Najosetljiviji su, naravno, finansijski. Klubovi konstantno ističu da su na rubu egzistencije, a da ih Savez previše opterećuje kotizacijama za učestvovanje u takmičenjima, a istovremeno klubovi plaćaju takse, putne troškove službenih lica i sve stvari vezane za organizaciju utakmica. Pomoć i usluga koja od Saveza stiže u suprotnom smeru je, kako kažu, zanemarljiva. Izdavanje dozvola osim novca podrazumeva i čelične živce, borbu sa papirologijom i zastarelim metodama.
Kažu da je nekada u Savezu najvažnije pravilo vezano za klubove bilo da se ne donose odluke koje se ne mogu primeniti na "večite rivale", klubove koji su jači od sistema. Međutim, upravo tu leži mnoštvo problema naše krovne košarkaške organizacije. Skoro sva pravila koja se donose prilagođavaju se najmoćnijim srpskim klubovima, a to ostavlja posledice na manje košarkaške centre. Teritorijalna podela po regionima takođe utiče na neravnomeran razvoj, a, što je paradoksalno, finansijski su ugroženiji klubovi iz siromašnijih delova naše ionako ne preterano bogate države. Primera radi, klub iz Jablaničkog okruga, jednog od najsiromašnijih u Srbiji, igra takmičenje u kome su dva košarkaška regiona, istočni i južni, spojeni. Posledica nedostatka novca je manji broj košarkaških klubova u ta dva regiona. Ipak, oni plaćaju iste takse kao i klubovi iz centralnog regiona, uz bitnu razliku u putnim troškovima. Jedna Jablanica iz Medveđe je sezonu završila na drugom mestu Prve regionalne lige Istok iza Bora, koji je 217 kilometara daleko, a treba se i vratiti sa puta i dodati još 217. Klubovi iz centralne zone toliku kilometražu ne prođu tokom cele sezone. Uz to, značajan trošak koji klubovi iz centralne zone nemaju su putni troškovi delegata i sudija.
Kada smo kod putnih troškova delegata i sudija, kao i njihovih taksi, dolazimo i do odnosa Košarkaškog saveza Srbije prema igračima. Utakmice ne počinju dok se službena lica ne isplate. Klubovi se suspenduju ukoliko taj deo svojih obaveza ne ispune. Jedini kome klubovi smeju da budu dužni su igrači, njima plata može da kasni mesecima, a neretko su prinuđeni da se razvlače po sudovima za zarađeno, pristaju na nepovoljne dogovre po njih samo da izvuku deo... Savez nije našao model da zaštiti glavne aktere utakmica.
Razlika između teorije i prakse je generalno problem košarke u svim sferama, a izražena je i u našem Savezu. Najočiglednija je što se donošenja odluka tiče. Po Statutu, najviši organ KSS je Skupšina, a ne pamti se u skorije vreme da Skupština nije prihvatila odluku Upravnog odbora, jednog od organa KSS-a. Demokratija postoji samo na papiru, u praksi se dizanje ruke na postojeće predloge podrazumeva. Na taj način nedvosmisleno dolazimo do toga da klubovi koji se žale da su ugroženi preko svojih predstavnika u Skupštini glasaju suprotno od svojih interesa, po pravilu u interesu nekoliko moćnika srpske košarke.
Doduše, svedočenja nekih članova kažu da demokratski princip i različita mišljenja nisu baš ni poželjni kada je vreme skupštinskih zasedanja. Dešavalo se da se oglase delegati iz pojedinih regiona, pokušali su da diskutuju o važnim problemima, ali su u tome sprečavani zanimljivim razlozima. Recimo, obrazloženjem da amandmane nisu napisali u formi amandmana. Bez obzira o koliko se ozbiljnim problemima radi suština nikada ne dođe do izražaja u borbi protiv zaštitnika birokratije i sistema koji ne funkcioniše kako treba.
A, kako u praksi izgleda donošenje pogubnih odluka po srpsku košarku podsetićemo vas kroz primer igranja četiri strana igrača u mlađim kategorijama. Od 32 delegata na toj sednici bila su prisutna 24, za dovođenje stranca glasao je 21, a uzdržana su bila tri. Protiv nije bio niko!!! Stranca u Srbiji mogu da priušte tri, eventualno četiri ekipe koje već u svojim redovima imaju najbolje igrače iz cele Srbije, dovedene ranije. Teoretski, dovođenje stranaca bi pomoglo Čačku, Užicu, Kragujevcu, Leskovcu, Nišu, kao i brojnim beogradskim klubovima da naprave konkurentnije ekipe u mlađim kategorijama, jer su ih najtalentovaniji igrači napustili i već pojačali najbogatije srpske ili neke evropske timove. Ali, u praksi najveći procenat klubova iz Srbije muku muči i sa igračkim kadrom koji mu je preostao. To su lokalna deca kojima ne treba plaćati nikakve troškove osim putovanja na utakmice. Nezamislivo je dovesti dete sa strane i obezbediti mu sve uslove potrebne za normalan život, a o uslovima za trening i napredak da ne govorimo. Zato se postavlja pitanje u čije ime su ti delegati glasali? Zašto je Savez odlučio da i u mlađim kategorijama favorizuje bogate i obesmislio ravnopravnu borbu dece za titulu prvaka države?
