Jedan od igrača koji su slika i prilika svega pomenutog je Radovan Đoković, mladić iz beogradskog naselja Braće Jerković koji je gotovo čitavu, doduše za sada kratku, karijeru posvetio tražeći svoje mesto pod suncem. Iz pozajmice u pozajmicu, iz grada u grad popularni Raša je pokušavao, dok se nije skrasio u svom rodnom gradu. Najbolja sezona mu je bila prethodna u OKK Beogradu. To ga je preporučilo FMP-u, sa kojim je stigao do finala Superlige Srbije. Kako je sa Panterima potpisao samo dvomesečni ugovor, Đoković će leto provodi u potrazi za novim angažmanom.
Lična karta Ime i prezime: Radovan Đoković Datum i mesto rođenja: 26. mart 1996. (Beograd, Jugoslavija) Visina: 200 centimetara Pozicija: Plejmejker / Bek Klubovi: KK Zmaj (2002-2009), Mega Basket (2009-2017), Napredak (2014), Jagodina (2015), Tamiš (2017), OKK Beograd (2017/18), FMP (2018)
Kako je došlo do saradnje sa FMP-om?
"Sećam se da je ponedeljak bio rok za registrovanje igrača u Superligi. Iskreno, nikada mi nije ni palo napamet da bi FMP mogao da bude u priči. Bio je popunjen na svim pozicijama, jak je spolja... Meni su za to vreme neke opcije za Superligu već otpale ili nisu bile dovoljno privlačne, pa još nisam imao klub. Sedeo sam sa nekim svojim društvom i gledali smo utakmicu između Indijane i Klivlenda i u jednom trenutku mi je zazvonio telefon. Bilo je 11 sati uveče, a na vezi je bio moj menadžer. Kada sam video ko me zove znao sam šta je u pitanju. Ne zove me on u to doba noći tek tako, bez razloga. Samo mi je rekao da bi sutradan trebalo da odem na trening FMP-a i da je klub tražio dva igrača od agencije i da je izbor pao na mene i Đorđa Simeunovića. Tako sam postao igrač FMP-a", počeo je Đoković šriču za "MVP portal".
Kakvo iskustvo nosite iz Železnika?
"Što se mene tiče, stvarno je bilo lepo. Sve je bilo super, trener, saigrači... Bio sam sjajno prihvaćen, imao sam priliku da igram, što mi je bilo najvažnije. Kada sam dolazio u FMP nisam imao nikakva očekivanja. Nekako sam bio skeptičan, jer je tim bio popunjen na svim pozicijama. Ispostavilo se da sam dobio dobru šansu, pa je sve ispalo veoma dobro."
Kada ste dolazili u FMP imali ste dosta samopouzdanja, imajući u vidu sjajne partije u dresu OKK Beograda. Da li su dobre igre u Košarkaškoj ligi Srbije doprinele da se odlično snađete u Železniku?
"Kada sam bio klinac kada bih pročitao neki intervju u kome igraču pričaju o samopouzdanju pomislio bih da je to budalaština. Tada sam igrao za mlađe kategorije, imao sam sva prava i slobodu u klubu u kome sam nastupao, pa za mene nije postojala reč "samopouzdanje". Ali, kako sam ulazio u seniorsku košarku i kako mi je minutaža padala onda sam osetio koliko je samopouzdanje bitno za jednog košarkaša. Meni je primarna stvar prošle sezone bila da ga povratim. Kroz priču sa trenerom OKK Beograda, Darkom Kostićem, došli smo do toga kako on mene vidi u klubu, na kojim pozicijama... Sve što mi je obećao tako je i bilo. Epilog toga je da sam na kraju sezone u potpunosti vratio samopouzdanje, a kada je počela nisam ga imao nimalo. U FMP sam došao spreman. Nisam se povlačio i prepuštao drugima da igraju. Tamo nisam igrao kao u OKK Beogradu, jer nisam imao takvu ulogu, što je bilo i normalno. Ali, generalni utisak je da sam odigrao sasvim dobro."
U momentima kada ste potpisivali ugovor sa Panterima klub je u sastavu imao Filipa Čovića i Aleksu Radanova, kao i Aleksu Uskokovića, Stefana Pota, Nemanju Nenadića... Na kraju su prva dvojica napustila klub i otišla u Crvenu zvezdu. Kako ste se osećali dok se to nije dogodilo?
