Čudna prepirka sa uvaženim kolegom naterala me je da odgledam gotovo sve utakmice sa Evropskog prvenstva 1995. godine, koje je održano u Grčkoj. Epilog svi znate... Epilog Šapionata, naravno. Epilog mog gledanja je taj da me je "suggested videos" odveo do finala Kupa Jugoslavije iste godine. Duel subotičkog Spartaka i beogradskog Partizana i 10 divova, u svakom smislu te reči, na parketu. I to u svakom momentu.
Pretpostavljam da će velika većina vas koji ovo čitate imati šta da mi zameri zbog ovoga, ali... To je bila košarka!
Lična karta Ime i prezime: Blagoja Ivić Datum rođenja: 17. januar 1971. godine Igračka karijera: Proleter Ravno Selo, Spartak, Sent Polten Trenerska karijera: Spartak, Crnokosa, Spartak, Spartak (ž), Partizan (ž), Bor (ž), Vrbas (ž), Spartak
Ovo je priča o tom vremenu, razlici tadašnje i sadašnje košarke, bar na prostoru naše zemlje, o svemu što smo imali, što sada nemamo, razlozima zašto je to tako, a boljeg sagovornika teško da smo mogli da pronađemo. Kapiten tada poraženog finaliste, a sadašnji trener subotičkog Spartaka, Blagoja Ivić.
Karijeru je počeo u Proleteru iz Ravnog Sela. Kao talentovani kadet pozvan je na kontrolne treninge okruga Vojvodine, a njegovu nadarenost brzo su primetili iz najvećih vojvođanskih klubova. U konkurenciji Vojvodine i Spartaka izbor je pao na Suboticu. Nije se pokajao.
"U tom periodu Vojvodina je slovila za najveći klub regiona, dobro su plaćali, ali se meni učinilo da veću šansu za napredak imam u Subotici. Luka Gavrilović, tadašnji trener Spartaka, je vodio tu kadetsku selekciju na pripremama u Malom Lošinju i on je bio, mogu reći, ključan faktor koji je presudio u odabiru."
Nakon kratkog perioda privikavanja, života na relaciji Subotica-Vrbas, gde je pohađao školu, usledila je selidba u Suboticu, igranje u Drugoj ligi Zapad, a početkom poslednje decenije 20. veka konačno i prvoligaška košarka. Već u prvoj sezoni "golubovi" su oduševili publiku širom Jugoslavije. Završili su sezonu kao šestoplasirani, ali je definitivno bilo štofa i za nešto više. Širokim narodnim masama sigurno su najpoznatija imena Vojkana Benčića, kasnije košarkaša Crvene zvezde, ali i jedanog od najuspešnijih atletičara na ovim prostorima Dragutina Topića.
"Zvuči nestvarno, ali Topić je bio sa nama. Pokojni Mihajlo Švraka, koji je jedan od najzaslužnijih za rezultate Dragutina Topića, bio je veliki prijatelj Gorana Miljkovića - Finca, trenera našeg prvog tima, i radio je sa nama u klubu na tom atletskom delu. U pauzama između takmičenja i Dragutin je radio sa nama, a kako voli košarku nije mu bio problem da se uklopi."
Zanimljivo je da je te godine pobedio na takmičenju u zakucavanjima?!
"Da, čak mislim da je to uradio dva puta, jednom je bio bolji od mene u finalu. Dragan Klikovac i ja smo probali da mu se suprostavimo, ali uzalud. Jednom je zakucao odrazivši se iza linije slobodnih bacanja, da mu pozavidi i Majkl Džordan, a jednom je toliko jako zakucao da je slomio tablu. Od ostalih dostignuća u svetu košarke pomeućemo i trojku koju je ubacio Crvenoj zvezdi."
Da li ste znali da je Dragutin Topic igrao kosarku u Spartaku iz Subotice?
— MVP portal (@MVPportal) March 28, 2020
Pobedjivao je u takmicenju u zakucavanjima na Ol staru tadasnje lige.
