Prvi problem može da se javi kada dete proglase za košarkaški talenat. U skorašnjem intervjuu otac najboljeg srpskog sportiste svih vremena, Novaka Đokovića, je izjavio: "Ne možete vi da odlučite da je vaše dete talenat za bilo šta u životu, već pitate relevantne stručnjake. Tako sam se i ja ponašao". To bi trebalo da bude urezano u glavu svima sa velikim sportskim ambicijama za svoje dete. Košarka je jedan od sportova u kojima se na svetskom nivou okreće ozbiljan novac i mnogi su spremni da to zloupotrebe, pa roditelji "talenta" brzo dobijaju mnoštvo prijatelja iz menadžerskog sveta, a uz to počnu da ih okružuju i treneri i rukovodioci raznih klubova. Jedna od najbitnijih odluka u tom periodu je verovati isključivo ljudima koji znaju svoj posao. Onih drugih je, nažalost, više i predstavljaju jednu od rana naše košarke.
Gotovo u svakom gradu u Srbiji postoji jedan klub koji na lokalnom nivou ima status Zvezde ili Partizana, uz razliku da nema večitog rivala. Takvi kolektivi su oslonjeni na gradski budžet, često bez takmičarskih ambicija, istovremeno i bez odgovornosti za rezultate, a u njima, po pravilu, dugi niz godina odluke donose isti ljudi. Njihov jedini strah je zdrava konkurencija koju pokušavaju da saseku u korenu. To dovodi do toga da se veliki broj ljudi koji bi mogali da pomognu košarci povlači i prostor ostavlja za potpuno drugačiji tip klubova, još jedan stepenik niže od onih na budžetima, klubova sa misijom uzimanja članarine. Za osnivanje košarkaškog tima nije potrebna prevelika filozofija, nisu potrebne ni garancije, a ni posedovanje infrastrukture, čak ni lopte. Dovoljno je ispuniti redovne procedure i formulare, obezbediti nekoliko termina nedeljno po školskim salama i misija može da počne. Za jedan od ovakva dva kluba mora da se odluči roditelj deteta koje će ubrzo biti proglašeno za talentovano.
Teritorijalna podela u košarci kod nas dovela je do toga da u mlađim selekcijama imamo okupljanja velikog broja igrača na regionalne treninge u svakoj generaciji. Svaki od tih klinaca od tog trenutka u očima svojih roditelja, ali i u priči njihovih savetodavaca, postaje reprezentativac i sa tim epitetom predstavljen je javnosti. Tako ga promoviše i klub čiji je član, a to je i pravo vreme da se u njegovu karijeru uključi menadžer.
U poslednje vreme se granica strmoglavo spušta i danas su deca sa 14-16 godina legitiman cilj bogatih klubova. Mladić se nalazi na prekretnici u lokalnom klubu. U prvoj varijanti je član tima sa misijom članarine i tu je obostrani interes rastanak. Takvi klubovi seniorske ekipe drže zbog dela gradskog budžeta, ali i zbog pravila KSS da moraju da imaju seniore ukoliko žele da se takmiče u ligama mlađih kategorija na nivou države. Svi su svesni da je tu prostor za razvoj talentovanog igrača skroman iz mnogo razloga. Klub želi da rastankom profitira što je moguće više, a odlazak u poznato ime je najbolja reklama za dolazak nove dece. Ukoliko je mladić član vodećeg lokalnog kluba njemu je uglavnom omogućen dobar rad u mlađim kategorijama, ali je čekanje na prelazak u seniorski pogon na prvi pogled vrlo neisplativ potez za sam klub. Razvoj mladih je vrlo skup proces, a timovi iz unutrašnjosti ne dočekaju da taj rad materijalizuju, jer san talentovanih igrača nije da zaigraju za lokalni klub već da što pre odu ili u neki od najpopularnijih srpskih ili, ako je moguće, u neki evropski. Lokalnim klubovima je znatno isplativije da dovedu proverenog "legionara" koji donosi instant rezultat (to je uglavnom opstanak u diviziji koju tim već igra).
Rešenje se uglavnom brzo nađe uz pomoć menadžera i propisa koji sve to dozvoljavaju i mladi talenat menja sredinu. Nekoliko najpopularnijih i najbogatijih srpskih klubova, kao i dosta evropskih, nova su destinacija mladića koji su u svojim timovima bili prospekti i imali sva ovlašćenja. Oni sada odlaze u ozbiljnije sisteme u kojima nema mnogo milosti. Svi ti naši i evropski najpopularniji timovi imaju želju a i mogućnost da u svakoj generaciji na svakoj poziciji imaju nekoliko najvećih talenata. Tu dolazimo do jednog paradoksa, opominjućeg za roditelje, da Srbija u svakoj generaciji ima stotinak vrhunskih potencijala, što nije baš realno.