"Nisam bio siguran kako će sve to da izgleda. Nisam mislio da neću igrati uopšte, ali sam se pribojavao da opet idem negde gde mogu da presedim. Izgleda da je sve već bilo lepo isplanirano. Sutradan sam saznao da će Filip i Aleksa u Zvezdu. Nažalost, dodatno mi se otvorilo kada se Aleksa Uskoković povredio, pa smo u tim momentima imali svega četiri spoljna igrača. Tako mi je uloga u timu postala veća i značajnija."
Kakav je osećaj imati značajnu ulogu u ekipi koja pobeđuje?
"Osećaj je stvarno bio prelep. To je ono što mi je falilo. Nikada nisam osećao pritisak pobede kakav je u FMP-u. Video sam i da svi igrači tamo imaju pobednički mentalitet baš zbog takvog pritiska. Mislim da sam kroz Superligu i ja stekao takav mentalitet. Jednostavno izađeš na teren i ti si taj koji mora da pobedi."
Ljubav prema fudbalu "Fudbal me je uvek zanimao. Uz košarku, to je sport broj jedan za mene. U stanju sam da gledam i kinesku ligu, austrijsku... Stvarno sam pravi zaluđenik. Ljubav prema fudbalu je uglavnom bila u granicama normale do trenutka kada je Nikola Ivanović došao u Megu. On je za engleskim fudbalom ozbiljno lud (smeh). Počeli smo zajedno sve da pratimo. Mislim da smo od 38 kola zajedno pogledali 35. Ja navijam za Liverpul, a on za Mančester Junajted, pa je bilo silnog prozivanja između nas."
Prelomni momenat za uspešnu sezonu je bio bolji međusobni duel sa Partizanom. Na kraju je odlučila minimalna koš razlika.
"I prvu utakmicu protiv Partizana, koju smo izgubili, odigrali smo baš dobro. Vodili smo većim delom meča, a možda bismo i pobedili da na kraju nismo loše preuzimali i ostavili samog Aleksandra Aranitovića, koji je pogodio trojku. Da smo to odbranili imali bismo napad za pobedu. Kada sam dolazio u klub imao sam osećaj da su se igrači pomalo plašili zbog promena koje su se dogodile. Filip Čović je otišao, a igra se uglavnom zasnivala na njemu. Klub je bio u situaciji da mora da rasporedi i dodeli nove uloge. Čak je bila i priča da FMP nije u priči za plasman u polufinale. E sad, ta prva utakmica sa Partizanom je baš bila prekretnica. Shvatili smo da možemo da igramo na visokom nivou. Onda je došla i ta druga utakmica, u kojoj smo bili "prenapaljeni" (smeh). Primili smo četiri poena u drugoj četvrtini, od toga dva sa penala. To dovoljno govori o tome kako smo bili motivisani. Na kraju, iako smo očekivali da će Partizan spustiti zaostatak nismo bili spremni da ga spusti baš na minus jedan. Više se i ne sećam kako smo uspeli da se održimo, ali učinili smo ono što je bilo najvažnije, a to je da pobedimo sa bar pet poena razlike. Od tada je sve od nas zavisilo u nastavku takmičenja."
Plasirali ste se u finale Superlige, bili ste egal sa Zvezdom, a Stefan Pot je promašio zicer za pobedu. Kako ste se osećali posle tog nesrećnog poraza?
"Znam kakve priče kruže kada igraju Zvezda i FMP. Svi su govorili da će Zvezda da pobedi lagano sa 3-0 u seriji, da ne moramo da se pojavljujemo, da ćemo da ih pustimo... Meni je bilo interesantno da vidim kakav će biti timski sastanak pre finala. Trener Vlada Jovanović je tada rekao: "Momci, idemo da pobedimo sa 3-0. Nisu bolji od nas. Iskoristićemo stvari za koje mislimo da smo bolji, gde možemo da ih kaznimo. Uopšte me ne zanimaju priče, hoću da pobedimo, hoću da slavimo titulu u Železniku.“ On je bio siguran da ako dobijemo bar jednu u gostima da ćemo da pobedimo u dve utakmice kod kuće. Kada smo gubili sa 2-0 govorio je da želi da pobedimo. Tako smo se i mi ponašali. Atmosfera u timu je bila fenomenalna, što smo i pokazali u prvoj utakmici, gde nas je jedan šut delio od pobede. Za taj poslednji napad ne znam šta da kažem. On uopšte nije bio nacrtan za Pota. Bio je nacrtan za Jeremića da šutne iz ćoška. Zašto je Pot promašio zicer ne mogu da kažem. Možda se uplašio kada je video Jankovića iza sebe. Ne znam. Sve je bilo idealno. Imao je polaganje svojom jačom, desnom rukom, bio je sam... Na kraju je bilo suza. Neki igrači su plakali posle utakmice. Trener nije imao šta da nam zameri. Mi smo ispoštovali sve što smo se dogovorili. To je bio nesrećan poraz."
