Ova ekipa se u tekućoj sezoni bori za plasman u plej of, a kroz nju je u prošlosti prodefilovao dobar broj zvučnih imena. Pomenuti igrač je među boljima u nacionalnom šampionatu naših južnih suseda i u proseku beleži 11.2 poena i 8.5 skokova i 1.9 asistencija po meču. Kao i uvek, on svome timu obezbeđuje sigurnost i čvrstinu u reketu i bespoštednu borbu.
Zbog svega navedenog, odlučili smo se da ga kontaktiramo kako bi sa nama podelio iskustva iz svoje karijere.
Lična karta Ime i prezime: Nikola Stanojević Datum i mesto rođenja: 22. avgust 1990. (Niš, SFR Jugoslavija) Visina: 203 centimetara Pozicija: Krilni centar Klubovi: Medžik (2003-2007), Hemofarm (2007/08), Niš (2008-2010), Radnički Kragujevac (2010/11), Napredak Aleksinac (2011-2013), Zdravlje (2013/14; 2016-2018), Šenčur (2015/16), Etnikos (2018/19), Benidorm (2019), Tritonas (2019/20), Kožuv (2020-)
Kako Vam je u Severnoj Makedoniji?
„Prezadovoljan sam za sada kako izgleda moj boravak ovde. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da se uklopim. Štaviše, period adaptacije je prošao brzo, jer se košarka u Severnoj Makedoniji ne razlikuje mnogo od srpske košarke. Slični smo narodi i to je dosta pomoglo u adaptaciji, kao i činjenica da imam dobre saigrače koji su dali sve od sebe da se osećam dobro u timu.“
Po čemu su slične makedonska i srpska košarka?
„Igra se više bazira na taktici, odbrani, nema mnogo brze košarke, više se obraća pažnja na detalje... Tako da, meni je to prijalo i nije mi bilo teško da se uklopim u takav sistem.“
U tamošnjem šampionatu je promenjeno pravilo da umesto šest ekipa, sada njih osam idu u plej of.
„Kao što se često događa na Balkanu, pravila se menjaju iz dana u dan. I ovde su promenili to pravilo pre oko nedelju dana, zato što MZT i Rabotnički, koji igraju ABA ligu 2, zaostaju za ostalim ekipama 11 utakmica i zbog toga je Federacija donela odluku da ipak osam ekipa ide u plej of. Da ih ne bi svi čekali.“
Kožuv je trenutno šesti na tabeli. Osećate li nekakav pritisak što se tiče plasmana u plej of?
„Da. Nismo dovoljno dobro startovali sezonu i imali smo dosta turbulencija. Ekipa je izgubila prve četiri utakmice i od tada se promenio veliki broj igrača, među kojima sam bio i ja, jer sam stigao u novembru. Onda nas je, na nesreću, zadesila korona, skoro cela ekipa je bila zaražena, pa smo se vratili u januaru. I tada smo izgubili neke utakmice koje smo morali da pobedimo i tako je počeo da se stvara pritisak. S razlogom. Ono što je dobro, mi i dalje držimo stvari u svojim rukama i isključivo od nas zavisi da li ćemo se plasirati.“
U međuvremenu ste promenili i trenera.
„Da. Došao je Pavle Ninkov, koji je odmah promenio raspoloženje ekipe. Radi se o veoma kvalitetnom treneru, koji je nas košarkaše prihvatio kao drugare i to je veoma bitno, jer je unapredio hemiju u timu.“
Gledajući Vašu statistiku kroz karijeru, brojke nisu padale gde god da ste nastupali. Šta je ključ za tako dobar kontinuitet igara?
„Kada igram, radim ono što znam i umem. Ne izlazim puno iz sistema. Takav sam tip igrača da volim da se prilagodim ekipi. Takođe, maksimalno sam koncentrisan za svaku utakmicu. Kada se dobro pripremiš, onda dođu i dobri rezultati. Moram i da napomenem da sam do sada uvek imao dobre saigrače. Bez njih ništa ne bih mogao da postignem. Ovom prilikom bih izdvojio Marka Simonovskog i Dimitara Karadžovskog Tada je lako prilagoditi se.“
Da li se nekada desi da imate lošiji dan u smislu raspoloženja? I kako se nosite sa takvim danima?
