U ZMAJEVOM GNEZDU: Put svile

Gvangdžu je grad u provinciji Gvangdong na samom jugu Kine i ugostiće reprezentacije smeštene u C grupu Svetskog kupa. Možda vam je poznat i pod imenom Kanton. Nalazi se na obodu Biserne reke, treće po veličini u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu.

Istorija Gvangdžua je stara preko 2.200 godina, a važio je za glavnu stanicu pomorskog Puta svile. Treći je po veličini, iza Pekinga i Šangaja, sa oko 15 miliona stanovnika i nosi nadimak "grad cveća", po bujnoj vegetaciji koja raste tokom cele godine. Tri puta je bio glavni grad Kine, a njegov duh je uvek bio liberalan i kosmopolitski. Danas Gvangdžu mnogi nazivaju prestonicom "trećeg sveta".

Jedna od najzanimljivijih stvari u vezi sa Gvangžuom je što poseduje najstariju džamiju u Kini, koju je 630. godine izgradio ujak proroka Muhameda, Abi Vakas. Dakle, dok je ova religija bila u povoju. Uprkos tome, u ovom gradu su najzastupljeniji Budizam i Taoizam, a u njemu se mogu videti i drugi verski hramovi. To ne bi trebalo da čudi, jer je Gvangdžu geografski pozicioniran na veoma prometnom mestu za svetske putnike, misionare, hodočasnike, trgovce...

U njemu će biti odigrane i četiri utakmice druge faze Svetskog kupa, a mečevi će biti održani u hali pod nazivom "Gimnazija Gvangdžu". Dvorana je najstarija na Prvenstvu, datira iz 2001. godine, a kapacitet joj je 10.000 mesta.

Kada ste saznali osnovne stvari o domaćinu C grupe red je da se osvrnemo i na zemlje učesnice. Svoju šansu da se domognu druge faze Šampionata u Gvangdžuu će tražiti: Portoriko, Španija, Tunis i Iran.



U finalu Evropskog prvenstva za juniore 1998. godine u Varni igrali su Španija i Hrvatska. Andrija Žižić, Mario Stajić, Ivan Tomas i družina odolevali su u prvih 20 minuta. Ali, u nastavku su Španci pojačali i sigurno trijumfovali. Fenomenalna generacija, o kojoj su svi stručnjaci pričali u superlativu, donela je svojoj zemlji zlato i, što je još važnije, pretila je da postane strah i trepet na globalnom nivou. I uspela je! Upoznajte popularnu Crvenu furiju.

Na U19 Svetskom prvenstvu 1999. godine pomenuta generacija okitila se zlatom savladavši u finalu Sjedinjene Američke Države sa 94:87. Vrata seniorske konkurencije otvorili su na najgraciozniji način. Sledilo je ono teže, pokazati se i među starijima. Vreme za smenu generacija u španskom nacionalnom timu je isticalo. Družinu Alberta Ererosa, Rožera Esteljera, Roberta Duenjasa, Huana Antonija Orenge, Alberta Angula i Alfonsa Rejesa zamenili su dolazeći asovi Pau Gasol, Huan Karlos Navaro, Felipe Rejes, Berni Rodrigez, Karlos Kabezas, kao i godinu dana mlađi Hoze Kalderon. Predvodnik te genracije Španaca trebalo je da bude Raul Lopez, njihov najbolji igrač u juniorskoj konkurencij. Ali, brojne povrede onemogućile su da postane lider na najvišem nivou.