Sezona 1991/92
⬇️⬇️⬇️ pic.twitter.com/VqCec6OUKu
Sigurno da i za Vojkana Benčića postoji neka zanimljivost?
"Ma ima, naravno... (smeh)... Recimo, najupečatljivije je to da je Benča u to doba mamio uzdahe bukvalno svake devojke u Subotici. Nismo mogli na ručak da odemo koliko su ga saletale. Ali, on je upoznao jednu devojku u vozu, kada je išao iz Subotice za Beograd, sa njom je bio u vezi, nju je oženio, sa njom ima dvoje dece, ona je sa njim u Irskoj, gde sada radi kao trener. Pored nje nije primećivao nijednu, tako da im je bilo džabe, samo su nam smetale."
Usledila je još jedna dobra sezona Spartaka i treće mesto na kraju sezone, iza Crvene zvezde i Partizana. Nakon toga odlazak u vojsku, a onda i ta famozna sezona 1994/95.
"Te godine smo igrali fenomenalno, mislim na sezonu 1992/93. Dobijali smo i večite, bili smo mladi, u ekspanziji, puno smo napredovali. Odličan trener, Goran Miljković - Finac, koji je sigurno najzaslužniji za naše karijere. Baš sve se poklopilo. Posle toga sam morao na odsluženje vojnog roka i vratio se baš kada je trebalo."
Finalni turnir Kupa odigran je u Čačku...
"Sve četiri ekipe koje su se našle na finalnom turniru bile su prejake. Ne pamtim toliku koncentraciju kvaliteta na jednom domaćem turniru. BFC je slovio za autsajdera protiv Partizana, a u sastavu su imali Vladimira Kuzmanovića, Milenka Topića, Željka Topalovića, Aleksandra Smiljanića... Mi smo u polufinalu igrali protiv Crvene zvezde, koja je možda bila i najjača. Idealno složen sastav, spoj mladosti i iskustva. Dejan Tomašević, Aleksandar Trifunović, Aleksandar Gilić, Nikola Jestratijević, Dragoljub Vidačić, Ivica Mavrenski, Igor Rakočević... A mi, mi smo bili sigurni u sebe. Znali smo da igramo dobro i da možemo da se nosimo sa njima."
Već ste pobeđivali večite, da li je to doprinelo dodatnom entuzijazmu?
"Mogli smo da igramo sa svima. Nikad nisi znao ko će da eksplodira. Spolja je bilo mnogo kvaliteta, svi su bili u stanju da pogode, a pod košem smo imali verovatno i najbolji par u zemlji. Vladimir Đokić, Oliver Popović, Dragan Aleksić, Dragan Marković i ja smo uvek bili spremni da šutnemo. Dejan Mišković i Dejan Koturović su bili pod tablom i ulivali nam dodatnu sigurnost da i ako slučajno promašimo ima ko da pokupi i poentira."
Tog dana, 4. marta 1995. godine, Zvezda je slavila 50. rođendan svog Sportskog društva. Ipak, nije joj se dalo da proslavu začini pobedom.
"Jutro pre utakmice imali smo trening. Beograđani su odradili šuterski, lagan trening, a nas je Rajko Toroman poslao u teretanu. Radimo mi, razbijamo se od tegova, a jedan od košarkaša Zvezde se smeje i šaljivo nam dobacuje "džaba vam sve to kad mi igramo akcije iz 1978. godine sa Svetskog prvenstva u Manili". Šalu na stranu, sećam se da smo imali dosta problema sa ličnim greškama na toj utakmici, ali da je Vladimir Đokić odigrao simultanku i bukvalno sam pobedio Crvenu zvezdu. Čitavim tokom utakmice smo dominirali, imali i preko 15 poena viška, a na kraju rutinirali sa 91:81."
Usledilo je jedno od zanimljivijih finala Kupa.
