Za one koji ne znaju, popularni Crni je „tripl-dabl mašina“, odnosno ol-raund košarkaš atipičan za evropske okvire. Pa i svetske, ako izuzmemo NBA ligu.
S obzirom da nećemo više biti u prilici da gledamo njegove majstorije na terenu, odlučili smo se da ga pozovemo da sa nama podeli svoju priču. A, koliko je bio komunikativan pokazuje i činjenica da ćemo prvi put intervju podeliti na dva dela. U prvom ćemo se fokusirati na probleme u srpskoj košarci i radu sa mladim igračima, a u drugom na samu karijeru našeg sagovornika, koji potencira da omladincima nedostaje pravog karaktera da bi uspeli kao profesionalci.
DEO I
Nerealna očekivanja su problem
Kako se vidi karakter nekog igrača?
„Uglavnom u igri ili na treningu, kroz priče, kroz ponašanja... Najbolje napravim procenu kakav je neko kada ga čuvam, pa ga posmatram kako će da me napadne, da li će prikazati neke slabosti... Najviše što volim da vidim kod nekog igrača je da igra pametno, a ne mehanički, napamet. Da izađe iz nekog sistema, da napravi potez koji će da oduševi publiku i da na taj način pokaže pobednički mentalitet. Da povuče, da se baci po loptu, a ne da bude letargičan. Mislim da je u našoj zemlji u mlađim kategorijama najveći problem slab karakter. On je verovatno najvažnija stvar u profesionalnom sportu. Da nikada ne odustaneš, da znaš kada treba da stegneš zube, da igraš i za povredom čak. Recimo, ove godine sam odigrao tri utakmice sa rupturom lista od dva milimetra. Fizioterapeut me je savetovao da ne igram, ali sam morao. Jednostavno, bilo je mnogo važno da odigram. Kada se pojavi klinac sa takvim karakterom, koji uporno ide glavom, on mora da se probije. Da li na prvom, drugom ili trećem stepeniku, ali on će da prođe. Ali, ako psihički pada i odustaje, od toga nema ništa. Na primer, Novak Đoković je karakter kakav se retko rađa. Ubeđen sam da kojim god sportom da se bavio bio bi uspešan. On nema neke fizikalije kojima će da pravi razliku, ali je stabilan u glavi i vredan je. Svako ko tako pristupi u bilo čemu, ne može da ne uspe. Rekao bih da talenta imamo, ali nedostaje dobar karakter.“
Lična karta Ime i prezime: Aleksandar Vuletić Datum i mesto rođenja: 24. april 1986. (Beograd, SFR Jugoslavija) Visina: 203 centimetra Pozicija: Krilni centar Klubovi: Liks (1994-2003), Avala Ada (2003-2005), Viva Basket (2005/06; 2009-2011), Indijan Hils (2007/08), Banska Bistrica (2011/12), Konkordija (2012-2014), Handlova (2014), Arkadija (2014-2016), Žarkovo (2016-2018), Kings (2017), Kolubara LA 2003 (2018/2021)
Kako mislite da ta stvar može da se promeni?
„Najveći problem je što su ljudi koji su napravili neke igrače nisu više ovde. Mnogo naših najboljih stručnjaka je otišlo iz zemlje. A, jako je bitno poznavati igrače, pa čak i od malih nogu. Naučio sam dosta stvari u vezi sa time. Recimo, potrebno je da mladom igraču otežaš da igra, a ne da mu olakšaš. Primera radi, da se stavi krilni centar da čuva plejmejkera, ukoliko je u mogućnosti. U našoj košarci ima mnogo onih koji nimalo ne znaju kako da se postave prema mladima. Kada sam se vratio u Srbiju, video sam da dosta mladih ne znaju osnovne rotacije u igri. Moram da kažem da u Beogradu još i ima stručnjaka. Ali, u manjim sredinama, često se ne uče ni osnovne stvari. Poenta je da je važno da okupio naše najbolje stručnjake da uče decu dobrom karakteru, osnovama košarke... Jednostavno, fale nam treneri. Važno je da napomenem da neki od njih mogu da rade samo u mlađim kategorijama. Da budu pedagozi. Takve moramo da čuvamo.“
Da li mislite da, ako neko ima loš karakter, to može da se reguliše i popravi?
„Mislim da mora da se radi dosta, ali da može. Moraju da se pripremaju od malena za ono što ih čeka, dosta su za to krivi i klubovi i treneri u mlađim kategorijama koji treba da ih spreme za sve to kasnije. Ne shvataju da je najteži prelaz iz juniora u seniora. Često mi je smešan stav tih klinaca kad se prvi put pojave na seniorskom treningu, kao da već svi imaju po četiri NBA prstena, često im je ispod časti da igraju KLS, svi bi odmah u ABA-u ako mozž, a "B" liga se ne dovodi u pitanje. A, upravo tu greše, ne znaju da su nekada mladi timovi igrali Prvu "B" ligu, pa čak i Prvu srpsku, a tu su stasali Bogdan Bogdanović, Novica Veličković… Mislim da ne treba da se preskaču rangovi i da treba da idu stepenik po stepenik, osim naravno onih ekstra talentovanih. Nikola Simić iz Kolubare je često umeo da izgori na takav stav mladih igrača, govoreći: “Ne zanimaju me vaše Zvezde i Partizani i Evrolige, ovde moraš da natopiš dres znojem i krvlju da bi zaslužio poštovanje i da igraš”."
Kakva je generalno budućnost srpske košarke? Da li u mlađim kategorijama ima nekoga ko bi mogao da napravi dobru karijeru?
„Sigurno da ima, kod nas će biti uvek talentovane dece, ovo je takvo podneblje. Bitno je da tu decu pravilno usmerimo i razvijamo. Nikola Jović i Nikola Đurišić su momci koji su već u seniorskoj košarci pokazali klasu. U Zvezdi mi se sviđa Nikola Topić. I ima jedan mali, Uroš Paunović, koji je eksplodirao u Žarkovu ove godine. On je, možemo reći, ispod radara, mada je Dinamik prepoznao to i potpisao ga na četiri godine, iako mislim da je drugačijim putem trebalo da ide. Eto, taj Dinamik ne radi loše sa mladima, puštaju ih da igraju seniorsku košarku i razvija ih. Doveli su Nenada Šulovića da bude lider ekipe i puste klince da se razvijaju uz njega. Liga je imala jednog Raška Katića, ali nije bilo dovoljno mladih na toj poziciji da uče od njega, da igraju protiv njega. I tu onda nastanu podrugljivi komentari na račun lige u stilu „kakva je to liga kada je Katić tamo najbolji centar“ ili „Vuletić najbolji skakač“. U smislu i jedan i drugi imaju po 35 godina. Pa to nije moja sramota, to je vaša sramota. Pričam sa nekim mlađim igračima i zapitam se kako je moguće da tako mladi imaju samo po tri skoka po utakmici. Ja ne mogu više visoko da skačem, operisao sam hrskavicu, nisam više mlad, pa sam uvek na 10 ili 15 skokova. Zato što ideš i grizeš. I svakom mladom igraču koji ima problem sa time sam mu u lice rekao da ne može to tako.“
Postoji li način da se to promeni?
