U16, U17, U18, U19, U20

Odraše nas, kao mi njih u grupi:


www.balkansport.info/showthread.php?35-BalkanSport-14

Kako ne kad upravo gledam na balkanu?!

Ми зону а они само бацају тројке, у принципу губимо због својих глупости, али и судије где год имају прилике не пропуштају да навуку. Ипак утисак је овај тренер Турака што скакуће крај терена, какав индијанац.

I meni se popeo na k... Ko nenormalan gestikulira..

Oni 5-9 za tri, a mi 0/5. Oni 18 skokova, devet u napadu, mi 12. oni osam asistencija, a mi samo dve i imamo i izgubljenu loptu više... Ovih 16 razlike izgleda fantastično na ovakvu statistiku.

kad bi sveli bar na 6-7 do poluvremena, da se pokuša nešto... Inače, svaka čast za hrabrost Turaka koji su pustili meč protiv nas u grupi znajući da idu na Hrvatsku u polufinalu. Očigledno su puni samopouzdanja.

ZuLuofVozdovac napisao/la: Ми зону а они само бацају тројке, у принципу губимо због својих глупости, али и судије где год имају прилике не пропуштају да навуку. Ипак утисак је овај тренер Турака што скакуће крај терена, какав индијанац.

+1

Pravi klovn, užasno me nervira. Čini mi se da su naši momci podlegli atmosferi, ali opet Turci dosta agresivniji i napaljeniji.

Bleki napisao/la: ovaj link od aggressora ne moze

je l' nasao neko nesto?

www.giniko.com/watch.php?id=132

Ali sudije navlace li navlace

Једном су је избли одоздо из обруча, сад човек баци лопту у вис која не пипне ништа, ухвати је и опет баци ка кошу (добије фаул)...

Ali ono izbijanje lopte iz koša je pobedilo... Tu smo imali šansu da ih stignemo, prišli smo na sedam i opet ispogađaše sve i svašta i eto ih na 25...

Из ове генерације добићемо неколико добрих играча на позицијама високог и ниског крила, можда неко од њих на прелазу у сениорску кошарку постане бек.

Илија Ђоковић ми се уопште не свиђа, он није успео ни једном да заврши на обручу, увек га изблокирају. Низак је а није скочан, игра на снагу, често се залеће главом у играча, боље смо играли кад је Пено играо на кецу.

Ja sam stekao utisak da Peno i Đokovići mogu da probiju svakog igrača Turske kada god to požele i da se taj prodor završi poenima, Peno i Radovan polaganjem, a Ilija laganom asistencijom. Umesto toga, mi smo uporno gurali looptu pod koš i ne znam šta smo time pokušavali.

Sigurno je da ovde ima materijala za solidne igrače, što reče Zulu na poziciji krila. Lazerević i Ostojić uz dobar rad, ispravljanju nedostataka mogu da naprave dosta toga.

Ipak, meni se Peno jako sviđa. Kad god ima loptu u rukama mi deluje da dosta dobrih stvari može u napadu da se desi. Jednostano momak deluje kao košarkaš, očigledno da je prihvata španski način igre.

U Turskoj mi je hit Tolgin Gecim. Odlična visina za krilo, pregled igre i drbling u Manhajmu je igrao i pleja. Turci kažu da je jako miran dečko i vredan, treneri ga obožavaju. Ipak ni on nije atletski moćan, pa su njegove igre na seniorskom nivou pod znakom pitanja.