"I sada tvrdim, da je samo još jedan igrač iz petorke odigrao deo od onoga koliko može, ne računajući Koturovića (24p), Popovića (16p) i mene (14p), danas bi se o nama pričalo kao osvajačima Kupa. Čitavim tokom utakmice smo bili u egalu, čak i imali prednost duže, ali je u finišu Partizan pokazao da je šampionski tim, a da je nama nedostajalo takvih, bitnih utakmica. Napravili smo par glupih grešaka, a pokojni Haris Brkić je odigrao maestralno u odlučujućim trenucima, pridružio mu se Nikola Lončar, koji je ukrao jednu loptu u najbitnijim momentima i odvojio svoj tim na plus četiri, iako je bio povređen. Standardno dobri bili su Aleksandar Čubrilo, Željko Rebrača, Zoran Stevanović, Predrag Drobnjak... Dobili su nas sa 84:81."
Na obeležavanju desetogodišnjice ovog finala izjavili ste da taj rezultat smatrate neuspehom?
"Stojim iza toga. Ponoviću, Dejan Mišković, jedan od najtalentovanijih igrača tada, možda i na svetu, kao i Vladimir Đokić, koji je sam pobedio Zvezdu, koji je ispao kao 13. pre Atlante, vrhunski košarkaš, nisu bili na svom maksimalnom nivou, a opet smo izgubili sa tri razlike. Čak sam i ukrao loptu Brkiću, ali je on uspeo da se izbori za "mrtvu", koju je izbacio prema autu da prođe vreme. Mislim, daleko od toga da ja sada svaljujem krivicu na nekoga, samo kažem da smo bili mnogo dobra ekipa, kadra da pobedi i Zvezdu i Partizan, da je Toroman to odlično vodio, da smo bili u top formi i da ne bi bilo iznenađenje da smo se vratili sa trofejom."
O tome svedoči još jedna izjava iz tog perioda, kada ste pomenuli publiku u Čačku.
"Tako je. Ponoviću je: "Čačak ima košarkaški najpismeniju publiku. Nju ne možete da prevarite. Oni kada vide da neko igra dobro u stanju su da navijaju za njega, čak i kada igra protiv Borca". E, tako su te godine svi Čačani u hali navijali za Spartak, i u polufinalu i u finalu, iako su Zvezda i Partizan najveća imena u nas i imaju najviše pristalica, kojih je i tada u hali bilo gomilu, a ipak se čulo prolamanje "Spartak, Spartak"."
Došla je Evropa, ali su došli i problemi.
"Najmučnije godine. Sankcije, nemaština, ne znaš šta nosi sutra... Ekipa se, blago rečeno, raspala. Mi smo izborili nastup u "Kupu Radivoja Koraća", koji je tada bio evropski kup nalik ovome što je danas Evrokup, ali nas je napustio veliki broj igrača. Koturović je završio u Partizanu, Mišković i Popović u Zvezdi, uskoro je i Đokić otišao u Partizan, a igrači koji su dovedeni nisu bili na njihovom nivou, Ipak, pored svega toga sam ostao u klubu, odigrali smo tu Evropu i nismo se obrukali. Ispali smo u drugoj rundi od Bnei Herzlije, izraelske ekipe. Pobedili smo tri razlike kod kuće, vodili dobarim delom meča u Izraelu, a u poslednjoj sekundi dobili koš za konačnih plus četiri i ispadanje. I naredne sezone smo imali izlet u evropske vode, stigli do grupe, gde smo uspeli da dobijemo dva puta mađarskog predstavnika i jednom Banko Di Romu, ali su Roma i Tofaš otišli dalje."
I Vi ste krenuli dalje?
"Morao sam. Prvo sam vratio kapitensku traku, jer je zaista bilo mučno gledati i slušati sva ta neispunjena obećanja. Oženio sam se, dobio sam dete, nije bilo više prostora za takve stvari. Morao sam da krenem dalje. Austrija, Sent Polten i opet odlična sezona. Prvo, iako smo veći deo sezone igrali bez našeg najboljeg igrača Nedeljka Ašćerića, uspeli smo da osvojimo duplu krunu, a i u Evropi se nismo obrukali. Uspeli smo da ostvarimo četiri pobede, što je za renome austrijske košarke zaista bio veliki uspeh."
