Radi se o timu koji je osnovan 2013. godine, a prvi seniorski sastav je formiran u sezoni 2014/15. Posle duge borbe u drugoj ligi, 2019. se konačno domogao elitnog ranga takmičenja. Trenutno zauzima osmo mesto na tabeli i bori se za plasman u plej of.
Stefan Krstajić je najbolji igrač ove ekipe i uopšte nije čudno što je tako. Ovaj rođeni Sivčanin je već u toku prošle sezone pokazao da se radi o vrsnom strelcu. Zato smo ga kontaktirali i zamolili ga da sa nama podeli dogodovštine iz svoje karijere.
Lična karta Ime i prezime: Stefan Krstajić Datum i mesto rođenja: 13. mart 1995. (Sivac, SR Jugoslavija) Visina: 191 centimetar Pozicija: Bek Klubovi Sivac, Hemofarm, Hajduk Kula, OKK Vrbas, Mladost SP, Primorje, Akademija FMP
Kako je došlo do toga da se otisnete u Severnu Makedoniju?
„Nakon kontakta sa svojim menadžerom koji mi je predložio Severnu Makedoniju kao novu destinaciju, poslali smo snimke treneru Akademije FMP Aleksandru Petroviću, posle čega sam dobio poziv na razgovor. Kada se to završilo, shvatio sam da je on dobar trener za moj dalji razvoj, a prethodno sam i čuo sve dobro o njemu. Brzo je došlo do dogovora. Onda sam se raspitao i za ligu i dobio sam informaciju da je dosta praćena i da je malo slabija od KLS-a. Uglavnom, shvatio sam da je dobra za razvoj igrača.“
Da li ste dobili neka obećanja na tom razgovoru po pitanju uloge ili minutaže?
„Da. Rekao mi je da ću biti noseći igrač u mladom timu, odnosno da ću biti jedan od najstarijih. U kratkim crtama mi je objasnio situaciju u klubu. Oni su se opredelili za razvoj mladih igrača, da će u timu biti tri stranca, uključujući i mene. U suštini, dobio sam ono šta sam tražio.“
Spomenuli ste Vaše snimke. Koliko oni mogu da pomognu igraču u potrazi za novim klubom?
„Kako gde. Negde prolazi, negde ne. Neki treneri žele da vide celu utakmicu, da vide svaki vaš segment igre. Nije dovoljno da se vide samo dobri potezi.“
Kakve ambicije ima Vaš novi klub?
„Kada sam dolazio, rekli su mi da je ovo mali klub. Tek se drugi put takmiče u prvoj ligi. Njima je ambicija, odnosno nama, da se domognemo šestog mesta i plasmana u plej of. Rekli su mi i ono što sam već spomenuo, da im je cilj da razvijaju mlade igrače, da im daju šansu... Možda o tome dovoljno govori činjenica da sam drugi najstariji igrač u ekipi.“
Kakav je osećaj igrati sa tako mladim igračima? Da li se od Vas očekuje da im delite savete?
„Kada god mogu, udelim im poneki savet iz mog ličnog iskustva. Na treningu je mnogo bolje igrati sa mlađim igračima, jer automatski i ti više napreduješ. Stariji igrači su uglavnom više fokusirani na utakmice, a mlađi se trude da se kroz trening izbore za minutažu i svoje mesto u timu. Samim tim, oni i mene motivišu da što bolje odradim trening. Ali, s druge strane, kada se izgubi utakmica, mnogo teže se oporavljaju od poraza. Teško im je da zaborave tu utakmicu kao da nije ni postojala. To je druga strana medalje kada je rad sa njima u pitanju.“
Izabrali ste put da se kroz manje atraktivne klubove i lige probijate i tražite sreću. Da li to preporučujete i mladim igračima koji sede na klupi u bogatim klubovima, a ne dobijaju šansu?
„Važno je biti na terenu i sticati iskustvo. To ne možeš da uradiš ako sediš na klupi. S jedne strane je dobro biti u bogatijem klubu. Treniraš sa iskusnijim, kvalitetnijim igračima, kradeš njihove poteze... S druge strane, nije dobro kada ne igraš i presediš celu utakmicu. Ako i pogrešiš na terenu, sledeći put ćeš tu grešku u sledećoj utakmici možda ispraviti. Tako se stiče iskustvo. Tako da, preporučio bih svakom mladom igraču da krene iz manjih liga, ako u većim ne dobije šansu.“
Vratimo se na početak Vaše karijere. Kako ste počeli da trenirate košarku?
