(MVP BLOG) LAZAR SPASIĆ: Treba nam pomoć!

Iza sedam gora i sedam mora nalazi se jedna zemlja koja je davne 2007. godine samoj sebi udelila nadimak "zemlja košarke". Tada sa punim pravom, ali kako vreme prolazi uspesi dolaze sve ređe. Da li zbog sopstvene zone komfora u koju smo ušli ili nakaradnog sistema koji smo postavili, pitanje je za sve nas koji smo u samoj srži ovog sporta?

Jedna od ideja ovog teksta jeste i da otvorimo debatu na temu kako i na koji način treba podržati, stati i pomoći mladim trenerima, prevashodno da postanu bolji ljudi, a onda i bolji treneri. Neka zaostavština koja ostaje posle svih nas valjda govori koliko smo i šta uradili u svojim životima i karijerama? Biti trener ili selektor u ovoj našoj maloj ali lepoj zemlji je jedna od stvari koja se valjda podrazumeva, siguran sam da nas je sa licencama ili bez njih negde između četiri i šest miliona... Šalu na stranu, da li se iko zapitao šta je merodavno da li je neko dovoljno dobar ili nedovoljno dobar trener, da ne upotrebim neku težu reč? Po meni, jedina merodavna stvar kod svih nas, da li bili upošljenici kao seniorski treneri ili treneri mlađih kategorija, sve se svodi na to kakav smo rezultat napravili. Iako sam apsolutni protivnik te teze, prosto je tako.

Za mene kao nekoga ko nadolazi, ko se bori za svoje bolje sutra ali i za bolje sutra "svih nas" (mislim na struku), moram da napomenem da bez kolegijalnosti i lojalnosti naš put samo može biti teži. Deluje mi da su treneri najvažnija karika u košarkaškom svetu, a isto tako i najmanje zaštićeni od svih aktera... Da je drugačije, šta mislite, da li bi bilo više kvalitetnijih igrača? Svi mi mladi ljudi ili treneri ćemo praviti greške, to je neminovno, ali koliko je neko spreman da nase greške istrpi, da nam sugeriše na njih kroz prizmu iskrene želje da budemo bolji sutra? Nisam siguran da ima puno rukovodilaca klubova u celoj državi voljnih da zaštite nekoga od nas jer veruju u ono što radimo. Iskreno, ja sam upoznao jednog takvog i valjda sam zbog njega i stekao određenu afirmaciju. U najvećem broju slučajeva strpljenje i poverenje u trenere donelo je i rezultat. Najpoznatiji primeri su Vujošević u Partizanu i Radonjić u Zvezdi, ali bilo ih je i u srpskim ligama, Nikolić u Kragujevcu, Milojević u Megi, Jovičić u Tamišu, Cvetković u Konstantinu pa sve do moje malenkosti u Zdravlju... Da li je došlo do blage "suše" trenera koji nadolaze, čini mi se da jeste? Zbog čega, koji su razlozi? Na koji način mladi trener može i mora da napreduje, to su pitanja za nekog drugog, stručnijeg, ali nisam siguran da ćemo dobiti te odgovore. Siguran sam da svako sebe može da unapredi, ali mnogo sporije i nekvalitetnije nego što bi to bio slučaj uz nekoga. Imamo konkretan primer Željka Obradovića uz Aleksandra Nikolića.

Da budem iskren, ako već govorimo o sistemu u kome se trenutno nalazimo, ni ja, a ni veliki broj mojih kolega, još nismo dobili poziv od nekog starijeg, istaknutijeg i iskusnijeg ko je voljan da sve nas proba da unapredi, pomogne. Ili je to samo moja pusta mašta i fantazija? Ja bih voleo da grešim, ali nisam siguran da će se bilo šta iole promeniti u bližoj, ali i daljoj budućnosti. Jedino ko na nas misli i trudi se da pomogne na bilo koji način jesu ljudi iz Udruženja košarkaških trenera Srbije, ali se plašim da to nije dovoljno jer nas ima puno. Ovo je samo jedna od tema o kojoj možemo polemisati, koja je vrlo osetljiva, ali ako se ne spomene ili ne govori o tome biće nas sve manje i manje.A dolaze sve teža i teža vremena, ne samo za nas u struci vec za kompletnu košarku u Srbiji. Posle svega, moja želja da razmišljam pozitivno nije opcija već moranje da bi se desilo nešto bolje, da li sutra ili nekada u budućnosti, vreme će pokazati...

Priredio: Lazar Spasić