Kapiten posle JaramazovićaNasledio sam traku od Bobana Jaramazovića. On je bio odličan košarkaš, nezgodan za čuvanje, levoruk. Imao je gomilu ponuda da nastavi karijeru, ali se odlučio za biznis. Najpre je počeo da uvozi proizvode jedne renomirane marke patika, otvorio je njihov butik sportske opreme u Subotici, a vrlo brzo nakon toga je postao zastupnik za celu Istočnu Evropu. Jedno vreme je slovio i kao suvlasnik "Office Shoes"-a, ali nisam siguran da je još u toj priči.
Već neko vreme smo na ozbiljnim temama. Da li možemo da čujemo neku anegdotu o saigračima iz Spartaka, da razbijemo malo monotoniju? Recimo, ja sam čuo za Vašeg cimera, Milorada Kmezića, da je bio zadužen za atmosferu, zajedno sa Bojanom Tadićem.
"Da, u pravu ste. Mislim, generalno smo svi bili kao jedan, zajedno išli na ručkove, večere, izlazili zajedno. Nije bilo telefona, nije bilo interneta, nismo gubili vreme, da se tako izrazim. A Tadić i Mića Kmezić jesu stvarno bili, da se tako izrazim, spadala. Evo, nedavno sam imao problem, kada je trebalo da registrujem automobil. Jedan deo svetla mi je bio slomljen. Pošto se Kmezić trenutno bavi nekim prepisom automobila pitao sam ga da li postoji šansa da mi hitno nabavi. Čovek me zove posle par sati i kaže rešeno, dođi da zamenimo. Ja kod njega, pitam gde je uspeo da nađe kada u celom gradu nema, a on crče od smeha, kaže pozajmio sa carinskog terminala. Od njega ste stvarno svašta mogli da očekujete. Jako pozitivan lik, a i on i Bojan su uvek ostavljali srce na terenu i uvek dozvoljavali Koturoviću i Miškoviću da odmore, nekad i više nego što je bilo potrebno. Tadić je na jednom treningu u igri bez driblinga par puta uspevao da fintom šuta sa pola terena "podigne" saigrača, a posle svake finte je spuštao loptu i toliko se zarazno smejao da bismo svi bukvalno polezali i pravili pauze od po pet minuta da dođemo sebi. Sjajni momci."
Kad pominjemo Koturovića, fantastična karijera, ali i još luđa životna priča?!
"Sa njim sam ostao u najčešćem kontaktu. Imao je baš sjajnu karijeru. Tu je Finac odradio strašan posao. Jeste on radio sve sa njim, ali ne previše u širinu. Svi košarkaški elementi moraju da se znaju, ali ono u čemu je Kotur bio dobar od starta Finac je doveo do savršenstva. Visina 212, raspon ruku 220, savršen tajming i za skok i za blokadu, odlična atletika, fantastičan košarkaš. Njegovi ugovori su stizali i do milionskih, verujte mi. Prvo Partizan, medalje sa reprezentacijom, Pariz, Ulker, Alba, Virtus, Taukeramika... Ma sjajna karijera. Koliko je imao sjajnu karijeru toliko posle nije imao sreće u biznisu. Prvo je doživeo kolaps sa jednom građavinskom firmom, onda i u pokušaju distribucije Ulkerovih proizvoda na ovo područje, a na kraju ni kriv ni dužan završio u zatvoru."
Možemo li od Vas da čujemo neke detalje oko toga?
"Kada kupuješ auto koji košta 30.000 evra za pet, šest, sedam, onda znaš da nešto nije u redu i izbegavaš kupovinu. Ali, kada ti neko isti auto ponudi za 25.000, jer mu se žuri, ni ne pomisliš da nešto nije ok. Automobil je bio skinut sa osiguranja i u jednoj rutinskoj proveri na makedonskoj granici dolazi do komplikacija, a Kotur završava u zatvoru ni kriv ni dužan. Ali, tako je to kad si javna ličnost, razapnu te, provlače kroz novine, narod se hrani time, a čovek apsolutno ništa nije bio kriv. Za nauk..."