„Otac mi je košarkaški trener i držao je klub u Sivcu. Tako da sam uz njega počeo da igram. Tu mi se i sestra bavila košarkom, pa se može reći da smo prava košarkaška porodica. Ona je čak skoro potpisala ugovor sa ŽKK Radivoj Korać.“
Da li se sećate momenta kada ste se odlučili da želite da se bavite košarkom? Da li Vas je otac uhvatio za ruku i poveo na trening ili ste sami doneli odluku?
„Nikad mi ništa otac nije spominjao, ali me je stalno vodio na košarkaške kampove. Kada sam imao pet ili šest godina, obišao sam skoro sve te kampove. On je u okruženju držao još nekoliko klubova i imao je dva-tri trenera koja rade za njega, pa sam bio kod jednog od njih. I to je sreća, jer kad god sam igrao za tatu, on me nikada nije puštao u igru (smeh). Tek sam počinjao, ništa još nisam znao... Zato sam voleo da igram kod njegovih trenera koji su me puštali u igru. Kada sam naučio nešto o košarci, onda sam i kod njega dobijao šansu.“
Sivac je malo mesto. Da li ste imali problema da nađete društvo da igrate basket?
„Kada sam išao u školu, uvek smo više igrali fudbal. Tek pred kraj osnovne škole su moji drugari počeli da dolaze na košarku. Sve sam ih povukao (smeh). Kada su i oni naučili da igraju, čak smo i na fizičkom počeli da je igramo.“
Kako se dogodio transfer u Hemofarm?
„Igrali smo završni turnir Vojvođanske lige za pionire u Bečeju. Mi smo ispali od Hemofarma tako što smo primili koš u poslednjoj sekundi, ali sam tu utakmicu individualno odigrao dobro, kao i ceo turnir. Nakon toga sam dobio poziv od Žarka Vučurovića. Čak je bila priča i da se Partizan interesovao za mene, mada me ta priča nije privlačila, jer sam još bio dete, a Beograd mi je daleko od kuće, pritom je ogroman grad. Tako sam se preselio u Vršac.“
Cimer sa Milutinovom„Svi smo bili smešteni u jednoj kući, koja je imala apartmane. Ja sam svoj delio sa Nikolom Milutinovom. Pamtim ga kao dobrog momka, ceo taj period ću pamtiti po najboljem. Svi smo tu bili zajedno, lepo smo se družili. Bili smo kao jedna porodica.“
Posle toga ste pojačali Hajduk iz Kule.
„Igrač koji je igrao istu poziciju kao i ja, zaposlio se u inostranstvu, pa je u Hajduku to mesto ostalo upražnjeno. Tada su me pozvali, objasnili mi da sam im bio potreban... Bili smo u vrhu te prve srpske lige, ali nismo uspeli da se plasiramo u rang više.“
Ni tamo se nista dugo zadržali i naredna stanica je bio Vrbas. Puno ste se selili. Da li Vam je to smetalo?
„Ne baš. Kula je udaljena na 20 minuta kolima od Sivca, gde sam živeo i odakle sam odlazio na treninge. Isto tako je bilo i kada sam bio u Vrbasu. Sve vreme sam bio kod kuće. Bilo je lepo iskustvo biti tamo. Prvi put sam kročio u „b“ ligu. Imali smo dobar učinak, dobar tim... Iznenadili smo sve sa rezultatima.“
A, gde su dobri rezultati i partije, tu je i interesovanje drugih. Zlatibor je tada pokupio dosta dobrih igrača iz Druge muške lige Srbije, između ostalih i Vas.
„Da. Tada me je pozvao moj menadžer Nikola Stanić, koji me je ponudio Zlatiboru. Tadašnji trener kluba Vanja Guša me je pozvao i tražio celu utakmicu na kojoj sam igrao. Izbor je pao na onu protiv Leskovca. Dok sam bio na treningu u Vrbasu, otac je dobio poziv i kada sam se vratio kući rekao mi je da treba da idem na Zlatibor. Bukvalno sam se na brzinu spakovao, sve što sam mogao i sve što je moglo da stane u torbu. To veče sam i trčao da promenim gume na kolima, pošto je sneg na Zlatiboru (smeh). Samo su mi rekli da je u pola šest trening. Ujutru sam krenuo i maltene direktno stigao na trening.“
Kako je bilo iz ravnice doći na planinu?