U narednih pet godina Španija je uzela dve medalje, jedno srebro i jednu bronzu na Evropskim prvenstvima. Činilo se da Crvena furija ima još jednu selekciju u nizu koja je uvek pri vrhu, a nikada na njemu. Onda je usledilo Svetsko prvenstvo u Japanu. Te 2006. godine redom su padali Novi Zeland, Panama, Nemačka, Angola, Japan, Srbija i Crna Gora, Litvanija, Argentina i u finalu Grčka za prvi, i do sada jedini, naslov svetskog prvaka. Pau Gasol je proglašen za najkorisnijeg igrača takmičenja iako zbog povrede nije nastupio na finalnom susretu. Uz njega, Horhe Garbahosa je izabran u najbolju petorku Prvenstva. Od tog trenutka pa do danas sve reprezentacije na velikim takmičenjima imaju samo jednu želju - izbeći Španiju što je duže moguće.
ISTORIJAT Učešća: 11 Medalje: 1 Najbolji plasman: 1. mesto (2006)
Međutim, nije sve bilo tako bajno u istoriji španske košarke. Uz Jugoslaviju i Francusku su bili jedina reprezentacija iz Evrope koja se takmičila na prvom Svetskom prvenstvu 1950. godine. Tada su završili kao 10. Interesantna stvar vezana za to Prvenstvo je činjenica da Jugoslavija nije želela da odigra susret sa selekcijom Crvene furije. Naime, u Španiji je na vlasti bio čuveni Franko (fašistička ideologija) i Jugoslavija je iz tog razloga odbila da se nadmeće sa Špancima. Na narednih pet prvenstava nisu učestvovali, a 1974. godine u Portoriku njihovi najbolji pojedinci bili su Amerikanci, Vejn Brabender i Kliford Lujk. Takmičenje su završili kao peti. Ni domaćinstvo 1986. godine im nije pomoglo da stignu do medalje. Ponovo su bili peti, za poziciju lošiji nego li što su bili u Kolumbiji 1982. Argentina 1990. i Kanada 1994. su im donele 10. poziciju, a Atina i Indijanapolis petu.

Posebno je ineteresantna činjenica da su Španci imali ogromno poverenje u Marka Antonia De Venetisa. Čuveni trener je čak 25 godina proveo pokraj klupe nacionalne selekcije. Od 1967. do 1992. je bio selektor i za to vreme je uspeo da osvoji tri medalje na Evropskim prvenstvima i jednu na Olimpijskim igrama. Na Svetskom prvenstvu nije uspeo da se popne na pobednički podijum. Selektor na ovom Svetskom kupu biće im Serđo Skariolo, koji je povezan sa skoro svim velikim uspesima Španije u poslednjih 20 godina.

Na poslednjem Mundobasketu selekcija Španije je zauzela peto mesto, što je uveliko nagovestilo kraj perioda dominacije. Udarne igle Crvene furije sa početka 21. veka su odavno van zenita svojih karijera. Ipak, za svaku reprezentaciju na predstojećem takmičenju bi bilo kobno potceniti ih, iako to mnogi već nesmotreno čine. Mark Gasol, aktuelni NBA šampion, Riki Rubio, dugogodišnji starter u najjačoj svetskoj ligi, Serhio Ljulj, igrač za velika dela, braća Huančo i Vili Ernangomez... Dovoljno za epitet favorita u pohodu na neku od medalja.

Iako to zvuči neverovatno, zlato iz Japana je jedino odličje koje je Španija osvojila na Mundobasketu. Da li je vreme za novo?



Mišljenja smo da ne postoji ozbiljniji ljubitelj magične igre pod obručima koji ne gaji simpatije prema Portorikancima. Imaju najstarijeg košarkaša Svetkih prvenstava svih vremena. Za njih su vezane svakakve kontroverze, a ekscentričnost im je na najvišem mogućem nivou. Pored svega toga, košarkaškog umeća im ne manjka. Naprotiv. Reprezentacija koju ćemo vam predstaviti je Portoriko, petoplasirana selekcija sa FIBA Amerikupa 2017. godine.

Nije ih bilo na prve dve smotre najboljih svetskih selekcija, a na velikoj sceni prvi put su se pojavili 1959. u Santjagu (Čile), kada su zauzeli peto mesto. U naredne tri decenije nisu imali značajnijih rezultata na Svetskim šampionatima, dok su na Olimpijskim igrama 1964. godine u Tokiju bili četvrti. A, onda smo ih zavoleli. Svetsko prvenstvo u Argentini 1990. godine pamtiće po najboljem plasmanu ikada. Završili su tada kao četvrti. Međutim, mnogo veći značaj je imala pobeda nad verovatno najjačom selekcijom Jugoslavije.
ISTORIJAT Učešća: 13 Medalje: / Najbolji plasman: 4. mesto (1990)
Završili su kao prvoplasirani u A grupi sa sve tri pobede. Pored Jugoslavije, savladali su Venecuelu i Angolu. Usledila su još tri trijumfa u novoformiranoj grupi. Redom su padali Australija, Argentina i Sjedinjene Američke Države predvođene Kenijem Andersonom, Alonzom Morningom i Kristijanom Lejtnerom. U polufinalu su poraženi od Sovjetskog Saveza, a u borbi za treće mesto izgubili su sa 107:105 od Amerikanaca. Keni Anderson im je tada ubacio 34 poena, a Alonzo Morning je dodao 20. Ipak, pažnju svetske javnosti zaokupirao je Hoze Rafael Ortiz-Rijos, poznatiji kao Hoze 'Pikulin' Ortiz. Jugoslaviji je tada ubacio 23 poena, u prvom susretu sa Amerikancima 22, a u borbi za treće mesto čak 25. Prosečno je na tom Šampionatu beležio 18.4 poena.