A kakva je situacija sa Dejanom Miškovićem?
"Mišković je bio najtalentovaniji igrač te generacije, ne samo subotičke već komplet jugoslovenske, a slobodno mogu da kažem i na svetskom nivou. Od strane Košarkaškog saveza je proglašavan za novog Divca. Vodili su ga svuda sa sobom. Ako se dobro sećam, Dušan Ivković ga je pozvao za seniorku reprezentaciju na neke Božićne turnire, iako je imao 17 godina. Mnogo se očekivalo od njega. Iako je bio radan, nesporno i talentovan, nije sve išlo u smeru kojim su očekivali i Mišković i ljudi oko njega. Ne ide uvek kako čovek zamisli, to mogu i za sebe da kažem. Otišao je u Zvezdu, iako je imao i mnogo unosnije ponude, pre svih od nekih izraelskih timova. Gadno vreme. Ljudi su išli trbuhom za kruhom i ko god je ostajao u zemlji nekako se i utopio. Uglavnom, u odnosu na to koliki je talenat bio nije napravio ni blizu takvu karijeru."
Može li Nikola, njegov sin, da ga nadmaši?
"Mislim da je Nikola u mnogo ozbiljnijem timu nego što je Dejan bio u to vreme, mislim na Spartak, i da mu to daje veće šanse. Pratim ga, dopada mi se i verujem da će uspeti. Uostalom, još je mlad i vreme radi za njega."
Kada kažete mlad ne mogu da odolim da ne pitam da li se u vreme kada ste Vi igrali košarkaš od 21 godine smatrao mladim i talentovanim ili je već tada uveliko igrao i pokazivao šta zna? Do kada ćemo se, da se grubo izrazim, izvlačiti na to mlad je i da li se ta granica vremenom promenila?
"Vidi, donekle jesi u pravu, ali ovako... Nama je bilo lakše da postanemo igrači, da se nametnemo, a sad ću da ti kažem u kom smislu. Tada se nisu dovodili stranci. Ni Crvena zvezda ni Partizan, niko nije imao nijednog jedinog stranca u ekipi. Puštan si u vatru ranije i samim tim si ranije postajao igrač. Iskreno, da se ja pitam vratio bih to vreme. Lepo je to rezultat, Evroliga, ali ko će sutra igrati za reprezentaciju? Imamo određenu bazu igrača, koja je sada aktuelna, a šta će biti posle?! Danas je mnogo teže mladim igračima da dobiju ozbiljniju minutažu i bilo kakvu šansu. Dva najveća kluba su ove godine potpisala 17 stranaca i kako momčić od 19, 20 godina da dobije tu priliku. Pa ni da su Đorđević i Danilović."
Da li je to Vaš moto kao trenera ili imate drugačiji pristup?
"Pa za trenera je najbitnije da stvori tu dobru atmosferu, da jedan pogreši, a druga dvojica se bacaju da isprave njegovu grešku, da ceo tim diše kao jedan, da nema iskakanja i slično. Mi smo to sve imali kod Finca, a posle i kod Toromana. To pokušavam sa svojim ekipama, bilo da su igrači mlađi ili stariji. Ali, teško je danas raditi sa mladima. Rekao sam već, mi smo izmišljali igre u kojima ćemo se svi skupa igrati, neke asocijacije ili tako neki tip, pričali smo o košarci, o igri, o drugim timovima, a danas, zvučaću dosadno, telefon, računar i to je to."
Sa Crnokosom ste napravili istorijski rezultat.