Razvojni put dece kroz takav, pomalo "gladijatorski", sistem ima dva moguća kraja. Prvi je "srećan", najbolji od najboljih prolaze kroz sve selekcije i potpisuju seniorske ugovore, ostvaruju svoj san. Sada možemo da pogledamo unazad i da se setimo koliko je takvih bilo u 21. veku, periodu u kome naša košarka ide silaznom putanjom. Realno, ne mnogo, a sve ih je manje. Poslednji vanserijski igrači iz Partizana su Bogdan Bogdanović (1992), Nikola Milutinov (1997) i, recimo, Vanja Marinković (1997). Kroz mlađe selekcije i razvojni tim do dresa Crvene zvezde stigli su u skorije vreme Marko Gudurić (1995), Ognjen Dobrić (1994), Dejan Davidovac (1995) i Boriša Simanić (1998). Samo Gudurićeva karijera ide planiranim smerom, ostali pomenuti se još uvek traže u svom timu, a nije da im se pravi mesto, nego su uporno u prvom planu stranci. Tako je sada i u Partizanu. Mega je u poslednje vreme najuspešnija sa mladim generacijama, Nikola Jokić (1995) i Vasilije Micić (1994) su najozbiljniji proizvodi ovakvog sistema rada.
Drugi mogući kraj mladog talenta mnogo je realniji. Izgubi se trka od konkurencije u selekciji i potrebno je promeniti sredinu. Problem koji tada nastaje često može da se sagleda kroz staru poslovicu "dala baba dinar da se uhvati u kolo, a dva da izađe..." Kada izađe, još uvek mlad, igrač u svojoj biografiji ima jak adut treniranja u nekom od najboljih srpskih ili evropskih klubova. Lako se pronalazi novi angažman, uglavnom je to prvo pravo seniorsko iskustvo, često i u inostranstvu, ali ne u Španiji kako su "dobronamerni" predviđali, nego u nekoj daleko manjoj košarkaškoj zemlji. I u takvim ligama su merodavni isključivo rezultati, a čim ih nema problem su strani igrači, u ovom slučaju naši mladići koji nastavljaju da traže inostrane angažmane, sada već sa nadom da bar vrate uloženo u sebe i obezbede egzistenciju tokom trajanja karijere. Posle par godina lutanja neretko se vraćaju u lokalni klub iz kojeg su krenuli, ali više nisu talenti, nego su upravo oni ti "legionari" koji će obezbediti instant rezultat te sezone, a njihovim putem će iz istog grada krenuti neki novi 15-godišnji klinac. I tako u krug.
Navedene varijante nisu retka pojava u domaćoj košarci i "greške su sistema", a odgovorni se mogu naći u začaranom krugu roditelji, menadžeri i timovi, sve povezano sa totalno konfuznim, neisplativim i nezanimljivim takmičenjima u našoj zemlji.
Roditelji žele najbolje svom detetu, tu dileme nema. Oni grešku vremenom prave u procenama, kada počnu da se mešaju u stvari o kojima ne znaju puno. Imaju uglavnom loše savetnike, okružuju se raznoraznim menadžerima i "dobronamernim" trenerima i tu počinju problemi. Ako neki mladić promeni tri ili četiri kluba, isto toliko trenera, do neke 18. godine nezadovoljan tretmanom, minutažom, bilo čim, roditelji bi mogli da se zapitaju da nije možda problem u njima ili u samom detetu?
Svesni smo činjenice da je 21. vek i da je prisustvo menadžera u sportu neophodno, ali isto tako postoji veliki broj samozvanih skauta i menadžera koji umeju da iskoriste naivnost roditelja i mladih igrača, dece, pa ih čak i preko društvenih mreža regrutuju u svoje fantomske agencije i obećavaju kule i gradove.