Da kvalitet može dugo da traje pokazao nam je baš Ortiz. On je najstariji košarkaš koji je ikada nastupio na Svetskim prvenstvima. U Indijanapolisu 2002. godine je imao nepunih 39 godina. Da to nisu bili samo puki nastupi zarad statistike govori i sledeći podatak. U odlučujućem susretu za plasman na Olimpijske igre u Atini 2004. godine Portoriko je igrao protiv Kanade. Zahvaljujući fenomenalnom učinku tada četrdesetogodišnjeg Ortiza, koji je ostvario tripl-dabl, Portoriko je slavio i plasirao se na Olimpijske igre. Definitivno će ostati besmrtan u srcima mnogih zaljubljenika u košarku.

Portoriko više ne izgleda onako kako ga većina pamti. U sastavu neće biti Džej Džeja Baree i Karlosa Aroja. Obojica se bliže ulasku u petu deceniju života, dok je Danijel Santijago to već učinio. Zato i nije čudno što ih nećemo gledati na svetskoj smotri u Kini. Ranije su se povukli još i gore pomenuti Ortiz, Leri Ajuso i Džon Holand.

Da održi duh "stare škole" će se postarati neuništivi i ekscentrični, u najmanju ruku, Renaldo Balkman, koji je prihvatio poziv Federacije svoje zemlje na samo dve nedelje pre početka takmičenja. Važno je pomenuti da Portoriko ni ovoga puta neće biti lišen usluga košarkaša iz NBA lige. Ajzea Pinjero, igrač koji je ovog leta potpisao ugovor sa Sakramento Kingsima, stavio se na raspolaganje selektoru Ediju Kasijanu.



Najveća nepoznanica u C grupi biće selekcija Tunisa. Malo ko je razmišljao o Orlovima iz Kartagine kao o košarkaškoj sili, a oni će u svom sastavu imati po jednog NBA igrača, Salaha Mežrija, i evroligaša, Majkla Rola, koji je bio i deo male kontroverze zbog svog odlaska u Izrael 2017. godine, tačnije u Makabi iz Tel Aviva. Poznato je da ove dve države imaju loše bilateralne odnose, zbog čega je predsednik Saveza, Ali Benzarti, izjavio da "Rol za sada neće biti član reprezentacije.". Uprkos tome, našao se u rosteru selektora Marija Palme za Šampionat u Kini. Naravno, od njih se ne očekuje da ostvare neki značajniji uspeh na Svetskom kupu, jer je veliko dostignuće samo učešće na istom, uprkos tome što su kroz kvalifikacije prošli kao po loju.

Prva reprezentacija Tunisa je formirana samo godinu dana nakon proglašenja nezavisnosti (1957), dok je Košarkaški savez Tunisa počeo sa radom 28. oktobra 1960. Pet godina kasnije se domogao prvog finala kontinentalnog kupa, a u narednim godinama je četiri puta zauzeo treće i dva puta četvrto. Veliki procvat Tunis je doživeo 2010. godine, kada se kvalifikovao za svoje prvo učešće na Svetskom kupu. U Turskoj je tada zauzeo 24. mesto, izgubivši svih pet utakmica, sa koš razlikom od minus 107. Samo godinu dana kasnije Tunis je osvojio prvi naslov afričkog šampiona, a isti uspeh je ponovio i 2017, kada je pred nešto manje od 10.000 svojih navijača došao do drugog. Ko zna, možda će jednog dana košarka u ovoj zemlji postati najpopularniji sport.
ISTORIJAT Učešća: 1 Medalje: / Najbolji plasman: 24. mesto (2010)
Ne bi trebalo zaboraviti ni prvo učešće ove selekcije na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine. Tamo su imali priliku da se sastanu sa američkim "drim timom". U meču između ove dve selekcije je ostala upečatljiva scena gde je sadašnji reprezentativac Tunisa Mohamed Didan zamolio Kobija Brajanta da mu se potpiše na patiku. Ako ništa drugo, njegovi saigrači i on su se kući vratili sa puno lepih uspomena.