U teoriji je zarad zaštite manjih klubova doneta odluka o zabrani prelazaka maloletnih igrača van mesta prebivališta. U praksi su ti prelasci ipak dozvoljeni ako imate volju da dobro obrazložite prelaske i platite 200 evra, pa Upravni odbor donese odluku da su prelasci mogući. Iako su razlike u mestima prebivališta po opštinama u Srbiji negde i manje od par kilometara, a u većim gradovima deca od kuće do trening sale pređu više, granica je postavljena, jer se negde postaviti mora. Ali, ovakva odluka ponovo favorizuje bogate klubove koji mogu sebi dovesti i više od jednog maloletnog igrača van mesta prebivališta, dok siromašni klubovi mogu tako ostati bez dovoljno igrača za selekciju.
Još jedna naizgled dobra odluka je o zabrani nastupa igrača pionirskih selekcija u seniorskim takmičenjima. U nižim ligama već postoji pravilo o ograničenju broja starijih igrača, u svojim sredinama dovoljno mladih nemaju, a više ne smeju ni pionira da "skinu" da popuni broj na klupi. Još tragičnije je u ženskoj košarci, gde smo imali primer da u nekim ozbiljnim seniorskim reprezentacijama već zaigraju devojčice od 15 godina, a kod nas im je to zabranjeno i u klubovima.
Košarkaški savez Srbije je najprepoznatljiviji po radu sa reprezentativnim selekcijama. Sjajni rezultati seniorskog tima od dolaska Dušana Ivkovića na čelo, a pogotovo Saše Đorđevića nakon toga, sve do neuspeha prošle godine sakrivali su sve manjkavosti košarke u Srbiji. Negativna energija koja se akumulirala mesecima preko leta se pretvarala u opštu radost zbog dobrih igara "plavih". Istovremeno, klupska takmičenja, a i mlađe reprezentativne selekcije su tonuli sve niže. Iako je predsednik KSS na Kopaoniku prošlog leta obećao da će napraviti ozbiljnu analizu rada svih reprezentativnih selekcija nakon završetka Svetskog kupa u Kini, kada je i seniorski tim kiksnuo, usledila je jedna konferencija za medije na kojoj je predsednik objasnio da nije bilo nesuglasica u seniorskom timu, da on neće podneti ostavku i skoro se osvrnuo kratko na mlađe selekcije gotovo istim rečima kao i pre toga na Kopaoniku. Analizu reprezentativnog leta nismo čuli ni tada, a ni posle toga.
Sećate li se Stručnog saveta? To je telo koje je i danas predviđeno Statutom KSS, a koje je raspušteno 2007. godine. U trenutku ukidanja činili su ga Ranko Žeravica, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, Duško Vujošević, Dražen Dalipagić, Ratko Radovanović i Zoran Slavnić. Nakon toga je na kratko obnovljeno, ali u totalno drugačijem formatu od 20 članova, da bi dve godine kasnije bilo rasformirano. Kroz istoriju su ga činili svetski poznati stručnjaci sa naših prostora i to telo je bilo vrlo bitan deo reprezentativne mašinerije, koja je po pravilu donosila medalje u svim kategorijama. To telo je pravilo detaljne analize, donosilo sud o tome šta je dobro, a šta je loše urađeno i imalo je legitimitet da sve predstavi javnosti. Na jednom od prvih obraćanja prilikom dolaska na mesto selektora reprezentacije Saša Đorđević je izrazio želju da se Stručni savet ponovo formira. Godine su prošle, do obnove nije došlo. Ponavljamo, rezultati seniorske reprezentacije prikrivali su probleme prethodnih godina, ali sada je poprilično jasno da je opšta potreba povratak pod isti krov najpriznatijih srpskih stručnjaka koji će kontrolisati, ali pre svega pomagati rad svih reprezentativnih selekcija.
Za kraj, kao ilustracija i anegdota sa jedne od poslednjih Skupština sa prethodnim generalnim sekretarom, na kojoj je predstavljeno šta je sve Savez uradio. Najveći deo vremena oduzela je priča o viber stikerima sa likovima naših reprezentativaca koji su korisnici mogli da preuzmu tokom velikog takmičenja. Naravno, da je to prezentovano od strane marketinga naše košarkaške kuće ništa ne bi bilo sporno, ali da to bude simbol rada kompletnog Saveza... Smešno je bilo i najvećem delu učesnika Skupštine.
Neće najbogatiji klubovi, menadžeri, udruženja klubova niti bilo ko pomoći srpskoj košarci. Jedina institucija koja ima u svojim rukama sve aparate da košarku vrati na pravi kolosek je Košarkaški savez Srbije. Svesni smo da je mnogo lakše ne zamerati se vodećim državnim projektima i istaknutim košarkaškim radnicima, ali njihov zadatak je da svi u Srbiji imaju jednake uslove i šansu za napredak. Dokle god ima "jednakijih" od drugih stanje u našem omiljenom sportu se neće popraviti.
KOŠARKA NA APARATIMA: Teške boje
KOŠARKA NA APARATIMA: Daleki put
(foto: KSS; N. Negovanović)