„Mislim da su oni previše ušuškani. Mislim da su roditelji jedan od najvećih problema srpske košarke. Oni su u stanju da za svoje dete traže potpuno nerealne stvari, da im se ispunjavaju nerealne želje. Takođe, video sam da neki od njih formiraju i grupe gde ogovaraju trenera i praktično rade njegov posao. Komentarišu minute ko koliko dobija i tako dalje. To nije bilo ranije. Nekada se reč trenera poštovala i bila je poslednja. Pa, ako ti se ne sviđa, idi negde drugde. A, danas se treneri omalavažavaju, pljuju... Ništa to ne valja.“
Kakav je Vaš stav o tome da uprkos lošim uslovima naša zemlja stvara dobre igrače, pa čak i NBA kalibra?
„Nema dileme da u našoj zemlji ima talenta. Samo je pitanje da li se sa njima radi kako bi trebalo. Da li će neki pedagog njih da usmeri na pravi put. Dovoljna je jedna stvar da se dogodi u životu mladog čoveka da se sve okrene na drugu stranu. Da dođe do toga da se on više nikada ne pojavi na treningu. Recimo, jednom ga isteraš sa treninga zbog lošeg ponašanja, može da se desi da iste večeri sedne za kompjuter da igra igrice i da se više nikada ne vrati košarci. Ovaj fenomen bih istakao kao još jedan problem u našoj košarci. Što deca više znaju o Jutjubu nego o samoj igri. Mnogo puta sam video čak da talenti uopšte i ne prate košarku, što je za mene frapantno. Tu su i loši primeri, pa sam viđao da mladi igrači na utakmicama imitiraju NBA zvezde, da su na terenu previše ležerni, a da njihovi treneri uopšte ne reaguju na takvo ponašanje. A, ako i neko stane na put tome, može da se desi da igrač više nikada ne zaigra košarku.“
Kako se prilazi takvim igračima?
„Ne znam iskreno. To je veoma teško. Ne znam da li ste gledali konferenciju za medije Bojana Jovičića gde je on rekao da mu je igrač otišao iz kluba, a da mu se nije ni javio. Prosto je otišao i nije se javio. Samo je prestao da trenira. Kasnije se ispostavilo da je nezadovoljan što nije igrao više. Jovičić je izašao pred javnost i rekao da je čak planirao da ga pusti da igra, ali je on samo nestao. „To su ti mladi igrači, kao biljke koje moraš da paziš, zalivaš i ne smeš ni slučajno da im kažeš neku ružnu reč jer se oni više neće vratiti“, tako je Jovičić rekao na toj konferenciji. Tako da, jako je teško. Dešavalo mi se i da kada nekome dam dobronamernu kritiku, da ne reaguju baš najbolje na to. A, moje iskustvo je da sam najviše o košarci naučio od mojih saigrača. Od trenera sam naučio neke osnovne, tehničke stvari. Ali, od saigrača se najbolje uči kako da se krećeš, da se postaviš na terenu... Ja sam ovo što jesam zahvaljujući njima. Od svakog od njih pokupiš po nešto i na kraju dobiješ konačni proizvod.“, rekao je Vuletić i potom u istom dahu nastavio:
Nadimak Crni „Taj nadimak je nastao kada sam se preselio na Petlovo brdo. Pošto sam poreklom iz Crne Gore, učitelj me je odeljenju predstavio sa rečima: „Nemojte njega da dirate, on je moj Crnogorac, moj Crni.“, i tako je počelo. Ljudi misle da me ljudi tako zovu jer sam crn, ali nije zbog toga. Kasnije su me čak i u inostranstvu zvali Crni. Mislim, više me ljudi znaju po tom nadimku nego po imenu.“
„Još jedan ogroman problem u našoj košarci je pauza između dve sezone. Evo, prethodna je završena 10. aprila, a naredna će za skoro sve klubove u KLS početi tek 15. avgusta. Od čega će ti ljudi da žive sve to vreme? Pet meseci nema plata. Gde će igrači da treniraju? Kako će mladi da postanu igrači kada toliko vremena provedu van tima? U svim normalnim ligama imaš odmor od mesec dana, završiš sezonu, odmoriš se i već početkom avgusta počinju pripreme za narednu. Ovde bi trebalo neko da urgira da se taj problem pod hitno reši. Da li iz Lige, da li iz Saveza... Pa se tu opet postavlja pitanje, zašto bi se neki mladi igrač maltretirao u takvim uslovima? Da živi skoro pola godine bez plate i da mu verovatno i one koje mu pripadaju kasne. Bolje mu je da radi neki kancelarijski posao ili da ode u inostranstvo gde će biti ispoštovan. U svakom slučaju, naša košarka gubi. Sećam se svog iskustva iz Rumunije, u Konkordiji. Klub koji je tek ušao u prvu ligu ima fantastičan kompleks, svi igrači smešteni u hotelu... A, u KLS skoro nijedna ekipa nema ni letnje pripreme. To je obavezno i za mlađe kategorije, a kamoli za profesionalce. “
Deluje, doduše, da je prethodna sezona u KLS bila nešto kvalitetnija od prethodne.
„I to je zato što su se mnogi naši dobri igrači vratili iz inostranstva. Da li zbog korone ili nečeg drugog, ne znam. Ozbiljna imena su bila potpisivana. Dragović, Boltić, Gaćeša... Zaista jeste bila jaka liga. Digao se kvalitet definitivno. Recimo, Pirot je ispao sa ozbiljnom ekipom, Aleksinac je uložio velika novčana sredstva, a isto je ispao... Realno, ispale su dve veoma kvalitetne ekipe. One koje ulaze iz „b“ lige će morati da naprave velike promene kako bi bile konkurentne. A, mi imamo sjajne igrače za koje i ne znamo po zemljama kao što su Češka Republika, Slovačka... Njima je tamo bolje jer imaju finansijsku sigurnost, poštovani su, nema lažnih obećanja i tako dalje. Neke od tih ekipa tamo putuju avionom na gostovanja.“
Kako se uopšte putuje u domaćim ligama kod nas?