"Došao sam kad je klub bio u nezavidnoj situaciji, donji deo tabele, a uz to sam bio prinuđen da u toku lige radim i na fizičkoj spremi i na košarkaškim stvarima. Ipak, vezali smo veliki broj pobeda i zajedno sa Medijanom se plasirali u KLS. Tu smo napravili respektabilan tim, uprava je odradila dobar posao, a mi smo to vratili na terenu. Igrali smo odličnu košarku i izborili plasman u Superligu, a ujedno i na završni turnir Kupa."
Te godine ste, zajedno sa Milanom Gurovićem, vodili selekciju lige na Saboru košarke u Republici Srpskoj.
"Sada kada se setim kakva je to ekipa bila... Ognjen Dobrić, Marko Gudurić, Ognjen Jaramaz, Rade Zagorac, Đorđe Kaplanović, trojac iz Crnokose... Da me ne shvatite pogrešno, ali ekipa koja bi komotno mogla da igra ove kvalifikacione prozore. Uglavnom, velika čast i priznanje za mene."
Dali ste mi šlagvort za pitanja koja su spremljena za kraj razgovora. Ta ekipa bi mogla da igra kvalifikacioni prozor, a činili su je momci iz Superlige. Sa druge strane, Vaš Spartak je u samo 25 godina došao od finaliste kupa i učesnika evropskih takmičenja do toga da ima samo osam licenciranih igrača. Gde je problem? Konkretno i Subotice, ali i ostatka zemlje?
"Pa sigurno da je novac tu glavni problem. Apsurdno je da skoro kompletan budžet Spartaka za ovu godinu mora da ide prvo na plaćanje kazne za nemanje 10 igrača u ekipi, a potom na skidanje blokade računa, koji su blokirali bivši funkcioneri svojim nerezonskim potezima i zaduživanjem kluba. Znači, vi dođete da kao pomognete klubu, zadužite ga, skoro ga ugasite, a onda kada se nađe neko ko bi stvarno da pomogne i da radi košarkaški pozitivne stvari sav novac mora da troši na podmirivanje vaših plata. To je takav apsurd da je teško i da pokušavam da objasnim."
Da li je novac jedini problem?
"Imamo primer baš Crnokose. Ostvaren odličan rezultat, plasman u Superligu, ali nedugo zatim kluba više gotovo da nema. Sad su se ponovo aktivirali, rade neke pozitivne stvari i videćemo kuda će sve to da ide. BKK Radnički, Spartak i Konstatnin samo su neki od primera gde se novac neplanski troši. Ne mogu reći da ga nema, ali sam siguran da može pametnije da se investira. Uostalom, Sloboda je jedan takav primer, ali se vratila. Pogledajte njihov meč na "Kupu Radivoja Koraća" protiv Partizana. Daleko od toga da su se obrukali, štaviše. Ima KLS i svojih prednosti, ali nepravilno usmeravanje tokova novca, mešetarenje, borba za neke više ciljeve koji se nazivaju interesima košarke vode nedostatku novca da se sve to isprati na najbolji način. Košarkaši beže u neke susedne zemlje i igraju za smešne cifre. Šta je razlika? Pa zna da će ih tamo sigurno dobiti. Ovde dobije dve plate, treća već kasni, a ostale tri se opraštaju za čiste papire. Međutim, još drastičnije je na prelasku iz KLS u ABA, gde su nestajali centri poput Vršca, Kragujevca, ajde da kažem i Valjeva... Neodrživo je finansijski da vi dovedete 12 igrača sa strane, četiri stranca, da ne dajete šansu svojim igračima, da nemate mlađe kategorije i slično. To je osuđeno na propast. Zato odgovorno tvrdim, vremena u kojima sam ja igrao i u kojima radim kao trener su neuporediva."
Imali smo i u to vreme instant priče poput Ive Borovice, ali mi se čini da je iza njih ostajalo nešto, da li mladi, da li profilisani igrač?