„Normalno. Tokom sezone se uvek tako nešto desi. U tom trenutku pokušavam da, ako vidim da nisam spreman za igru ili da ne mogu da pružim maksimum, onda odigram samo odbranu, da se u potpunosti podredim ekipi i da makar u nekom segmentu napravim doprinos ekipi. Posle toga može da se desi i da mise podigne raspoloženje i da kroz dobru odbranu dođe i bolji napad. Pomaže i razgovor sa trenerom i saigračima. Motivacija može da se pronađe na razne načine.“
Šta Vas najviše motiviše?
„Imam jedan običaj da pred svaku utakmicu popričam sa ocem, koji mi pomaže tokom cele moje karijere. On mi uvek daje dobre savete, pa i kad mi ide i kad mi ne ide. Od njega dobijem dozu samopouzdanja koja me motiviše i daje mi energiju da odigram kako treba. To je za mene, uz moju ćerkicu, najveća motivacija. Sa njim razgovaram pre i posle svake utakmice. Oni su nešto što me pokreće i što me hrani.“
Kako ste počeli da se bavite košarkom?
„Košarka se meni desila slučajno. Prvo je trebalo da počnem da treniram fudbal. S ocem sam odlazio na prvi trening i dok sam ga nešto čekao, sreo sam komšiju koji me je pitao da li hoću da mu pravim društvo na košarci dok ga čekam. Sve se to dešavalo u osnovnoj školi koju sam pohađao. Tada sam se prvi put susreo sa košarkaškom loptu, poželeo sam da probam i ja i tako je sve počelo. Imao sam 13 godina.“
Počeli ste u Medžiku iz Niša.
„Da. Nažalost, ove godine je preminuo trener koji je osnovao taj klub, Zoran Janković. Zbog njega sam i zavoleo košarku. Radi se o jednom od najboljeg motivatora u mlađim kategorijama, ali, pre svega, on je jedan od kvalitetnijih ljudi koje sam poznavao.“
Plejstejšn sa Stefanom Jovićem„Zajedno smo igrali Prvu srpsku ligu 2009. godine. On je moj dobar drug. Radi se o sjajnom momku, o čijem kvalitetu govore njegovi rezultati. Imali smo običaj da se on, moj sadašnji kum i ja non-stop družimo i igramo Plejstejšn. Maltene smo se celog života odrekli zbog toga (smeh). Ali, dobro. To je mladost.“
Košarka u Nišu već nekoliko godina proživljava krizu. Šta mislite o tome?
„Slobodno mogu da kažem da Niš zaslužuje više u košarkaškom smislu. Zbog uslova koje grad pruža, zbog trenera i igrača, zaslužuje da bar ima klub u ABA ligi. Nadam se da će se u stvari uskoro tamo promeniti i da će se dogoditi nekakav napredak.“
Kada ste shvatili da možete da postanete profesionalac?
„Boga mi, do 17. godine sam uglavnom košarku shvatao kao hobi, rekreaciju, druženje... Kasnije se ispostavilo da malo napornijim radom mogu da postignem određene rezultate, pa sam počeo i ozbiljnije njome da se bavim. Na sreću, radio sam sa mnoštvom dobrih trenera, a posebno je zaslužni treneri Dojčinović i Sarajlić, sa kojima radim individualno. Tada sam shvatio da mogu, podigao sam intenzitet rada i došli su neki rezultati.“
Imali ste zanimljiv put u mlađim kategorijama. Posle Medžika ste otišli u Hemofarm. Kako je došlo do te saradnje?
„Eto, baš je pokojni Zoran Janković imao prijatelja iz Vršca, koji je u Niš dolazio da nam pomogne da se usavršimo. Taj čovek me je primetio i dobio sam poziv da se preselim u Hemofarm, u kome sam proveo lepih godinu dana. Radio sam sa najboljim trenerima u najboljim uslovima i zahvaljujući radu u tom klubu, stekao sam radne navike i ozbiljnost pomoću kojih sam postao profesionalni igrač. Tu bih posebno izdvojio Branka Maksimovića, koji je fenomenalan za individualni napredak. Tačno zna kako da priđe svakome i da mu određeni segment igre dovede do savršenstva. Na tebi je samo da ga slušaš i da radiš.“
Da li Vam je bilo teško što ste se sami odselili tako daleko od kuće? Imali ste samo 17 godina.