„U KLS nije tako loše. Gradovi iz kojih su timovi imaju svoje autoprevoznike i onda pošalju veliki autobus gde cela ekipa putuje zajedno. Ali, u drugoj ligi je katastrofa. Tu se svi naguraju u kombi, putuju šest sati i onda iscrpljeni od putovanja moraju da igraju. Pritom, kod nas nema noćenja, nego odmah moraš nazad da putuješ, pa celo iskustvo bude dodatno iscrpljujuće.“
Recimo, u našim takmičenjima su jedina konstanta takse za sudije, iako puno klubova grca u dugovima. Imate li stav o tome?
„To je istina. Neverovatno je da naša liga nema sponzora, pa da se na taj način pomogne nekim klubovima. Doduše, moram napomenuti da su klubovi ove godine dobili po pet miliona dinara finansijske pomoći, što su ozbiljna sredstva. Samim tim, bilo je lakše vratiti neke dobre igrače iz inostranstva i tu se vraćamo na priču od malopre. Da se vrlo brzo tako podigao kvalitet takmičenja. Ovako, mislim da Savez uglavnom razmišlja o reprezentaciji, abaligaškim klubovima, nego o onim manjim.“
U Sjedinjenim Američkim Državama u mlađim kategorijama tinejdžeri uveliko rade u teretani, dok kod nas postoji uverenje da dete neće porasti ako bude radio vežbe snage. Šta mislite o tome?
„Generalno, mi ne vodimo toliko računa o fizičkoj pripremi, odmoru ili treniranju u teretani. Fizički smo dosta inferiorni u odnosu na neke zemlje. Mnogo polažemo u košarkašku inteligenciju, što jeste u redu, ali često zapostavljamo fizičku pripremu. Iz mog iskustva igranja mogu da kažem da je ona veoma važna u modernom sportu, jer mi se dešavalo da se susretnem sa košarkašima koji visoko skaču ili su snažniji od mene, pa se nađem u situaciji da moram da promenim svoju igru usred utakmice. „Zalepe“ me jednom, drugi put i već moram da vraćam loptu nazad i da ponovo razmislim šta ću da uradim. Tako da, ja sam za to da mladi polako krenu u teretanu. Već sam rekao, na mnogo mesta u Srbiji se veoma loše radi sa mladim ljudima, ne prate se novine u radu... Naši najbolji kondicioni treneri su takođe otišli iz naše zemlje, pa smo ostali uskraćeni za njihovo znanje. Nisam zadovoljan stvarno.“
DEO II
Košarkaški put
U poslednjoj utakmici svoje karijere ste ostvarili tripl-dabl? Da li su možda Vaši saigrači igrali za Vas kako bi se to dogodilo?
„Moguće (smeh). Ne znam. Uglavnom sam blizu tripl-dabl učinka i ako se dogodi da pređem 10 poena to se uglavnom i dogodi. Možda su oni igrali za mene, ali sam igrao i ja za njih. U toj utakmici sam imao 12 asistencija. Mada, kod nas statistika nije često tačna. Mislim da se više puta dogodilo da sam imao tripl-dabl, ali to nije toliko ni bitno. Drago mi je da sam karijeru završio na taj način. Lep je osećaj.“
Kakav je osećaj posle završetka karijere
„Bilo mi je teško na samoj utakmici. Poslednjoj. Zagrevanje, pa kada sam dobio poklon od kluba... Krivo mi je što zbog mera protiv COVID-a nije bilo mnogo publike, ali bila mi je porodica, ćerkica me je prvi put gledala uživo, pa moram priznati da sam imao tremu. Kada je počela utakmica, bilo je dosta lakše. A, kada se završila nisam imao bilo kakav osećaj. Bilo mi je svejedno, jer je postojala opcija da odem na pauzu i to je ono što mi je bilo svakako neophodno. Verovatno nisam bio ni svestan. Rekli su mi da će biti najteže kada bude počinjala sezona, kada ekipe budu počinjale da se pripremaju.“
Kada i kako ste doneli odluku da „okačite patike o klin“?
„To je malo teže pitanje. Planirao sam da se oprostim od košarke još kada sam završio sa angažmanom u Austriji. Tada mi je supruga imala neku težu trudnoću, zbog čega sam se vratio u Srbiju. Mislio sam da je to to i da neću više da igram. Posle se otvorila neka ambiciozna priča za Žarkovo, ali ja sam tada već u glavi prestao da igram. Kasnije se pojavila Kolubara, pa nastup u prvoj ligi... I tako, kako su sezone odmicale ja sam pred svaku govorio: „Hajde još ova, pa hajde još ova...“. Pred prošlu sam konačno doneo odluku i nisam želeo da je promenim. Valjda je to to, 99 odsto je to to.“
Znači postoji jedan odsto šanse da se vratite?
„Ima jedan odsto (smeh). Mislim, faliće mi to. Ceo život sam posvetio tome. Cela ta priča kako sam se dizao sa timovima u kojima sam nastupao... Znate kako, imao sam operaciju kolena pre više od 10 godina. Nemam hrskavice i doktor mi je rekao da mogu da se bavim košarkom do granice bola, koliko ti možeš da izdržiš. Ne osećam ja neke bolove od toga, ali sam primetio da ne mogu više tako visoko da skočim itd. Prošle godine sam išao da čistim kolena, da mi ubrizgaju krv i krvnu plazmu. Tada mi je rečeno da ne bi trebalo više da ih opterećujem i da ih sačuvam malo za ostatak života. Ponavljam, fizički sigurno mogu da izdržim još bar jednu sezonu, ali eto. Zbog zdravlja i drugih stvari u mom životu bolje je možda da se oprostim od košarke.“
Da li postoji šansa da se nekada u budućnosti vratite košarci?