"Pa tako je. Oni su težili nekom ozbiljnijem rezultatu, jer je i takmičenje bilo takvo da se moglo. I onda, imaš jednog moćnog privatnika, Borovicu, koji dođe u Šabac, dovede Zorana Sretenovića, Radeta Milutinovića, Slađana Stojkovića i koga već sve, a kad se raspadne, oni su tu, idu u Partizan i Zvezdu, jer nema stranaca već igrači iz Šapca, Kraljeva, Čačka, Subotice... Ne da ih pozajme u nižu ligu, već da im budu nosioci. Da li bi danas neki klinac mogao da ode u najveće naše klubove i već prve godine postane glavni igrač?"
Trenutno u Spartaku postoji talentovan košarkaš, koji je skrenuo pažnju na sebe. Kakvo je Vaše mišljenje o Filipu Barni?
"Odličan košarkaš i mislim da može puno da postigne. Kada je Nikola Kalinić počinjao ja sam mu bio trener, imao sam situaciju da ne razume uvek šta sam zamislio. On postigne koš, njegova ekipa pobedi, ali ja nisam tražio to. Istu situaciju sam i ja imao sa već toliko pominjanim Fincem, nisam ga baš uvek kapirao. Ali, onda dođe, pa mi priča i priča i objašnjava i sve to vremenom da rezultat. E, tako je i sa Barnom. On puno može, ali se morao malo spustiti na zemlju. Onoliki broj tehničkih grešaka u prvom delu sezone je nezamisliv. U drugom delu nije dobio nijednu. Promenio sam mu poziciju, forsiram ga kao plejmejkera i to trenutno daje rezultat. Dečko igra najbolju košarku u karijeri. Priča, mnogo priče i odmota se sve polako. Mišljenja sam da može da napravi zavidnu karijeru."
Uz dužno poštovanje Barne, kojeg ću samo uzeti za primer, njegovih brojki i partija, koje su bez pogovora vrhunske, plejmejker sa procentom šuta 67 odsto sa linije slobodnih bacanja i 22 odsto za tri poena nije bio moguć u Vaše vreme? Gde su nestali šuteri iz jugoslovenske škole košarke?
"Pa tu ste u pravu. Recimo da je to bilo jako retko, kako bih rekao, čak i sramota. Da ne bude nesporazuma, ne mislim ništa ružno i loše o Barni, samo konstatujem odnos. Opet se vraćam na generaciju Spartaka koja je igrala finale Kupa. Jednostavno smo svi bili kadri da pogodimo trojku i nijednog trenutka nikoga nisi smeo da pustiš samog. Niko nije imao kamen ruku. Nisu svi bili snajperi, kao Oliver, ali je svako mogao bez problema da strpa 20 poena samo šutem spolja. Mnogo smo više radili, mnogo više bili posvećeni košarci, a ne statistici. Danas se sve svodi na statistiku i indeks korisnosti i to je jedan od većih problema mladih igrača. Niko ne voli košarku, vole samo indeks korisnosti. Iskreno, malo je i struka podbacila. Svi teže nekoj modernoj košarci, robotima, kao se radi na fizikalijama, ostalo nije bitno. Onda dođem u Drugu ligu i pokušavam da se setim da li postoji bar jedan bek koji može iz igre da zakuca sa dve ruke?! U ono vreme je to bila mnogo češća pojava, skočiš centru na glavu bez problema."
Treći put ste u Spartaku kao prvi trener, a situacija je, čini se, svaki put sve gora?
"Ovo sada što sam zatekao je gore nego u Proleteru iz Ravnog Sela, koji se takmiči u "beton ligi". Prvo, neverovatno mi je da niko iz kluba nije znao da na utakmici mora da bude makar 10 košarkaša. Zbog takve nepromišljenosti klub u svakom kolu plaća kaznu. Da su našli bilo koja dva čoveka sa ulice, da ih obuku u trenerke da sede i da uštede dobar deo budžeta. Drugo, nedisciplina je bila zaista velika. Polako se to dovelo u red. Neki su odstranjeni, neki su opomenuti i brzo su shvatili. Pominjao sam već dugove koji su vraćeni onima koji su zadužili klub. Postoji i još nekih 900.000 duga, ali će se i to rešiti. Mislim, kada ima novca sve je lakše. Trener može neometano da radi i da se bavi samo svojim poslom. Kada novca nema izmišljate svašta, dovijate se na različite načine, dajete iz svog džepa da zakrpite privremeno, ali to ne može doveka. Spartak je došao do tako niskog nivoa da je pitanje opstanka. Neko mora da pomogne, ali stvarno da pomogne. Ako takvih osoba nema, a to sam naglasio ljudima sa kojima sarađujem, ako nikoga ne interesuje klub koji je dao toliko dobrih imena, kako trenerskih tako i igračkih, mi ćemo se ugasiti, otići će svako svojim putem."