Vratimo se na Vaše početke. Kako i zašto ste počeli da trenirate košarku?
"Počeo sam da treniram u drugom razredu osnovne škole. Moram da priznam da sam svojoj učiteljici bio miljenik. Ona je bila dobar prijatelj sa profesorom koji je bio trener lokalnog košarkaškog kluba i bila je odlučna da me odvede na trening. Tada sam bio visok i mršav, baš onakve konstitucije kakve je trener voleo u svom timu. Na prvi trening sam došao bez lopte, potpuno nezainteresovan. Redovno sam preskakao treninge. Uvek sam nalazio neki izgovor: "Danas je 1. maj", "Neću, danas idem sa drugarima"... Kako me je otac stalno vodio na treninge u jednom trenutku je digao ruke i rekao mi da neće više to da radi. Moram da priznam da nisam nešto ni uživao u svemu tome. Odlazio sam samo da bih otišao. Mada, bio sam baš mali tada. Svi su izlazili napolje, a ja ću kao da idem na trening. Takav moj stav je trajao jedno šest meseci. Za to vreme su me učiteljica i profesor pritiskali da nastavim. U jednom trenutku meni je samo kvrcnulo. Rekao sam ocu da hoću da idem da treniram, na šta mi je on odgovorio da idem sam i da neće da me vodi. Od tada sam svaki dan išao sam na trening i tako sam odjednom počeo da se bavim košarkom. Zašto sam se predomislio nemam pojma."
Kako je došlo do toga da pređete u Megu?
"Tada sam bio prva godina srednje škole, kadet. Do tada Mega nije imala mlađe kategorije i sa nama su odlučili da ih naprave. U klub smo došli Rade Zagorac, Đorđe Simeunović, Milenko Veljković, ja... Ognjen Jaramaz je došao godinu dana kasnije. Sećam se da su me tada zvali sa svih strana, iako nisam igrao kvalitetnu ligu. Zanimljivo je da tamo nisam bio ni među boljima, već neki suvi prosek. Onda sam se jedne godine izvukao, porastao i oslobodio i za mene je počeo da se interesuje FMP, koji je bio mnogo dominantan u mlađim kategorijama. Trener je tamo tada bio Milan Mandarić. Radi se o stvarnom dobrom čoveku, vrlo pristojnom. Nisam želeo da odem tamo. On je konstantno dolazio da me gleda kako igram, zvao me je non-stop, čak je i otac išao na razgovor kod Nebojše Čovića. Stvarno su mi nudili ozbiljne uslove. Ništa nije pomoglo. Jednostavno nisam želeo tamo. Ne znam da objasnim zašto. Ipak, morao sam da napravim korak dalje. Nudili su mi stipendije u inostranstvu, školovanje u Španiji. Roditelji su smatrali da to nije dobra opcija za mene, pa sam došao u situaciju da ne znam šta ću."
Šta se onda desilo?
"Desilo se to da je Mega po svaku cenu želela da dovede mog najboljeg druga i saigrača iz KK Zmaj, Vuka Karadžića. On mi je predložio da zajedno u paketu odemo na trening. I tako sam završio u Megi."
Posle karijere u mlađim kategorijama Mege klub je odlučio da Vas pošalje u seniorski tim Napretka. Tamo se niste preterano naigrali, svega osam utakmica. Šta je dovelo do toga?