„Fizički bih i mogao da izdržim još, pogotovo što mi je Kolubara izašla u susret, jer samo jednom dnevno treniram. Sa takvim načinom rada bih definitivno mogao još da izdržim. Ali, mislim da to nije pravedno prema drugima koji treniraju dva puta dnevno, što se dugo spremaju. Hoću da se posvetim nekim drugim stvarima isto u vezi s košarkom. I kada se sve to spoji, shvatio sam da je došlo vreme da završim karijeru, a tu odluku sam doneo još pre početka prošle sezone. Tada sam i Kolubaru obavestio o svojim namerama i rekao da se mlađi pokažu. Mislim da ne postoji šansa da se vratim igranju košarke. Tu sam da pomognem svima koliko je potrebno. I klubu i klincima. Ali, to je od mene to.“
Da li je istina da je dolazak Nenada Stefanovića u FMP Vaš prvi posao u ulozi agenta?
„Da, istina je. Nakon njegovog rastanka sa OKK Beogradom gledali smo zajedno opcije za sledeću sezonu i imali par ponuda na stolu. Odlučili smo se za jednu od njih i skoro završili ceo posao, ugovor je bio spreman, sva pojačanja već i dogovorena…I onda se javio FMP i ponuda koju je Nenad odlučio da prihvati kojom je napravio zasluženi iskorak u svojoj karijeri. Ja sam ga zastupao u tom ugovoru i time zvanično počeo svoju novu karijeru. Na velika vrata, što bi se reklo. Neočekivano sam zakoračio u sve to, ali se nisam uplašio ni jednog trenutka, jer sam se godinama pripiremao za to i u ranijim godinama nezvanično pomogao dosta igrača i trenera. Stvarno mislim da imam takvu reputaciju i da posedujem dosta kontakata da mogu uspešno ds se bavim tim poslom. Eto, u prva tri meseca rada sam završio 20 transfera u zemlji i inostranstvu i 30 igrača potpisanih na svoju licencu."
Zvučite kao da Vam se mnogo dopada posao koji sada obavljate.
„Da. Vrlo sam ambiciozan i oduvek sam želeo u tome da uspem. Posedujem FIBA licencu za agenta i mislim da u tome mogu dobro da prođem. Da mogu trenutno da doprinesem više nego igrački. I da u narednom periodu mogu da napravim nešto mnogo više.“
Da li možete da prokomentarišete sezonu koju je imala Kolubara?
„Sezona je počela jako teško. Niko nije znao ni kako će se igrati, ni da li će se igrati. Mi smo ekipa koja je bukvalno na prvi dan priprema imala petoricu zaraženih koronavirusom. Mi drugi smo otišli u izolaciju, nismo ni trenirali. Vraćali smo se u trenažni proces jedan po jedan, mladi Todorović se nije ni vratio jer je imao drugih problema, tako da on nije ni nastavio sezonu sa nama... Odradili smo dve prijateljske utakmice, onaj turnir u Zemunu, gde se videlo da nismo nimalo spremni. Tražili smo se da se odloži prvo kolo za nas i jedino se nama nije izašlo u susret, pa smo izgubili od Napretka. Kažem, to nisu bili regularni uslovi. Bilo je mnogo problema. Tek smo od drugog ili trećeg kola ušli u neki ritam, vezali smo četiri-pet pobeda. Onda se dogodilo da je predsednik Kolubare, Boban Sinđelić, preminuo. Čovek koji je tamo bio „alfa i omega“. Nakon toga je u klubu sve bilo drugačije. Delom sam se i zbog tog slučaja oprostio od košarke, jer je on bio čovek koji me je doveo i zbog njega sam došao. Voleo me je baš i ja sam njemu verovao. To je jako važno, imati takav odnos. Dok je on bio u klubu, plate su sve bile na vreme. Nikada nije kasnilo. U drugim klubovima nije tako. Posle se i dvorana u Lazarevcu zatvorila zbog korone, pa smo se preselili u Mionicu gde smo trenirali. Kad se sve sabere, šta smo sve proživeli, osvojeno osmo mesto na tabeli je veliki uspeh.“
Delovalo je da ste imali odličnu hemiju u ekipi. Možda je ona doprinela da se ostvare pozitivni rezultati.
„Jeste. Dobro smo se slagali. Imali smo razumevanje sa trenerom, upravom... Nije bilo panike. Kada su nas neki drugi mislili da ćemo da ispadnemo iz lige, mi smo znali da nećemo jer smo sjajno funkcionisali i verovali smo da možemo svakoga da pobedimo. Što smo i pokazali kada smo bez Simića pobedili Pirot u Pirotu i umalo zemunsku Mladost u Lazarevcu koja je tada bila bez poraza. Kada imaš tim sačinjen od ljudi sa dobrim sportskim karakterom, sa pobedničkim mentalitetom, onda može skoro sve da se iznese.“
Vratimo se na početak Vaše karijere. Kako ste i zašto počeli da trenirate košarku?
Nemanja Bjelica „Jednom sam igrao protiv njega dok sam igrao za Viva Basket. On je tada sa Savom Lešićem bio u Superfundu. Nije imao skoro nikakvu minutažu. Bio sam dobar sa njim, pa mi je jednom prišao i rekao da će da batali košarku jer se uopšte ne „skida“. Da, ako ne može da igra drugu srpsku ligu, da ne treba ni da igra. Posle toga je otišao u Austriju, pa Crvena zvezda i ostalo je istorija.“
„Zbog društva. Jednostavno, moji drugovi iz osnovne škole su počeli da treniraju košarku u jednom lokalnom klubu, pa sam i ja sa njima. Nisam imao neke ambicije kada sam počinjao, pre svega sam to uradio zbog drugarstva. Doduše, pre toga sam trenirao fudbal u Čukaričkom, a prvi sport kojim sam se bavio je bio karate. Čak imam u žuti pojas (smeh). Kasnije je na prelazak na košarku uticalo i to što sam se preselio sa Banovog brda na Petlovo brdo, pa sam bio mali da putujem svaki dan kako bih trenirao fudbal.“
Vaš prvi klub je bio Liks, je li tako?
„Tako je. Tada smo imali dva trenera. Ljilju Stanojević, koja je bila bivši reprezentativac, i Zlatko Polak, koji je bio i pedagog i sve ostalo. Oni su klub i njegove mlađe kategorije vodili na nivou koji danas ne postoji. Svi koji smo bili tamo smo bili košarkaški obučeni i kada sam kasnije na drugom mestu nastavio karijeru, ja sam o košarci skoro sve znao. Na kraju krajeva, o klubu govori i broj profesionalaca koje je izbacio: Aleksandra Radulovića, Nenada Mišanovića, Dejan Borovnjak... Bilo je među nama i problematične dece, ali je tu bio Zlatko koji ih je kao vrhunski pedagog izvodio na pravi put. Nisu oni postali profesionalni košarkaši, ali su postali dobri ljudi i da nauče da budu vaspitani.“
Kako je došlo do toga da kasnije pređete u Avala Adu?
