimom čiji je lider Redžep Tajip Erdogan je otišao toliko daleko da je mala verovatnoća da će ikada više obući dres Turske.

Kako smo priče o tome da je Osmanova majka iz Novog Pazara i da je Iljasova u stvari Uzbekistanac koji ima malo više godina od onoga što mu piše u ličnoj karti ispričali više puta, red je da kažemo da je selektor Saridža posložio igru u napadu sa puno blokova za šutere i otvaranja bez lopte. Sudeći po pripremnim mečevima Turska će zavisiti od šuta za tri poena više od bilo koje druge selekcije na Šampionat, a to je uvek zanimljivo za gledanje. Kada igraju van svoje zemlje Turci ne mogu da računaju na veliki uspeh, da li u Kini može da bude drugačije?



Nekadašnja Čehoslovačka je 1932. godine, zajedno sa Argentinom, Grčkom, Letonijom, Portugalom, Rumunijom i Švajcarskom, bila najzaslužnija za osnivanje FIBA-e. Iako su se naosvajali medalja na Evropskim prvenstvima, Čehoslovaci nikada nisu zabeležili značajniji rezultat na Svetskom prvenstvu. Čehoslovačka je bila učesnik Mundobasketa četiri puta u periodu od 1970. do 1982. godine, dok će Češkoj, kao njenom nasledniku, nastup u Kini biti prvi od osamostaljenja.
ISTORIJAT Učešća: 4 Medalja: / Najbolji plasman: 6. mesto (1970)
Najbolji plasman ova selekcija je ostvarila na svom debitantskom nastupu, kada je bila šesta. Tada se naročito istakao zvanično najbolji češki košarkaš 20. veka Jirži Zidek. Četiri godine kasnije u Portoriku razočarali su 10. mestom, a na Filipinima 1978. bili su tek deveti, iako su u svojim redovima imali najboljeg strelca turnira Kamila Brabeneca. Poslednje zajedničko učešće Čeha i Slovaka na Svetskim prvenstvima se dogodilo 1982. u Kolumbiji, ali je prošlo neprimetno. Završili su ga na 10. mestu.

Sam plasman na ovogodišnji Svetski kup predstavlja veliki uspeh za češku košarku. U evropskim kvalifikacija oni su bili tim koji je među prvima overio vizu za Kinu. Briljirali su bek Jaromir Bohačik, kao i iskusni krilni košarkaš Vojtek Hruban. Ipak, lider tima na predstojećem Mundobasketu će biti Tomaš Staronaski, sada već iskusni plejmejker koji je tokom leta promenio klub i u narednoj sezoni će braniti boje Čikaga. Iza njega je solidna sezona u Vašington Vizardsima, gde je nakon povrede Džona Vola bio startni plejmejker. Veliki problem za selektora Ronena Ginzburga predstavljaće odsustvo Jana Veselog. On će takmičenje propustiti zbog povrede kolena. Njegov izostanak bi trebalo da nadomesti 217 centimetara visoki Ondrej Balvin. Bitni šrafovi ovog tima će biti Patrik Auda i iskusni Blejlk Šilb.

Luboš Barton i Jirži Velš nisu dočekali nastup sa reprezentacijom na smotri najboljih svetskih ekipa, ali Češka i dalje ima dobar tim. Ovu reprezentaciju krase upornost i zajedništvo. Teško je verovati da mogu da šokiraju SAD, a pobede nad Turskom i Japanom ne bi bile iznenađenje. Svaka pobeda na Šampionatu će za Češku predstavljati veliki uspeh. Plasman u drugu fazu bi bio ostvarenje sna.



Iako je prvu zvaničnu utakmicu reprezentacija Japana odigrala pre više od jednog veka, košarka nikada nije uspela da osvoji srca ljubitelja sporta u Zemlji izlazećeg sunca. Na Mundobasketu su nastupili četiri puta, ali nijednom nisu ostvarili rezultat vredan pažnje.

Prvo učešće na smotri najboljih svtskih selekcija Japan je upisao u Brazilu 1963. godine. Na osam mečeva su savladali samo Peru, pa su takmičenje završili na poslednjem mestu. Najbolji plasman je ostvaren četiri godine kasnije u Urugvaju. Tada su pobedili Portoriko i Paragvaj, što je bilo dovoljno za 11. poziciju.

Na treći nastup su čekali 31 godinu. U Grčkoj su ostvarili samo jednu pobedu, protiv Senegala. Najbolji pojedinac u tom sastavu bio je tamnoputi Majkl Takahaši, koji je rođen kao Majkl Dorsi. Njegov otac Vili je bio neuspešni američki glumac, koji se okušao u japanskoj kinematografiji '70-ih godina 20. veka, uglavnom igrajući epizodne uloge. Majkl je odrastao i studirao u Americi, ali je čitavu profesionalnu karijeru proveo u Japanu. Kada je zaigrao za reprezentaciju uzeo je prezime svoje majke. Takahaši je u Atini prosečno beležio 16 poena i pet uhvaćenih lopti po utakmici. U skromnom timu se istakao i Takehiko Orimo, koji je trojke šutirao sa 69 odsto uspešnosti. Orimo je košarkaški Kazujoši Mijura. Iako je u maju napunio 49 godina i dalje je aktivan igrač. Nastupa za Levanga Hokaido, tim koji se takmiči u najjačoj japanskoj ligi.