Kako sam redovno komentarisao utakmice na prvenstvu red je da nešto kažem i o finalnoj utakmici. Mada nisam gledao početak i prvu četvrtinu utakmica je otvorena upravo onako kako sam se pribojavao. Turci su se dobro spremili za našu odbranu, šuterski dobro, kao i obično polete na krilima navijača i onda su veoma opasni. Kao što ni ona prva utakmica tako ni ova druga nije realna slika snaga na terenu. Bilo bi lijepo da smo bili u prilici da uzmemo zlato, jedna lijepa priča bi bila krunisana na najbolji mogući način, nismo i ne treba da žalimo. Za ove momke ovu knjigu ovde treba zatvoriti, sa timskog preći na individualni nivo, ovo je generacija koja je uvijek osporavana, a ipak je pokazala da i na nju treba obratiti pažnju. Ovi igrači ne lepršaju po terenu kao Turci, nisu gazele kao Bender, ali valjda ima neka snaga u njima koja neke može odvesti na vrh evropske košarke dok su uspjeli da doguraju dovde oslabljeni pred početak prvenstva.

Ono što bih momcima i stručnom štabu čestitao, više i od same medalje, jeste način na koji su igrali, kako su se odnosili prema obavezama i dresu reprezentacije. Posebno mi je drago što su promovisali za naše pojmove potpuno drugačiji vid igre, za koji se punim ustima može reći da ga krasi agresivnost i maksimalno angažovanje, ali ne na način kako to rade naše druge ekipe. Ovi momci su bili agresivni nogama, a ne rukama, njihova agresivnost je na cijelom terenu, ne samo u odbrani, oni su prosto jeli parket pod nogama. Ovo je ekipa koja je igrala odličnu timsku odbranu, i sa pomaganjem i sa rotacijama, bilo na prodoru bilo na skoku, a da je najmanje igrala odbranu rukama. Uzmite samo jedan mali test, kada je ekipa izlazila iz bonusa, koliko smo napravili namjernih ličnih grešaka, koliko puta su nam igrači ispali zbog pet ličnih grešaka. Mislim da je ovaj tim daleko ispod uobičajenih prosjeka bilo kojeg našeg tima i reprezentativne selekcije. Isto tako mislim da su odskočili i odličnim skokom, iako su u prosjeku jedna od nižih ekipa za naše uslove, ekipa koja nema igrača preko 206cm, kao i da su ekipa sa najviše poena iz kontranapada, ako ne na prvenstvu onda sigurno poredeći ih sa našim drugim selekcijama. Logično je onda i da su se istakli i prosječnim brojem poena po utakmici iako ova ekipa nema nekog individualno izuzetnog napadača. Nadam se da će neko u savezu, vođstvo ili trenerska struka dobro izanalizirati koji su faktori uspjeha ove selekcije i ugraditi taj know-how u sistemski rad sa mladim selekcijama u budućnosti. Stoga, posebno valja istaći trenera Bućana, unio je najviše novina  igru našeg podmlatka od kada pratim naše selekcije i bez pogovora zaslužuje da isprati ovu selekciju do seniora kao i da preuzme mjesto koordinatora svih mlađih selekcija od Mijatovića. Njegova srebrna medalja je mnogo stepenika iznad Mijatovićeve bronzane.

Kada je riječ  pojedincima, dosta se već reklo o svima, ne bi bilo smisla ponavljati se. Jedno je sigurno, nijedan igrač neće otići sa ovog prvenstva sa manjim rejtingom sa kojim je došao na prvenstvo i to je veliki uspjeh za sve njih. Ono što je još važnije za njih same je što su vidjeli da imaju snage i municije da igraju sa svima u ovoj konkurenciji, bez obzira na menadžerske liste prosekata, i to treba da im bude podstrek da još jače rade na snagama i slabostima u svojoj igri. Jasno je da neće svi biti uspješni seniorski košarkaši, ali ne bih ja prerano otpisivao ni Iliju Đokovića što je nizak za svoju pozicju, isto ni Vučetića iz istog razloga, Ostojića zbog nedefinisane pozicije ili neke druge iz drugih razloga. Ovo su moci koji su tek na putu da postanu košarkaši, za njih je najvažnije da shvate da moraju da imaju strukturu treninga koji će im omogućiti da rade na popravljanju svoje igre, kao i da dobiju priliku u igri na novonaučeno primjene.