"Tada su poslali Stefana Simića, Nikolu Pavlovića i mene u Kruševac, kao što su godinu dana pre toga Ognjena Jaramaz i Radeta Zagorac u Smederevo. Oni su tamo igrali maltene po 40 minuta, pa smo mislili da ćemo i mi tako. Došli smo sa nekom pričom u našim glavama da ćemo biti glavni igrači. Realnost je bila drugačija. Mi nismo bili isti kao oni, tamo nije bio isti trener, nije bila ista sredina... Tamo došli sa nekom nadom da će sve biti isto. Onda se desilo da ne igram celu utakmicu, da jednu igram ja, a jednu Simić, da niko nije mogao da nas uklopi zajedno... Bilo mi je naporno psihički. To je bio moj prvi susret sa sedenjem na klupi. U mlađim kategorijama sam imao sva ovlašćenja. Mogao sam nogom da šutnem i mislim da ne bih izašao iz igre. I onda dođem u situaciju da mi je jedini zadatak da prenesem loptu, dodam i ništa. Takve stvari se ljudima u agenciji koja me zastupa nisu sviđale, pa su mi rekli da odigram samo još jednu utakmicu i da se vratim u Megu. Kao za inat sam ubacio 15 poena. Na kraju su se predomislili i rekli mi da će malo da mi se otvori. Imali smo skor 0-6. Zanimljivo je da te godine niko nije ispadao iz KLS-a. Na sledećoj utakmici proptiv Tamiša sam dao 27 poena. Prva pobeda. Čitam sutradan naslove u novinama tipa: "Heroj Kruševca" i tako dalje. Iznenada kao da sam postao legenda grada. Usledile su dve malo slabije partije, doživeo sam i neku lakšu povredu, nakon čega me je zvao menadžer i rekao mi da se vratim u Beograd, u Megu. Tako se završila moja epizoda u Kruševcu."
Miljenović je umetnik "Fudbal uglavnom igram sa istom ekipom. Rade Zagorac, Nenad Miljenović, Ognjen Jaramaz… Najbolji igrač je Jaramaz, brz je, jak... Miljenović je, kao i u košarci, umetnik. Voli jednim potezom da reši. Zagorac i ja se najviše "ložimo", a na terenu delujemo kao štoperski tandem."
Kada ste otišli u Kruševac imali ste svega 18 godina. Kakav je osećaj preseliti se tako mlad u drugi grad? Da li Vam je bilo teško?
"Mislim da je mojim roditeljima bilo teže. Pogotovo majci. Meni nije bilo tako loše. Iako nije bila mnogo dobra finansijska situacija u Napretku, tadašnji sportski direktor Dragan Marković, inače bivši košarkaš Partizana, nam je dao brutalan stan. Bio je ogroman. Svako je imao svoju sobu, bio je u centru Kruševca... Imali smo tada neke stipendijske ugovore, prve koje Mega daje, pa smo zarađivali nešto novca. Sa tim novcem si u Kruševcu kao Bog. U tim godinama naravno. Kako odrastaš tako su i želje veće. Uz to, svaki dan sam se okupljao sa drugovima, igrali smo karte, naručivali hranu... Tako da mi nije bilo loše."
Onda je usledila još jedna pozajmica, u Jagodinu. Kako je došlo do te saradnje?
"To je bila ona čuvena sezona Mege kada smo osvojili Kup i bili u finalu ABA lige. Deset dana pre početka sezone, dok sam bio na treningu u "Basket sitiju", imao sam tri propuštena poziva. Nisam odgovorio na njih. Sutradan je došao fizioterapeut i pitao me da li sam imao neki propušten poziv. Istog trenutka sam pomislio kako to nije dobro (smeh). Samo mi je rekao da tog dana imam utakmicu u Nišu i da sam novi igrač Jagodine. Meni se svet srušio. Bila je subota, u 12 sati sam završio trening i planirao sam da gledam Premijer ligu. Sedeo sam sa Nikolom Ivanovićem i obojica smo bili u neverici. Završio sam sa teretanom, seo u autobus, otišao za Jagodinu, pa odatle za Niš. Tamo nikoga nisam znao, a o timskim akcijama da ne govorim. Generalno, ta priča u Jagodini nije bila naročito zdrava. Ne trenira se redovno, dođeš kad možeš, bili smo ubedljivo poslednji... Individualno gledano, igrao sam dobro, ali timski nismo bili dobri. Nisam bio zadovoljan. Igrao sam 40 minuta i to na silu uglavnom. Kada igraš tako puno naravno da ćeš ubaciti dosta poena."