Japan je bio organizator Mundobasketa 2006. godine. Domaćinstvo su shvatili krajnje ozbiljno, pa su želeli da se i na terenu predstave u najboljem mogućem svetlu. Na mesto selektora je postavljen iskusni hrvatski stručnjak Željko Pavličević, dvostruki osvajač Kupa šampiona sa Cibonom i POP-om 84. To se ispostavilo kao loš potez. Pavličević se odrekao usluga najveće zvezde tima Jute Tabusea, prvog Japanca koji je zaigrao u NBA ligi. Obrazloženje je bilo da omaleni plejmejker nema adekvatan odnos prema nacionalnom timu. Otpisao je i nekolicinu iskusnih, proverenih reprezentativaca, među kojima je bio i Majkl Takahaši. Talentom siromašnu ekipu Pavličević je dodatno oslabio. Na Šampionatu su pobedili samo u jednoj utakmici i to selekciju Paname. Imali su priliku da se po prvi put u istoriji plasiraju u nokaut fazu, ali su u odlučujućem susretu bili poraženi od Novog Zelanda u neizvesnoj završnici. Ovo Svetsko prvenstvo je pokazalo koliko Japanci ne mare za košarku. Iako su dvorane bile pristojno popunjene, gledaoci su tokom trajanja mečeva znali da napuste svoja sedišta i da u hodniku putem TV prijemnika prate prenose srednjoškolskih bejzbol utakmica.
ISTORIJAT Učešća: 4 Medalja: / Najbolji plasman: 11. mesto (1967)
Do Svetskog kupa u Kini selekcija Japana je stigla zahvaljujući sjajnim igrama u drugoj fazi kvalifikacija, gde je po dva puta savladala Kazahstan, Katar i Iran. Ovo takmičenje predstavlja svojevrstan početak četvorogodišnjeg ciklusa u kome izabranike Hulija Lamasa očekuju dva Svetska kupa i Olimpijske igre. Pri tome, Šampionat u Kini bi trebalo da im bude dobra priprema za naredna dva takmičenja čiji će biti domaćini.

Sve oči japanske košarkaške javnosti biće usmerene ka Ruiju Haćimuri. Krilni košarkaš je rođen u mešovitom braku. Otac Zakari mu je iz Benina, a majka Makiko iz Japana. Ime mu je dao deda, koji je veliki fan bejzbola. Rui je reč koja na japanskom označava bazu u bejzbolu. Haćimura je tri godine studirao na Univerzitetu Gonzaga, a pre dva meseca je na NBA Draftu izabran kao deveti pik od strane Vašingtona. Osim njega, još tri japanska košarkaša su tokom leta pokušala da dođu do NBA ugovora kroz Letnju ligu. Najpoznatiji među njima je Juta Votanabi. On je prošle sezone u dresu Memfisa zakoračio na parkete najjače lige sveta. Bekovi Judai Baba i Makoto Hieđima su jul proveli sa mladim košarkašima Dalasa, odnosno Nju Orleansa.

Najviši član nacionalnog tima biće iskusni Nik Fazikas, naturalizovani Amerikanac koji je u poslednjih sedam sezona branio boje japanskog Kavasakija. Fazikas je najzaslužniji za plasman Japana na Šampionat. Bio je prvi strelac, sa 27 poena po meču, i drugi skakač, sa 12 uhvaćenih lopti u proseku, čitavih azijskih kvalifikacija.

Japan nema bogatu košarkašku istoriju, ali su igrači iz ove zemlje uspeli da upišu neke rekorde i u NBA ligi. Prvi igrač koji je ušao u najbolju ligu na svetu a da nije bio bele puti je Vatar Misaka. Plejmejker japanskog porekla je 1947. godine odigrao tri utakmice za Njujork Nikse. Bio je visok 170 centimetara. Verovali ili ne, japanski košarkaš Jasutaka Okajama je najviši igrač koji je ikada izabran na Draftu. Njega su 1981. u osmoj rundi izabrali Golden Stejt Voriorsi. Okajama, sa svojih 234 centimetra visine, nikada nije zaigrao u NBA ligi. Dres reprezentacije je nosio u periodu od 1979. do 1986. godine.

Od Japana ne bi trebalo očekivati čuda u Kini, ali bi trebalo obratiti pažnju na mladog Haćimuru i njegove partije. Iskusni argentinski selektor, koji je vodio nacionalni tim svoje zemlje na planetarnim prvenstvima 1998. i 2014. godine, će izvući maksimum iz ovog tima, pa bi eventualne pobede u duelima sa Turskom ili Češkom bile lep uvod za Olimpijske igre naredne godine i Mundobasket koji je na programu 2023.

(foto: NBAE / Nathaniel S. Butler; FIBA)