„U tom periodu sam bio na probi u Lavovima 063 i u Avala Adi. Tada sam bio junior još i imao sam dva treninga dnevno, jer sam dve nedelje trenirao sa oba kluba. Iz hale „Pinki“ u „Sport eko“. I tako dok nisam odlučio gde bi mi bilo bolje. Na kraju je izbor pao na Avala Adu, jer mi je delovalo da bih tamo dobio bolju šansu, iako je i ona imala fantastične igrače kao što su Dragan Zeković, Nikola Dragović, Marko Kešelj... Bio je tu i Nemanja Živanović, koji je danas takođe agent na visokom nivou i sa kim se primarno družim i imam odličnu saradnju. Takođe, mnogo je doprinelo što je tamo trener juniora bio Miša Nišić, a seniora Žarko Vučurović.“
Kroz karijeru ste, kako kažete, sarađivali sa odličnim pedagozima. Da li su oni uticali na to da i Vi kroz svoj novi posao u košarci pomognete igračima?
„Sigurno da da. Kažem, sve što se meni u životu dešavalo je ostavilo neki trag i učinilo da postanem to što sam sada i da donesem takvu odluku. Kroz celu karijeru sam se trudio da upijam i od trenera i od saigrača i od direktora i od ljudi iz okoline. Nikada nisam odluke donosio sam, već u konsultacijama sa iskusnijim od mene. Jako mi je bilo bitno da slušam.“
Prvi seniorski klub Vam je bio Viva basket.
„Da. Desilo se da je Avala Ada ušla u prvu ligu i da mi mladi nismo mogli da nosimo tim. Rekli su nam da odemo negde da se kalimo i izbor je pao na Viva basket gde je trener bio Darko Matevski, on je sada sportski direktor Vizure. Drugari su me tada poveli tamo. To je bila jedna dobra i iskusna ekipa. Takmičili smo se u jakoj drugoj ligi sa timovima kao što su Superfund, Ruma, BKK Radnički... Jako je važno u tom dobu igrati protiv starijih od sebe i protiv kvalitetnih timova. Bilo je tada u našem timu nekoliko iskusnih igrača od kojih sam mnogo naučio. Posebno bih spomenuo Marka Ognjenovića, koji je kasnije otišao u Italiju. Iako nisam imao tada mnogo prostora da igram. Prošao sam pripreme, odigrao prijateljske utakmice, ali u takmičarskim nisam dobio neku šansu. Bio sam svestan da sam mlad i da treba da učim. Ironija je da sam svoju prvu profesionalnu utakmicu odigrao u Lazarevcu protiv Kolubare. Dao sam petnaestak poena i opet se posle nisam „skidao“ dve-tri utakmice. To je sve nešto što moraš da prođeš. Dosta igrača bi tada odustalo. Izgurao sam do kraja i mislim da bi tako trebalo da se radi.“
U tim momentima ste možda imali priliku i da upoznate sebe, da vidite kako podnosite malu minutažu i tako dalje.
„I sebe i druge. Sećam se jedne situacije u utakmici sa BKK Radničkim na Crvenom krstu. Tu me je pustio malo više da igram i trener mi je ušao u glavu tako što je za svaku sitnicu vikao na mene: „Crni, Crni, Crni!“. I ja se okrenem ka njemu i kažem mu: „Dokle je više Crni kriv? Stalno je Crni kriv za sve. Stalno si meni na leđima“. On me je pogledao i kazao: „Kada ti ne budem više na leđima, tada se zapitaj gde si i šta si“. I okrene se i nastavi da drži tajmaut. Tada sam shvatio šta on meni hoće da kaže, da on meni zapravo želi dobro. Ali, bio sam klinac. Sada kada se okrenem da pogledam svoju karijeru, većinu stvari gledam potpuno drugačije nego kada sam bio mlad.“
Nakon te epizode, odlučili ste se da se okušate u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Još pre nego što sam prešao u Vivu želeo sam da odem u Ameriku. Ali, posle tog angažmana su mi se otvorile dve-tri opcije, a izbor je pao na Indijan Hils jer je u pitanju košarkaški jaka škola. Raspitao sam se dobro o njoj, bio sam u stalnom kontaktu sa njenim trenerom... Pritom, uz košarku mi je uvek bila važna škola, pa je sve to izgledalo dobro.“
Da li Vam je neko pomogao da se tamo otisnete?
„Tada je u Ameriku otišao tadašnji trener BKK Radničkog, Bojan Janković, inače doskorašnji pomoćnik Marini Maljković. On me je dobro poznavao, pa me je pozvao sa još desetak momaka da odemo. Preko svojih kontakata je poslao video materijale školama, nakon čega sam ja dobio ponude koje sam spomenuo. U dogovoru sa njim i roditeljima sam se odlučio za Indijan Hils, potpisao sam i to je to.“
Koledž je smešten u malom mestu u državi Ajova. Kako ste se osećali kada ste tamo stigli?
„Svi ti kampusi su uglavnom u malim mestima. Takvi gradovi su uglavnom studentski. Desetak zgrada, škola, hala... Sve ti je tu, ne moraš nigde da ideš. Čikago nam je doduše bio na tri sata puta, pa kada god smo imali vremena odlazili bismo tamo. Ali, to nije bilo često, možda dva puta godišnje. Iskreno, nije mi bilo bitno gde sam. Uglavnom mladi žele da idu na Floridu, Kaliforniju, a ja sam pre svega birao po tome kakav je košarkaški program. Tada je trener bio Džef Kider, koji je nekada vodio Kentaki. Ta stvar mi je bila mnogo važna. Sve u svemu, ne kajem se ni zbog jedne odluke koju sam doneo. Čak mi je i krivo što nisam ostao duže tamo.“
Vi ste tamo imali nekoliko poznatih i kvalitetnih saigrača kao što su Dvajt Bajks, Dvajt Hardi...