Kada je riječ o Turcima, može se reći da doživljavaju renesansu košarke, prvo zlato mlade pa sada i juniorske selekcije, dva MVP priznanja daje im pravo da pršte od zadovoljstva. Čim sam vidio obje selekcije govorio sam da su opasne, da ne treba robovati stereotipima kako oni ne znaju, kako se treba voditi istorijom i veličati skromne Špance i Litvance (naravno za njihove standarde). Kod Turaka je vidljiv sistemski rad koji se ogleda u selekciji, prije svega. Visoki i brzi su prvi pridjevi koji ih opisuju. Ova mlađa generacija im je tehnički još i bolja pa se može postaviti i teza da je pravilna selekcija nadograđena kvalitetnim radom na tehnici. Najbolje se to vidi po krilima Ulubaj, Gecim, koja iako se ističu visinom za svoj uzrast prednost ostvaruju tehnikom i dobrim driblingom. Ipak, za mene su igrači sa najvećim potencijalom i dalje MVP Guven (ili kako se već čita) i Korkmaz. Guven je naprednija verzija Košuta iz starije generacije, što isto može govoriti u prilog tezi kako napreduju u stručnom radu. Mali Korkmaz je za mene čudo. Pa njegovo tijelo je kao u djetešceta, tanak kao grana, ali veoma brz, veoma dobar tehnički, kao i u šutu. To je njihov najkompletniji napadač, a moguće i na prvenstvu uz Musinija.

Na stranu sve ove pohvale mislim da im je titulu donijelo prisustvo Berka, ne on sam kao pojedinac nego taj tip igrača. Slično je i nama dosta značio ćelavi Đoković, koji je za razliku od prvog dirigentsku palicu mogao da prepusti Penu ili Radovanu Đokoviću. Inače, stekao sam utisak da je za uspjeh ekipe na ovom nivou ključno da ima onižeg pleja, odlične kontrole lopte i pregleda igre. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je jedan Albisi ranije bio MVP nekog prvenstva, da je i Cvele bio u petorci prvenstva ovog uzrasta. Mi smo imali pomenutog Iliju, Turci Berka, Italijani Musinija i Fakadorija i u odnosu na raspoloživi kvalitet ovi timovi su napravili uspjeh, dok su recimo baš Hrvati ostali kratki za zlato jer su loši na pleju, isto kao i Litvanci. Elem, mi smo Berka uštopovali u prvom meču, sinoć je on bio maestralan, razbio je svaku našu zamku, a drugi su bili samo egzekutori. Ovo opet ne znači da će on biti neki veliki as u seniorima, ali prosto treba primjetiti da manji plejevi, vrhunske kontrole lopte, niskog driblinga i dobrog pregleda igre imaju i danas mjesta u košarci.

Hrvati u neku ruku jesu razočarenje, naveo sam i šta mislim da je glavni razlog njihovog neuspjeha, jednostavno kada se minimizira atletska nadmoć, onda se uđe u velike oscilacije jer plej nema rješenja. Bender zaista plijeni građom i kretanjem po terenu, izgleda da sve može, u odbrani igra na čist instinkt, ali djeluje zastrašujuće kako funkcioniše kao strana pomoći na zaštiti obruča. Ipak, on je u napadačkom smislu daeko od dovršenog igrača, nema govora da je dobro osnovan, možda će moći da odigra sve jednog dana, ali mora još dosta da radi na tom polju.

Veoma pohvalno mišljenje imam i o Haralampopulosu, ima nešto slično što i Lazarević, rekao bih dva vrlo slična igrača, s tim da je Stefan 2/3, a on ¾, ali igrači sličnih vrlina, veoma srčani i veliki takmičari, srce i duša svojih timova.

Razočarenja timski Španija, Litvanija, Rusija i Poljska, po rezultatu i Francuska mada na njih nisam previše obraćao pažnju, igrački Papagianis i Mazalin.

Edit: zaboravih da napišem da je i Sabonis, i pored izuzetnih statistika, prilično veliko razočarenje.