„Inače, ranije sam bio mnogo vezan za svoju kuću. Kad god bih negde otišao, želeo sam što pre da se vratim (smeh). Početni period u Vršcu je bio dosta težak za mene, ali, srećom, kao što sam ranije pomenuo, imao sam sjajne drugare koji su mi pomogli da zaboravim na nostalgiju i da se priviknem na samostalan život. I dan danas mi ponekad nedostaje kuća, ali sada sam već odrastao i te stvari prebrodim na mnogo lakši način.“
Brzo Vam se ispunila želja. Vratili ste se u Niš gde se počeli da igrate za istoimeni klub.
„Tada sam potpisao svoj prvi profesionalni ugovor. Radi se o klubu koji je ceo svoj životni vek u Prvoj srpskoj ligi. Mi smo 2009. godine ušli u „b“ ligu, ali smo odmah ispali. U njemu je, između ostalih, ponikao i Stefan Jović, kao i Mladen Vitković itd. Boravak tamo mi je mnogo značio jer sam se prvi put susreo sa seniorima.“
Pretpostavljamo da ste kasnije u kragujevački Radnički prešli na poziv Branka Maksimovića.
„Tako je. Iskreno, nisam znao da uopšte posedujem kvalitet za taj nivo košarke. Ali, otišao sam tamo, odradio sam dva-tri treninga, a treneru Muti Nikoliću se svidelo to što je video i tako je došlo do saradnje.“
Šta biste izdvojili iz tog perioda u Kragujevcu?
„Ono po čemu ću uvek pamtiti boravak tamo je način na koji trener Nikolić rastereti ekipu pred neku važnu utakmicu. Naravno, tamo se ozbiljno radilo, ali i kroz primese šale. Zato je uvek u njegovim ekipama uvek fantastična atmosfera, on je majstor za te stvari.“
Vaš prvi inostrani angažman je bio u Sloveniji, u Šenčuru. Iz razgovora sa drugim košarkašima koji su boravili tamo, čuli smo da klubovi uglavnom imaju odlične uslove za rad. Kakvi su Vaši utisci odande?
„Prvo, Slovenija je kao zemlja dobro organizovana, a u svakoj organizovanoj zemlji je i sve drugo dobro organizovano. Što se tiče košarke, sve je na vrhunskom nivou, uslovi su fenomenalni, rad sa igračima takođe, imaju dobre trenere, dovode dobre strance... Slovenija je zaista lepa zemlja za igranje košarke. Mogu da kažem da sam se i zaljubio u ceo taj ambijent koji ta zemlja pruža. Bukvalno me vuče da ostanem tamo. Imate sve što vam je potrebno. I planine i more... Kada igrate u jednoj takvoj zemlji, onda i to uživanje van terena prilagodite boravku na istom.“
Deluje kao da Vam je jako bitno gde ćete živeti kada birate angažman.
„To je za mene veoma bitno. Uvek sam gledao gde odlazim, da tamo bude lepo, da ima šta da se vidi, obiđe, odmori... Da može posle treninga da se ode negde. Uživam u lepoj prirodi, da odem van grada, na planinu, da sednem pored mora... Te stvari me ispunjavaju.“
Posle Slovenije ste se otisnuli u Grčku. Kako je došlo do tog transfera?
„U Grčku sam otišao tada preko grčkog agenta. On je poslao u Etnikos, što je bila bitna stanica u mojoj košarkaškoj karijeri, jer sam tada počeo da pružam partije koje su i dan danas ostale zapamćene i koje me i danas prate. A, imao sam i loših iskustva u tom klubu, jer je bio dosta neorganizovan, a ljudi unutar njega su bili neozbiljni. Dobio sam katastrofalne uslove, nisu mi ni stan obezbedili, a od mene se očekivalo da budem na najvišem nivou. Sve sam morao sam. Srećom, porodica je stala iza mene, pa sam ostao u Atini.“
Gde ste živeli s obzirom da niste imali stan?