„Da. Oni su posle došli i do NBA lige, mada su mnogo poznatiji u Evropi. To je ono što sam pričao, radi se o veoma kvalitetnom košarkaškom programu. Mi smo bili šampioni Ajove, pa šampioni celog tog regiona i onda smo išli u Kanzas na Top 16 tih koledža. Znači, jedno nezaborovno iskustvo, nema šta.“
Kakve su Vam utisci iz cele te „avanture“?
„Tamo se igra taj neki drugačiji stil košarke, što meni generalno nije odgovaralo. Taj neki „ran end gan“, trči i šutiraj. Kada sam došao tamo trebalo mi je vremena da se naviknem na to. Nema tu mnogo pametovanja, da razmišljaš... Odmah te postave na mesto da trčiš i šutiraš. Uspeo sam da nađem tu neku svoju ulogu. Nemaš ti tu mnogo lopti, ono što uhvatim u skoku to je moje. Nema tu mnogo neke taktike. Uglavnom igra „jedan na jedan“ i „ran end gan“. Iako volim da imam loptu u rukama, da kreiram, uspeo sam da se snađem i naviknem na takav sistem. Čak se dešavalo da ne znam da li se igra odbrana ili napad koliko se brzo igralo. Igrao sam dobro, bio sam u prvoj petorci, sve do tog plej ofa kada sam odigrao nešto slabije. Tada sam u svojoj glavi govorio da me trener zeza, a iskreno pao sam s treningom, u mislima sam već bio kod kuće... Počela je minutaža da mi opada i mislio sam da nisam ja kriv, ali iz ove perspektive je jasno da jesam.“
Da li Vas je mučila nostalgija u tim momentima ili nešto drugo posredi?
„Jeste, jako je teško. Moraš da budeš mnogo jak mentalno da bi to izdržao. Daleko si od svih... Jeste tamo u to vreme iz Srbije otišlo još desetak igrača. Bili smo u kontaktu, čak smo se ponekad i viđali, ali opet, fale ti porodica, prijatelji... To je najveće odricanje. Dobiješ mnogo, ali bukvalno tamo nemaš život. Dobiješ raspored ujutru u osam i ceo dan treniraš i ideš u školu. Nemaš život. Uveče odem na Skajp da se čujem sa mojima i legnem da spavam. I takav je bio moj svaki dan. Jedino što je razbijalo tu monotoniju su bila putovanja. Mi smo avionom išli na putovanja, što dovoljno govori o ozbiljnosti tog programa.“
U razgovoru sa drugima koji su studirali u SAD smo se uverili da je mnogo njih odustalo zbog tako napornog ritma.
„Jeste, ali recimo taj Dvajt Bajks uzme ključ od sale u dva ujutru, namesti mašinu da mu vraća loptu i šutira. A, on je uspeo. Ako želiš da uspeš i imaš neki cilj, moraš naporno da radiš. Šta hoćeš ti? Da se zezaš, da se igraš? Realno, treba da se odrekneš nekih stvari da bi nešto dobio. Meni je krivo što nisam duže bio tamo, morao sam da se vratim jer mi se majka razbolela. Mogao sam da se vratim i sledeće godine na koledž, trener me je hteo, ali su iskrsli ti problemi. Mnogo mi je krivo što nisam ostao tamo da završim to. Mnogo bi mi bilo bolje i u karijeri i svemu drugom.“
Da li ste uspeli da odete na neku NBA utakmicu?
„Jesam, bio sam da gledam Čikago – Orlando. Imao sam dobra sedišta, donji deo bliže parketu. Mada, nije na mene to ostavilo veliki utisak. Ljudi na tribinama tamo ne gledaju utakmicu. Kao neko ko dolazi odavde, to je za mene bilo čudno. Oni bukvalno izađe usred utakmice, pa se posle 20 minuta vrati sa picom ili hot-dogom, dođe u klompama na utakmicu i kada neko zakuca to ih oduševi. Nisam baš razumeo to njihovo praćenje utakmica, iako je ta bila nebitna. Ali, dobro.“
Da li biste preporučili mladim igračima da se okušaju u Americi?
„Realno, trebalo bi naši igrači da odu. Da vide kako je tamo, da vide taj drugačiji stil bavljenja košarkom. Tu sam mnogo stvari pokupio. Tamo se dosta više radi na fizikalijama i generalno imaju moderan način razvoja igrača. Mada, ne bih tamo slao supertalentovane igrače. Jer, neće njima to prijati, oni umeju da budu dosta sujetni. Trener je tamo kao bog i ako želiš da komuniciraš sa njim, ti moraš da prvo kažeš pomoćnom, pa tek onda on glavnom. Ili kada me glavni pozove lično da razgovaramo, pa tada mogu da mu kažem šta imam. Nekoliko puta mi se desilo da mi kažu: „Šta ti hoćeš, mi smo izmislili ovu igru, to je naša igra.“ I ja ućutim i nastavim dalje. Zato kažem da možda naši neki najtalentovaniji ne bi trebalo da idu tamo. To mesto je za one malo manje talentovane, koji mogu da pogađaju školu i da košarkaški napreduju.“
Šta ste tamo najbolje naučili?
„Mislim da sam tamo mentalno sazreo. Tu sam očvrsnuo i fizički i psihički. A, koliko sam fizički napredovao pokazuje da sam ja tamo otišao kao bek ili krilo. I kad sam se vratio u Srbiju postao sam krilni centar. Tamo sam sa 70 kilograma došao na 85-90 i automatski sam se spustio na poziciju niže. Sa dva metra visine. Na kraju sam završio kao centar. Tamo baš rade na tome. Bacaš loptu na tablu i skačeš. Dodaj, pa trči. Merenje kilaže, merenje brzine, merenje odraza... Stalno su merenja. A, Amerika ti pruža da se u isto vreme stekneš obrazovanje i da se košarkaški razvijaš. To ne može u Evropi, niti igde drugde.“
Povratak u Srbiju nije bilo baš prijatno iskustvo za Vas.
„Operisao sam koleno, pukla mi je hrskavica maltene odmah po povratku u Srbiju. Što je najgore, to se dogodilo na prijateljskoj utakmici sa BKK Radničkim. U jednom trenutku, niko nije izašao na jednog igrača, pa sam to uradio ja. Lupio sam mu „rampu“, uhvatio „živu loptu“ i pri doskoku kao da mi je telo propalo kroz koleno. Nakon toga sam se dva meseca smucao po lekarima i postavljalo se pitanje da li mi je potrebna operacija. Vreme je prolazilo, a ja sam bio operisan tek u februaru naredne godine. Tu sam izgubio već dosta vremena. Ta povreda me je mnogo poremetila, posle toga nikada više nisam mogao da skačem kao nekada... Čak sam i tada pomišljao da završim karijeru. Ali, eto, naredne dve godine sam proveo u Vivi, igrao našu drugu ligu, jedne godine bio i MVP...“
Kada se ovaj podatak uzme u obzir, dobro je da ste se uopšte bavili košarkom.