Tada ste imali sasvim dobre brojke. Imali ste dosta poena, asistencija, skokova... Ali, imali ste i četiri izgubljene lopte po utakmici.
"Po mom mišljenju, meni su izgubljene lopte bile najveći problem. Mislim da sam taj segment dosta popravio ove godine. Nekada sam mnogo voleo da bacam lucidne pasove. Da vidim što drugi ne vide. Takva igra jednom prođe, ali tri puta ne prođe. Ove sezone sam više razmišljao u tom smeru. Ne moram da srljam sa dodavanjima, nego da tek kada budem siguran da onda dodam. Ishod takvog razmišljanja je podatak da gubim oko jedne lopte po utakmici."
Popravili ste i procente šuta.
"Jesam. Mada, ranije sam uzimao mnogo šuteva. Dešavalo se da ih uzmem preko 20, pa je malo teško da imaš visok procenat kada tako puno šutiraš. Iako sam popravio šut, ove sezone mi je najveći problem bio kontinuitet. Jednu utakmicu dam sedam trojki, a sledeću šutiram 0/5. To je nešto na čemu ću raditi u narednom periodu. Prevashodno moram da popravim selekciju šuta. Tokom utakmice ne mogu da razmišljam o procentima, ali mogu o tome koje ću šuteve da uzmem."
Treća i poslednja pozajmica je bila Tamiš. Tamo se niste snašli.
"Poštujem ja Tamiš i cenim ono što radi. To je klub koji je organizaciono jedan od najboljih u našoj ligi. Plate su redovne, a ako živiš u Beogradu oni ti plate gorivo da dođeš do Pančeva. U trenutnoj situaciji to su stvari za poštovanje. Takođe ima i sistem, na čelu sa trenerom Bojanom Jovičićem. On ne dovodi igrače koji su slobodni, pa daj šta daš, nego dovodi one koji odgovaraju njegovom sistemu. Što se mene tiče, uglavnom je moja krivica što se nisam snašao. Došao sam tamo kao igrač Mege, koji ima neke dobre utakmice iza sebe. Nisam pametno razmišljao tada. Postavio sam se tako kao da automatski zaslužujem glavnu ulogu. Kod Jovičića ne može tako. Zato sam počinjao sa klupe. Tamo sam bio samo šest kola. Nije bilo realno da mogu nešto da uradim za tako kratko vreme. Nisam ja Lebron Džejms pa da se sve vrti oko mene, a tek sam došao. Jednostavno, potrebno je vreme da se upozna sistem, a ja sam došao na "bum". Prve tri utakmice sam odigrao dobro. Poslednje tri su bile užas."
Usledio je prelazak u OKK Beograd i sezona karijere.
"Tako je. Pre nego što sam došao pribojavao sam se šta će biti sa mnom. Nisam imao nikakvu sezonu iza sebe. Shvatio sam da je jedino rešenje da odem stepenik niže. Morao sam da krenem ispočetka. Novac me uopšte nije interesovao. Važno mi je bilo da igram. U avgustu me je pozvao menadžer i rekao mi da dođem na sastanak sa trenerom OKK Beograda. Radi se o čoveku koji će sve da ti kaže u lice i koga ranije nikada nisam upoznao. Kada smo se našli on mi je pola sata pričao o tome kako me on vidi u timu, koga će da dovede, kako ćemo da preuzimamo u igri, kako ćemo da igramo u prvom, a kako u drugom poluvremenu... Sve u detalje. Video sam da je čovek veoma ambiciozan, a što je najvažnije nudio mi je da budem lider. Posle dva dana sam mu poslao poruku da pristajem da dođem."
Bilo je malo problema u početku, zar ne?
"Počele su pripreme i odmah sam shvatio da ću uz Alekseja Nešovića biti vodeći igrač ekipe. Na prijateljskim utakmicama sam davao po 20 poena. Onda je došao susret sa Megom. Bilo je užasno. Odigrao sam očajno i odmah sam pao u "nokdaun". Pred taj meč sam imao neki problem u glavi. Baš sam mnogo želeo da odigram dobro. Kada sam saznao da igramo protiv njih nedelju dana sam samo o tome razmišljao. I kada tako razmišljaš onda ne može da bude dobro. Ali, brzo sam se vratio u formu kroz druge utakmice. Onda mi je prišao trener Kostić i rekao mi da se opustim i da njegovo mišljenje o meni ne može da se promeni zbog jedne loše partije. To mi je mnogo pomoglo. Tako sam se opustio i sezonu sam počeo dobro."