Sa druge strane, na domaćoj sceni imamo prisustvo nekoliko na svetskom nivou poznatih i uspešnih menadžera i agencija. Da je njihov rad sa igračima sporan otkrili bi nam sigurno sami košarkaši kada budu prevareni. To što su oni godinama članovi tih agencija, koje vremenom šire svoj posao, dokaz je da je njima tamo dobro i da nema ni potrebe ni mesta prigovoru tom delu saradnje. Problem kod njih je preterano uplitanje u košarku koje dovodi do obesmišljavanja takmičenja i stavljanja u neravnopravan položaj mnogih učesnika. Nedopustivo je da menadžeri direktno stoje iza nekih klubova koji bi trebalo da imaju takmičarske ambicije, isto kao što je nekorektno da se pod uticajem menadžera menjaju pravila, a nekada i direktno krše propozicije takmičenja. Rukovodioci takmičenja u kojima naši klubovi igraju, kao i ljudi iz krovne košarkaške organizacije, moraju da pronađu način da iskoriste autoritet tih, sad već, košarkaških radnika u prave svrhe, a da im istovremeno onemoguće bilo kakav uticaj na rezultate takmičenje i na ometanje regularnosti. U skorije vreme smo imali primer da jedan tim bude registrovan u regionu Vojvodine, a utakmice igra u Beogradu i time krši propozicije takmičenja. Problem možda nije veliki, ali i za mnogo manje se nekim klubovima ne gleda kroz prste.
Primetno je i da preko leta nemamo poteškoća sa odzivom igrača u kadetsku ili juniorsku reprezentaciju. Često su zaslugom menadžera širi spiskovi najširi mogući, jer je u mlađim kategorijama prestižno biti reprezentativac i lakše se obezbedi prolaz do boljeg angažmana. E, kada se potpišu visoki ugovori ili kada je izvesno da će biti potpisani tada igranje u seniorskoj reprezentaciji već postaje problem. Traži se razumevanje, jer su to ti igrači zaslužili, prošli su, zamislite, kroz sve mlađe selekcije i potreban im je odmor, njihova egzistencija je bitna, košarkaška karijera je kratka...
Nije zahvalno, a možda nije ni lepo pisati na ovakav način o kolegama iz iste profesije, ali je u košarci činjenica da novinari dosta utiču na iskrivljenu sliku o dešavanjima na domaćoj sceni. Pitajte ljude iz PR timova Crvene zvezde i Partizana koliko zahteva za akreditovanje dobiju pre početka sezone. Reč je o stotinama njih koji, podrazumeva se, prate košarku. Ali, problem je što izgleda prate samo onu vrhunsku. U svim oblastima života vrhunskih je najmanje, jedino su u žurnalistici svi pozvani da kritikuju evroligaška i NBA dešavanja, ali u domaćim ligama ili takmičenjima mlađih kategorija ih ima samo u tragovima. Konferencije za medije su obavezne u Košarkaškoj ligi Srbije, a realnost je da se često ne održe ili održe bez prisustva novinara. O neizvesnim utakmicama, dobrim partijama igrača ili privrženosti publike pojedinim klubovima retko se može pročitati vest. Domaće lige su u žiži samo kada se desi neka tuča ili neki drugi incident. Istovremeno, olako se koristi tastatura kada treba pohvaliti mladog i supertalentovanog igrača od 13 godina koji je "novi Dončić". Sve to samo zato što je neko iz kruga roditelj-menadžer-klub "poželeo" afirmaciju deteta, a ne zbog toga što je stvarno zapaženo na terenu.
Mnogo je razloga zašto su klubovi iz unutrašnjosti pristali na ulogu kakvu imaju u srpskoj košarci. Najčešće je to zbog toga što ljudima koji stoje iza tih kolektiva takva uloga odgovara. Nedostatak ambicije poguban je za razvoj igrača, a i same košarke, ali sistem takmičenja u kojima ti klubovi igraju im daje za pravo da se tako ponašaju. Osim odnosa snaga na parketu, gde su apsolutni autsajderi naspram domaće elite, nemaju ni iste početne pozicije u odnosu na njih u takmičarskom smislu. Hipotetički, titula prvaka države im ne donosi igranje u istom rangu sa vodećim srpskim klubovima.
Sve navedeno za posledicu ima to da od ogromne baze igrača u odnosu na broj stanovnika u našoj zemlji Srbija ne koristi pun potencijal. Mnogo sjajnih igrača ostalo je u senci, zaglavilo u prosečnosti zbog toga što ih je neko zloupotrebio u osetljivom delu karijere. Ogroman broj srpskih košarkaša igra u inostranstvu ili domaćim ligama za novac koji im samo trenutno obezbeđuje egzistenciju, a po završetku karijere neće im ostati puno toga. Nemotivisani igrači u neambicioznim ekipama koje igraju nelogična takmičenja ne mogu doneti ništa pozitivno domaćoj košarci.
KOŠARKA NA APARATIMA: Teške boje
KOŠARKA NA APARATIMA: Daleki put
KOŠARKA NA APARATIMA: Svečane bele košulje
(foto: Zoran Petković, arhiva MVP)