„Volim da kažem: „Znam mnogo boljih od mene koji nisu napravili karijeru i znam mnogo lošijih koji su napravili bolju“. Uvek treba biti zadovoljan učinjenim. To je put koji si sam birao.“
Zatim je usledio prelazak u Slovačku.
„Preko jednog agenta sam dobio poziv da pređem u Bansku Bistricu. Bilo je dobro tamo. Trener je bio Slovak, a pored mene su bila još dvojica Amerikanaca od stranaca. Igrali smo dobro, koliko smo mogli, s obzirom da taj trener nije pričao engleski. Uglavnom sam morao da obavljam i posao prevodioca tada. Tamo sam došao pred plej of, kako bi pokušali da ga napadnemo. U odlučujućoj utakmici smo izgubili od Žiline i nismo uspeli da se kvalifikujemo.“
Naredni angažman je bio u Rumuniji, odnosno u ondašnjoj Konkordiji.
Krizni period„Meni je skoro ceo život bio stresan. Majka mi je posle Amerike umrla, nakon toga i otac. Mislim da bi dosta ljudi prestalo da igra košarku tada. A, ja sam posle 15 dana seo u avion i vratio se da igram utakmicu protiv Steaue. Moraš da ideš napred, da guraš dalje. Najlakše je naći izgovor i reći: „J***m ti život, j***m ti sve“. Zato mislim da je jako značajno imati dobar karakter kada si sportista. Iskreno, košarka mi je pomogla da sve to prebrodim. Ožiljci jesu tu i ti pokušavaš da ih sakriješ. Ali, šta da radiš. Moraš da ideš dalje.“
„Postojala je priča da će me Banska Bistrica zvati i za narednu sezonu, ali se onda otvorila priča sa Konkordijom, jer je trener Vladimir Lučić tamo otišao, zajedno sa Nemanjom Petrovićem. Bila je to ambiciozna priča, sa odličnim finansijama da se uđe u prvu ligu. Ugovor sa klubom sa potpisao tačno jedan dan pred početak priprema i rekli su mi da dođem isti taj dan. Taj dogovor sam malo drugačije razumeo, jer su mi rekli da će oni krenuti prema granici, odnosno prema meni, pa da se vidimo u 12 sati. Oni me pozvali u osam i pitali me da li sam krenuo. A, ja sam razumeo sutradan u 12, kada su me pozvali bio sam na utakmici Zvezda – Bordo. Tu je nastala frka jer sam morao da dođem, inače neće moći da me registruju. Na kraju su me posle utakmice pokupili u Požarevcu i sve je ispalo dobro. Inače, klub je imao vrhunske uslove. Ceo kompleks, stadion, hala, dva hotela... Na kraju smo ostvarili cilj i relativno lako se plasirali u prvu ligu.“
Šta se onda dogodilo?
„Želeo sam da ostanem u Konkordiji, jer se plasmanom u prvu ligu uložio još veći novac. Vratio sam se u Rumuniju, ali se tada dogodilo da je Dinamo Bukurešt odustao od takmičenja, pa je doneta odluka da te sezone nema ispadanja. Gazda kluba je tada rekao da možemo da uđemo u plej of, jer je uložio veliki novac. Pogotovo što je pored mene tu četiri nova igrača iz Srbije. Bila je stvorena baš dobra ekipa. Međutim, ponuđeno nam je da ćemo primiti celu platu ako uđemo u plej of, a ako ne uđemo da ćemo primiti samo po pola. Mi smo tada „digli“, nismo želeli da igramo za pola plate. Na kraju se dogodilo to da smo ostali mi starosedeoci i stare plate, dok su drugi dobili dve plate preko i da odu kući. Tada mi se ponovo sve otvorilo. Savršeno mi je odgovarala novonastala situacija, što sam iskoristio da budem prvi skakač rumunske lige, bio sam treći ili četvrti strelac... Bio sam pun samopouzdanja, a i dan danas držim rekord u proseku skokova u ligi – 13.6 po meču. Mada, nije me ni to preterano držalo.“
Ponovo Vas je privukla Slovačka.
„Pozvala me je Handlova, gde je bilo dosta naših igrača: Veličković, Gudžić, Radenković i na polusezoni su me pozvali. Išli su da napadnu prvenstvo Slovačke. Počeo sam da vagam: „Šta ću, gde ću, ovde imam dobre brojke, ali smo 14. na tabeli“. Novac je bio isti i onda sam rekao ljudima iz Konkordije da imam ponudu i da bih voleo da igram u klubu sa većim ambicijama, gde su mi rekli da bi trebalo da odigram samo još jednu utakmicu. Nije bilo problema, pustili su me bez obeštećenja i odem za Bratislavu. Kako sam stigao tamo, pozove me Rovinari da dođem jer se povredio Dalibor Đapa kako bih ga zamenio, a ja već potpisao ovamo. I sami su se iznenadili kada su čuli gde sam, jer sam dan pre igrao utakmicu baš protiv njih. Zanimljivo je da bi u Rovinariju imao duplo veću platu nego u Handlovi. Ali, eto. To je ta sreća koja je važna u životu.“
Kako Vam je bilo u Handlovi?
„Tamo me je sačekala vrhunska ekipa, ali loš trener koji nas je uništio. Dođem tamo, a njih osmorica na tribinama, povređeni svi. Tamo su se utakmice igrale dva puta nedeljno, sredom i subotom. Trebalo je izdržati to, a trener nas ubija sa treninzima. Igrao sam dobro, ali sam zbog takvog ritma ponovo načeo koleno. Realno, imali smo ekipu da osvojimo prvenstvo, ali zbog svega pomenutog se desilo šta se desilo.“
Nakon toga ste dobili ponudu da se preselite u Austriju.