Stičem utisak, kako na račun ranijih košarkaških uspeha tako i iz priče sa Vama, da Subotica voli košarku?
"Voli. Ima dece, treniraju, postoje dva kluba koja mi pokušavamo da objedinimo, ali ne ide to baš lako. Kada nema problema onda su svi tu, svi voljni da pomognu, a kada je problema preko glave... Razgovarao sam sa nekim uglednim ljudima, ozbiljnim, oni imaju želju da dođu i pomognu. Plan je da u narednoj sezoni očistimo dugove, što automatski povlači mlad tim, ne previše skup. Opstanak je cilj, a onda iskoristiti sezonu, videti šta ko može, dopuniti igrački kadar i napasti KLS, gde Spartak sigurno pripada. Bože zdravlja, neka prvo prođu ovi virusi pa ćemo onda lagano."
Za kraj meni najzanimljivija tema. Dragan Nikolić je u intervjuu za "MVP portal" odao priznanje svim trenerima koji rade u ženskoj košarci i pri tome citirao jednog starijeg kolegu, takođe trenera koji radi sa damama: "Tamo gde prestaje logika, tu počinje ženska košarka", misleći na to da je mnogo teže raditi u ženskoj košarci. Vi ste najpozvaniji da odgovorite na ovo pitanje, jer ste vodili i muške i ženske ekipe, a sa ženskom ekipom Partizana osvojili i "Kup Milana Cige Vasojevića". Ima li istine u tome?
"Ja jesam radio i u muškoj i u ženskoj košarci i jeste da mi je dosta lakše sada, kada sam opet u muškom klubu, ali ne bih rekao tako grubo. Najpre, u ženskoj odbojci mreža je niža. Samim tim je i ženska odbojka atraktivna, ne kao muška, ali ne ni toliko daleko. U ženskoj košarci je obruč na istoj visini i dimenzije terena su iste. U samom napadu to i ne prestavlja toliko problem, osim što muškarac može da baci pas u kontra korner, dok je u ženskoj košarci to obično balon. Međutim, kada pokušate da postavite neke principe odbrane, mnogo je teško to uraditi sa pet devojaka od 170 do 180 centimetara visine. Pri tome, treneri stalno gledaju utakmice muških timova i onda vide kako je Jasikevičius branio pik Olimpijakosa i pokuša to da implementira kod tih cura. Pa ne ide to baš tako... Kada pet muškaraca popuni reket, raširi ruke, pa tu ne može ni mrva da padne. Devojke imaju problem da stignu sa strane pomoći, pokriju svoj deo, potom i izađu na kloz aut sa svojih 165-170 centimetara. Uz to, mislim da je najveća razlika mismeč. Muška košarka jako brzo kažnjava mismeč u ranoj fazi napada, iako se sad sve više forsira pet košarkaša koji mogu da igraju "svi sve", što se kaže. Kod žena to baš i nije tako. Tu može da se trpi i rano preuzimanje. Ipak, što se ženske košarke tiče, nemam šta da prigovorim nijednom timu gde sam radio, bore se, rade, pokušavaju i zaista samo mogu da im kažem kapa dole."
Uz zahvalnost na izdvojenom vremenu i iscrpnim odgovorima, našem sagovorniku smo poželeli i nastavak sezone, kao i puno sreće u planovima koje je zamislio sa svojim Spartakom.
(foto: subotica.com)