Osvrnimo se malo na Vašu reprezentativnu karijeru. Osvojili ste srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu za košarkaše do 18 godina 2014. u turskoj Konji.
"Na to prvenstvo smo bili ispraćeni bez pompe. Bila je priča da smo jako loša generacija i da nećemo ništa da osvojimo. Imali smo običaj da sednemo i da čitamo komentare, pa je jedan bio baš zanimljiv. Pisalo je: "Samo da ne ispadnemo u B diviziju." Pre toga je ista ta generacija osvojila bronzu na Šampionatu za kadete. Tada nisam igrao, jer sam se na pripremama povredio. Te godine smo imali nestvarnu atmosferu u timu. Pripremne turnire smo odigrali odlično, pa smo na osnovu toga bazirali optimizam da možemo nešto da uradimo na Evrobasketu. Generalno smo igrali dobro i zasluženo smo se plasirali u finale, gde smo se sastali sa Turskom koju smo dobili u grupnoj fazi. Kasnije smo saznali da su oni nas pustili da bi kasnije na turniru imali lakše protivnike."
U finalu ste izgubili baš ubedljivo - 85:68. Šta se desilo?
"Sećam se da je u hali bilo oko 9.000 ljudi. Možda i 10.000. Bila je zapaljiva atmosfera, a mi smo svi bili klinci koji su uglavnom igrali juniorsku ligu. Uopšte se nismo snašli. Konstantno su ubedljivo vodili. Baš su nas razbili. Pričaću u svoje ime kada ovo kažem, ali bio sam impresioniran atmosferom. Verujem da su i ostali momci bili pod istim utiskom."
Sledećeg leta ste nastupili na Svetskom kupu za igrače do 19 godina. Sastav je bio podmlađen i izmenjen. Zbog čega se to dogodilo?
"Iskreno, ne znam koji je razlog. Selektor Aleksandar Bućan je tako odlučio i to je to. Bez obzira na sve, tamo smo otišli kao favoriti, iako smo u prijateljskim utakmicama videli da nešto ne funkcioniše. U polufinalu su ljudi videli Amerikance, Hrvate, Turke i nas. U prvom kolu smo se provukli protiv Dominikanske Republike, pa smo dobili Južnu Koreju, a zatim smo izgubili od Grčke. U osmini finala smo igrali protiv Australije koja nas je zgazila. Nismo imali nikakve šanse. Kada biste pitali svakog od tih igrača zašto se to tako dogodilo niko ne bi znao šta da vam kaže. Nismo mi bili lošiji u odnosu na prošlu godinu. Mogu da kažem da atmosfera nije bila kao pre. Ne znam zašto, ali nije."
Za kraj, koja pozicija Vam više odgavara? Da li se bolje snalazite kao plejmejker ili kao bek?
"Najviše bih voleo da imam nekoga da mi prenese loptu, pa da mi je doda da odigram pik (smeh). Recimo, ove godine u OKK Beogradu sam sa Nešovićem igrao u petorci. On je igrao "jedinicu", a ja "dvojku". Nisam patio za tim da imam loptu u rukama. Znao sam da postoje akcije za mene i da ću doći do nje. Naravno, bilo je i momenata kada sam igrao plejmejkera. To je ono što mi najviše odgovara. Nisam striktno vezan za jednu poziciju. Nije mi važno koju ću da igram dokle god imam loptu u rukama."
Radovan Đoković je prethodne sezone kao član OKK Beograda u proseku beležio 16.5 poena, 4.3 skokova, 3.5 asistencija i 1.2 ukradenih lopti po utakmici. Procenat realizacije šuta za dva poena mu je iznosio 48.7 odsto, a za tri 35.4 odsto. Kao član FMP-a u Superligi Srbije je imao učinak od 7.3 poena, 3.1 asistencija i 2.8 skokova po meču.
(foto: MVP / Dragana Stjepanović: KK Mega Bemaks / Ivica Veselinov)