Takođe bi trebalo pomenuti sponu između srpske i tunižanske košarke. Jedan od prvih selektora kartaginskih Orlova je bio Miodrag Stefanović, bivši košarkaš Crvene zvezde, trener Partizana i reprezentativac Jugoslavije. Vodio ih je i Marijan 'Šilja' Novović, dugogodišnji košarkaš OKK Beograda i šef struke brojnih klubova, kao što su Sloboda iz Tuzle, Radnički sa Crvenog krsta, Maribor, Kolubara i Proleter, kao i Zoran Zupčević, prvi selektor nezavisne Bosne i Hercegovine u selekciji do 17 godina.

Košarka u Tunisu zauzima prvo mesto po broju posetilaca na utakmicama kada su dvoranski sportovi u pitanju, a drugo u kolektivnim, jer ima 6.966 registrovanih košarkaša prema popisu iz 2016. godine. Sve ovo se nije desilo slučajno, jer je Savez izložio detaljan plan i program vidljiv na njegovom zvaničnom sajtu kako bi se igra pod obručima što bolje razvila. Kao što možete da pretpostavite, fudbal je, ipak, najpopularniji sport u ovoj severno-afričkoj zemlji.



Možda bi mnogo toga bilo drugačije da Ajdin Nikah Bahrami, tada dvadesetpetogodišnjak, krajem decembra 2007. godine nije izgubio kontrolu nad svojim vozilom i probio bankinu na putu. Ostao je na mestu mrtav, kao i njegova verenica, dok je treća osoba koja je sa njima putovala prošla sa lakšim povredama. Ovako, sve što bi trebalo da znate o Iranu staje u dve reči - Hamed Hadadi (34, 218).

Prinčevi Persije u Kinu stižu kao vice-šampioni Azije. Ali, nastup na ovogodišnjem Svetskom kupu biće im tek treći na smotri najboljih reprezentacija na planeti. Debitovali su pre devet godina u Тurskoj pod vođstvom Veselina Matića. Upravo su stručnjaci sa ovih prostora podigli nivo košarke u Iranu. Selektori su im bili: Nenad Trajković, Vladimir Bošnjak, Rajko Toroman, Memi Bečirović i pomenuti Veselin Matić.
ISTORIJAT Učešća: 2 Medalje: / Najbolji plasman: 19. mesto (2010)
Sa dolaskom trenera iz bivše Jugoslavije počeo je nagli uspon iranske košarke. Sve tri titule prvaka Azije osvojili su u poslednjih 12 godina. Na tronu nisu bili samo 2011, dok su na Azijskim igrama bili bronzani 2006. i 2010. godine. Jedina medalja pre pomenutih, sa bilo kog takmičenja, bila im je bronza sa Azijskih igara 1951. godine.

Kada je istorijat igre u ovoj zemlji u pitanju ona je tamo stigla tridesetih godina prošlog veka, a predstavio ju je gospodin Ferejdun Šarifzadeh, otac iranske košarke. Košarkaški savez Irana je osnovan 1945, u FIBA je primljen 1947, a njegova selekcija je 1948. u Londonu prvi put nastupila na Olimpijskim igrama. Ona je na ovom takmičenju nastupila samo još jednom i to 2008. u Kini. Zanimljivo je da je 1959. godine Iran bio učesnik Evrobasketa u Turskoj, gde je zauzeo poslednje mesto.

Selektor Mehran Šahintab će sve nade na predstojećem Šampionatu staviti u ruke Hameda Hadadija. Visoki centar, koji je od 2008. do 2013. igrao u NBA ligi za Memfis i Finiks na 115 mečeva, godinama je unazad simbol nacionalnog tima, pa i ako opali trojku sa pola terena biće mu oprošteno. Ovoga puta neće biti jednog od najboljih igrača Irana na poziciji krila Arsalana Kazemija (29, 201), američkog đaka i 54. pika sa NBA Drafta 2013. godine. Naravno, ne bi trebalo potceniti ni ostatak iranske ekipe, koja će biti iskusnija nego ranije.

Na jedina dva nastupa na Svetskim prvenstvima do sada, pre pet i devet godina, Iran je završio na 20. i 19. mestu. Cilj ove selekcije je da u Kini nadmaši te rezultate.

(foto: FIBA)