„To je bio prelomni trenutak u mojoj karijeri. Prethodno je moj drug Nemanja Petrović dobio unosnu ponudu iz Irana, pa nisam bio siguran da li da prihvatim ponudu Arkadije koju je preuzeo trener Lučić ili još da sačekam na neku bolju. Sezona pre toga je bila moja najbolja u karijeri i želeo sam da je naplatim. To je bio april mesec, dakle dosta rano. Na kraju sam otišao u Austriju na razgovore gde su me sjajno primili. Tamo je tada bio Jakob Peltl, sada NBA igrač... Delovalo je super, pogotovo za život. Tako sam se odlučio da potpišem ugovor. Iz ove perspektive, možda je trebalo da sačekam finansijski bolju ponudu. Ali, eto.“
Da li Vam je makar tamo bilo prijatno?
„Jeste, tamo sam stekao prijatelje i dan danas me tamo srdačno dočekaju. Hale su im bile pune, igrali smo dve godine uzastopno plej of... Bilo mi je lepo, iako mi nije odgovarao taj stil igre, da kažem „amerikanizovani“. Sa puno trčanja i šutiranja, bez neke taktike... Sve u svemu, bilo je lepo, jedino što mi je žao što nisam naplatio prethodnu sezonu koja mi je bila najbolja u karijeri.“
Šta se dogodilo da se posle tako dobrih sezona ponovo vratite u Srbiju?
„Žena mi je zatrudnela. Bila je to neka rizična trudnoća, a meni se otvorila ta neka ambiciozna priča za Žarkovo, blizu sam kuće... Cela ta priča je bila super. Imam samo reči hvale za te ljude, a posebno za Zorana Đurkovića, sportskog direktora. Imali su odlične uslove, došli su dobri igrači, pa smo se bukvalno prošetali kroz Prvu srpsku ligu. Imali smo skor 26-0. A, pre toga je predsednik obećao da, ako završimo prvi, okrenuće vola ispred hale (smeh). Tako je i bilo. To je jedan od retkih klubova u Srbiji koji je sve ispoštovao, od reči do reči.“
Posle toga se dogodila prava avantura. Put na Maldive.
Disanje za vreme molitve „Maldivci su puno posvećeni veri. Stanovništvo je uglavnom muslimansko, pa se dešavalo da nam treninzi budu prekinuti kada je vreme za molitvu. Čvorović i ja bismo tu pauzu iskoristili da odemo do prvog prozora da dišemo. Tamo je tropska klima i ima skoro 50 stepeni, a u hali nema ventilacije. Jeste ona otvorena sa dosta strana, ali onda moraš da se moliš Bogu da ima vetra. A, vetra nema. U početku je bilo baš teško, kasnije se malo organizam navikao.“
„Da, ali prethodno sam dobio ponudu da odem u Kolubaru. Otišao sam na dva treninga i nije mi se nešto preterano dopalo. Rekao sam ljudima iz kluba koja je moja cena, pa nije došlo do dogovora. Trebalo bi da napomenem da sam često leti putovao u Kinu kako bih nastupao na nekim turnirima po tri meseca. Tamo je bila neka ponuda, pa sam se opet razmišljao koju ću da prihvatim. Na kraju je najbolja bila ta sa Maldiva, gde sam otišao sa Nikolom Čvorovićem. Pritom, sa Žarkovom sa se dogovorio da kada završim na Maldivima, da se vratim tu. Tako je i ispalo.“
Kako Vam je bilo tamo?
„Maltene plaćeni odmor. Dođeš na utakmicu i ne možeš da dišeš jer ima 50 stepeni u hali. Trener nam je bio Filipinac i treninzi su trajali sat vremena i posle njih skoro da ne možeš da se oporaviš. Sistem je bio takav da su u prvoj i drugoj ligi bile po četiri ekipe. Igra se svako sa svakim po dva puta. Tada se proglasi šampion lige, pa se posle igra plej of polufinale i finale. Mi smo bili smešteni u glavnom gradu, Maleu. Kada kažeš Maldivi, nije to ono što mi gledamo po slikama. To je kao da na Banovom brdu živi 500 hiljada ljudi. Tuda samo motori mogu da prođu i tu u saobraćaju nema nikakvih pravila. Ludnica klasična. Srećom, mi smo živeli na nekom ostrvcetu pored, tipa tri minuta čamcem. Tu smo živeli Čvorović i ja koji smo bili saigrači, a drugoj ekipi je bio Dušan Ognjenović. Važno je isto reći da tamo postoji pravilo da na terenu sme da bude samo jedan inostrani igrač. Moja ekipa se prošetala do trofeja, bez poraza, a u finalu plej ofa smo igrali protiv Ognjenovićeve, koja je u svom sastavu imala najbolje maldivske igrače. Moram da kažem da oni nisu tako loši. Nije to sad neki nivo, ali znaju da igraju. Naši Maldivci su bili na dosta nižem nivou i to je jedan od razloga što smo izgubili to finale. Posle toga nam je klub platio pet dana odmora u „rizortu“. To je ono što gledamo na slikama. Raj na Zemlji.“
Kada se sve sumira, imali ste jednu lepu karijeru.
„Mislim da sam ostavio trag gde god da sam bio. Da mogu uvek da se vratim i da budem lepo dočekan. To je jako bitno. Meni je jako važno da sam ostavio dobar utisak na ljude, da je publika zadovoljna... Recimo, u Austriji sam doživeo baš lepu stvar. Publika me je tamo baš lepo prihvatila i nakon što sam se povredio na jednoj utakmici svi su ustali i dali mi aplauz podrške. To je bio fenomenalan osećaj. Eto i sa Maldiva su se setili da mi pošalju lepu poruku kada sam završio karijeru. Te stvari mi znače i one su znak da sam dobro radio.“
Posle toga ste ispoštovali dogovor i vratili ste se u Žarkovo.
„Bila je to mlada ekipa, koja je završila takmičenje na petom ili šestom mestu. Nisu bila tu velika ulaganja, ali sam svejedno želeo tamo da završim karijeru. To je meni bila super priča, koja bi uz neku nadogradnju u sastavu mogla da uđe naredne godine u KLS. Nažalost, nisu želeli da nastave, pa me je tada Kolubara zvala. I slušali su moje savete, pa su na moj predlog doveli Šparovića, Rnića, braću Vesković... Napravljena je dobra ekipa sa minimum ulaganja. Tada sam predsednik rekao da ćemo ući u prvu ligu, dok je on bio zadovoljan samo da ne ispadnemo iz druge, pošto su sezonu pre toga u poslednjom kolu ispali. Na kraju smo se kvalifikovali kao prvi na tabeli.“
(foto: Kolubara LA 2003; Ivica Veselinov; Concordia)