„Važno je da istaknem da sam tada u Etnikosu igrao sa sinom Dušana Ivkovića, Pavlom. Da nije bilo njega, ali ni Dude, ko zna šta bi bilo. Obojica su mi mnogo pomogli i dali su mi njihov stan u Atini na korišćenje. Ovom prilikom bih želeo da im se zahvalim, radi se o vrhunskim ljudima. Sve najbolje za celu porodicu Ivković.“
Postoji li još neka anegdota o Ivkovićima iz tog perioda?
„Te godine sam od Dude Ivkovića dobio poziv da zajedno proslavimo Božić kod njega na ručku. I ne samo ja, već i cela moja porodica koja je u to vreme došla da me vidi. Eto, tada sam konačno dobio priliku i da ga lično upoznam, jer sam do tada u kontaktu s njim bio samo preko telefona. On je ostavio dubok utisak na mene, jer pričamo o velikom gospodinu i vrhunskom čoveku. Sve ostalo o njemu verovatno znate.“
S obzirom da ste inostrani košarkaš, da li možete sa nama da podelite Vaše iskustvo u ondašnjim klubovima? Od ljude „sa strane“ se obično očekuje da konstantno pružaju dobre partije.
Grčki pasoš„Aplicirao sam za grčki pasoš pre godinu dana. Pošto sam igrao dve sezone dole, odobrili su mi aplikaciju i sada samo čekam da mi ga izdaju. To sve traje šest meseci. Sve ovo radim jer je pre svega mnogo lakše pronaći angažman sa papirima Evropske unije. Nikada se ne bih odrekao srpskog državljanstva.“
„Normalno je da postoji određeni pritisak na inostrane košarkaše. Konstantno sam morao da dokazujem zbog čega sam doveden. Takav pritisak može da proizvede i kontraefekat, ali sam ja naučio da se nosim sa njim i da ga iskoristim kao motivaciju. To je uvek za mene bio izazov više nego bilo šta drugo.“
Vaša pretposlednja destinacija u karijeri je bio Tritonas. Šta biste izdvojili iz tog perioda, pored dobrih partija? Bili ste tamo među boljim igračima.
„Boravak tamo je bio suprotan onom u Etnikosu. Tritonas je dobro organizovan klub, vole košarku... Imaju i sjajnu bazu navijača, pred kojima je bilo divota igrati. Kako god da ide timu, oni su pružali podršku. A, kada pobeđuje, u stanju su da prirede spektakl, da nam prave mini dočeke posle svake utakmice, putuju sa nama na gostovanja... Grci k’o Grci. Strastveni i vatreni.“
Kakav je život u Atini? Tamo ste proveli dve godine.
„Atina je za mene druga kuća. Za mene najlepši grad na svetu. Mnogo sam se dobro snašao i ima sve ono što tražim. Veliki je, ima more, planine, lepu prirodu... Stvarno ima mnogo toga da se vidi i uvek se nešto dešava.“
Imali ste priliku da u isto vreme i u istoj ligi igrate sa Aleksejom Pokuševskim. Da li ste bili u prilici da se bolje upoznate?
„I ne samo to. Aleksej i ja smo sjajni drugovi. Ostali smo u kontaktu, a kada nas je u Grčkoj zadesila korona, bili smo nerazdvojni. Ručavali smo zajedno, odmarali, putovali, pričali o budućim planovima... Eto, on je sada jedan od boljih mladih igrača u NBA. Aleksej je stvarno jedan dobar momak i drug.“
O čemu pričate kada se čujete?
„Mene je prvo zanimalo o tome kakvi su uslovi u NBA ligi. Naravno, sve je tamo na ultravisokom nivou. Sve je prilagođeno košarci. Njegovo je samo da igra. Rekao mi je da su tamo dosta jači treninzi. Slično kao u Evropi, samo na 150 posto. Možda je to neki recept kako bi evropska košarka mogla da se približi američkoj. Da se podigne nivo rada.“
Jedna od glavnih stvari na kojima Pokuševski mora da radi je telesna masa. Da li posvećuje pažnju tome?
„Da, naravno. On je pretalentovan igrač. Kažem, Aleksej će biti jedan od najboljih srpskih igrača, čak se usuđujem da kažem da će dostići i Nikolu Jokića po kvalitetu. Njemu tehničkog kvaliteta ne nedostaje i sada radi na dodavanju mase. Stalno je u teretani. Mislim da partije koje pruže sada dovoljno govore o njegovom radu.“
(foto: ekipa.mk)