„Boga mi, bilo je zeznuto (smeh). Kod nas u Vojvodini ume da bude hladno, ali do minus dva ili tri. A tamo skoro svako jutro minus 15 i sneg do kolena. Svaki put čisti auto kada kreneš negde. U celoj toj frci sam čak jednom izgubio i torbu. Dok sam čistio auto, ostavio sam torbu na parkingu i pošao sam bez nje na jednu utakmicu. Kada sam se setio da sam je tamo ostavio, vratio sam se, ali nje nije bilo. I ja, šta ću, patike, dres i sve za utakmicu sam tražio da mi donesu. Nakon svega toga, sada na utakmice nosim po pet pari patika. Što je sigurno, sigurno je (smeh). Posle smo delegatu morali da objašnjavamo zašto nemam prezime na dresu, jer se zbog toga kažnjavalo.“
Bilo je mnogo bizarnih kazni u Košarkaškoj ligi Srbije. Šta mislite o njima?
„Sećam se one kazne za Đorđa Gagića, zbog različitih patika. Bilo je kazni i zbog crnih čarapa i svašta nešto. Kad sam došao u Crnu Goru da igram, pitao sam koje helanke nosimo, a oni mi odgovorili da mogu bilo koje. Tako je jedan nosio bele, drugi crne, treći sive... Objasnio sam im da kod nas ne smeš da nosiš crne čarape, a kamoli različite helanke.“
Pre Crne Gore, bili ste u Mladosti iz Smederevske Palanke.
„Trener Zoran Milovanović me je kontaktirao, pričali smo o toj sezoni i planovima. Rekao mi je da ću biti vodeći igrač, što je za mene bilo dovoljno da prihvatim. Nisam bio ni tako daleko od kuće, na dva sata vožnje kolima.“
Ali, niste se dugo zadržali.
„Već u decembru je Milovanović podneo ostavku, a novi trener koji je došao mi se nije baš dopao. Tada sam i ja spakovao kofere i pošao za Crnu Goru.“
Kako je izgledao Vaš odlazak iz Mladosti?
„Prvo je trebalo da pređem u Slogu iz Smederevske Palanke. Hteo sam da odem tamo pre svega jer su bili u vrhu tabele „b“ lige i imali su veliku šansu da uđu u KLS. Mladost je već tada izgubila sve šanse da se plasira dalje. Tada sam pričao sa upravom i ona mi je rekla da nemam dozvolu da pređem uz objašnjenje da Mladost još uvek ima šanse da uđe u KLS. A, mi smo tada na polusezoni imali šest poraza, gde su pritom kragujevački Radnički i Sloga imali samo po dva. Prihvatio sam da ne mogu da pređem u Slogu. Tada me je menadžer kontaktirao da postoji opcija za Herceg Novi. Kako nisam bio srećan u Smederevskoj Palanci, odlučio sam da prihvatim ponudu iz Crne Gore.“
Taj transfer je bio pun pogodak. Tada ste u Primorju prvi put imali prosek od preko 20 poena po utakmici, stekli ste samopouzdanje...
„Da. Tu mi je bilo baš dobro. Sve obaveze prema Mladosti sam ispunio 29. decembra te godine i požurio sam da potpišem ugovor da bih bio registrovan i spreman za utakmicu protiv Tivta 11. januara. Nisam počeo tamo baš najbolje, jer fizički nisam bio u najboljoj formi. Trener Dušan Stojkov je imao baš jake treninge, pa sam se brzo pripremio. Kada sam stekao snagu, počeo sam da igram i sve je ispalo super. Eto, gre’ota je bila što nas je prekinula korona. Tek tada je trebalo da imamo još bolje rezultate, jer su nam po rasporedu dolazile na papiru slabije ekipe. Pre toga smo igrali protiv jačih i to veoma dobro.“
Šta se tačno dogodilo sa Vama iz psihološkog aspekta da napravite tako drastičan napredak u igri?
„Važno je reći da sam prvu utakmicu za Primorje odigrao loše. Ali, već u sledećoj utakmici sam dao preko 20 poena uz devet asistencija, šest skokova, tako nešto... Tu prvu utakmicu sam uspeo da zaboravim. Posle nje mi je trener prišao i rekao da sam doveden kao stranac i da ne mogu tako loše da odigram protiv slabije ekipe. Time me je samo podstakao da sledeću utakmicu odigram na nivou. Mene motivišu te stvari. Da dobijem podršku i da igram pod pritiskom. Kada dobijem kritiku. Tada u meni proradi neki gnev, pukne mi film i onda želim da pokažem da mogu bolje.“
Kakvi su Vam planovi za budućnost? Šta će se desiti kada Vam istekne ugovor sa Akademijom FMP?
„Ne znam iskreno. Sačekaću da vidim šta će biti. Možda ostanem u Makedoniji, možda odem i negde drugo. Nikad se ne zna.“
(foto: gol.mk; Lovćen 1947 Bemax / Pavle Simović)
