U Sjedinjenim Američkim Državama populaciju sa crnom bojom kože čini 13 procenata od ukupnog stanovništva. Ipak, taj odnos je disproporcionalan kada je u pitanju učešće Afroamerikanaca u NBA klubovima. Njihov udeo u profesionalnim košarkaškim ekipama u SAD je već godinama oko 80 odsto. Kada bi ovu priču proširili i na ekonomska i socijalna pitanja disproporcija bi bila još izraženija. Iako je doba segragacije i rasnog raslojavanja društva u Americi davno prošlo, Afroamerikanci i dalje čine najsiromašnije i socijalno najugroženije slojeve društva.
Stoga, nećemo izmisliti toplu vodu ako kažemo da mnogi 'crnci' u SAD svoj izlaz iz siromaštva traže u profesionalnom sportu. NBA, NFL, profesionalni boks i slične organizacije su svetlo na kraju tunela za mnoge klince koji nemaju druge alternative u zemlji sa skupim visokim obrazovanjem. Mediji nam već godinama serviraju filmske priče o sportistima koji su se izvukli iz geta u svojim sredinama i došli do finansijske i socijalne sigurnosti putem sporta.
Nenametljivo i prilično nezapaženo, nedavno je medijima stigla još jedna takva priča. Sa klupe Čikago Bulsa sve veću minutažu počeo je da dobija mladi krilni igrač Džimi Batler. Ovaj 201 centimetar visoki atleta je iskoristio povredu svog saigrača Luola Denga i zauzeo je mesto u startnoj petorci slavne NBA franšize. Publika u "Junajted Centru" je i ranije podržavala ovog mladića, ali od kada je dobio veća ovlašćenja u igri svi su postali svesni kakav potencijal imaju u timu. Batler je savršen igrač za sistem Bulsa. Borben je, izuzetno inteligentan i voljan da se uklopi u komplikovane odbrambene šeme koje igra ovaj tim. Sa druge strane, nenametljiv je i prihvata dodeljenu ulogu bez nervoze i arogancije karakterističnih za umišljene mlade NBA zvezde.
Deng je povređen u odelu mogao sa zadovoljstvom da gleda kako njegov naslednik ubacuje 18 poena tvrdoj odbrani Memfisa, a dva dana kasnije kako energično čuva Kobija Brajanta i tera ga na panična ispucavanja. Usledile su partije sa 18 poena ubačenih Detroitu, 16 Golden Stejtu, 19 Bobketsima... Do povrede Denga on je sa klupe ubacivao 5.5 poena po meču, a nakon dobijanja svoje šanse prosek je porastao na skoro 11 poena. Čak i da se zanemare brojke, kompletna javnost je bila oduševljena sjajnim predstavama mladog košarkaša.
"Džimi igra sa velikim samopouzdanjem", tvrdi trener Bulsa Tom Tibodo. "Saigrači imaju poverenje u njega i može se reći da je izuzetno važan član naše ekipe. Od njega u budućnosti očekujemo velike stvari".
Generalni menadžer Gar Forman i trener Tibodo su postali svesni kakvog bisera imaju u ekipi. Batler je izabran na samom kraju prve runde Drafta, a već sada se ispostavlja da je bolji i kompletniji igrač od mnogih koji su birani pre njega. Međutim, to je nešto na šta je mladi Batler navikao od samog detinjstva. Odbačenost, nepoverenje i teški uslovi su stvari koje su oduvek pratile Džimija.
"Ne trebaš mi više. Moraš da ideš odavde", ovo su reči koje je Batler čuo sa svojih 13 godine. Saslušao ih je na pragu svoje kuće, a saopštila ih je njegova majka. Ovo su reči koje čuju mnogi klinci u siromašnim kvartovima na jugu Teksasa. Kako ga je otac napustio još kao bebu, Batler je ostao sam sa sobom. Prenoćište je pronalazio kod svojih prijatelja iz škole, ali to je bilo kratkog daha. Roditelji njegovih drugova nisu bili spremni da ga prime na duži vremenski period. Batlerov život se svodio na spavanje na ulici, po dečijim svratištima ili nekad kod svojih prijatelja. Kao i mnogim afroameričkim klincima, njemu je jedan od ventila i izlaza bio sport. Batler je bio odličan košarkaš i uvek je bio deo školske ekipe. Međutim, koliko god je talenat važna stvar u sportu, za uspeh mladog košarkaška potrebni su bili dom, sigurnost i porodica. Batler to nije imao. Opasni ljudi, droga, kriminal i nasilje su bili svuda oko njega, ali je nekako uspeo da se sačuva.
Leta tokom srednje škole provodio je na lokalnim terenima, gde je igrao košarku bez prestanka. Jednom prilikom je šutirao na koš sam i prišao mu je klinac koji ga je izazvao na takmičenje u trojkama. Omaleni Džordan Lesli ga je dugo gledao i na kraju je odlučio da mu priđe. Klinci su odigrali svoju partiju i nastavili su da pričaju. Brzo su se sprijateljili i ubrzo je Batler postao čest gost u Leslijevoj kući. Često je svraćao u kuću svog novog prijatelja, gde bi igrali video igrice do kasno u noć. Ubrzo se rodila ideja da se Batler preseli kod njih. Džordanova majka je dugo oklevala jer je u kući već bilo sedmoro dece, ali na kraju su prihvatili novonastalu situaciju. Batler je nakon četiri godine života na ulici konačno dobio novi dom i novu porodicu.
Imao je svoju sobu, ali i mnoga pravila kojima je morao da se povinuje. Dobio je listu svojih zadataka u kućnim poslovima, a postavljeni su mu i strogi uslovi po pitanju uspeha u školi. Mnogi klinci, nenaviknuti na ovakve okolnosti, brzo bi posustali, ali ne i Džimi. Gvozdenu volju koju je stekao preživljavajući na ulici Batler je preneo i na košarkaški teren, ali i u školu.
"Tražili su od mene da budem uzoran, da se klonim nevolja i starog društva", priseća se Batler. "Prihvatili su me u svoju porodicu ne zbog košarke, već zbog toga kakav jesam, bez ikakvih predrasuda. Nisam želeo da ih razočaram".
U novim okolnostima Batler je konačno mogao da se posveti košarci koliko je želeo. U matičnoj Tombol gimnaziji bio je najbolji igrač i zvezda košarkaške ekipe. Ipak, sjajni sportista je i dalje nailazio na osporavanja. Nakon mature veći košarkaški programi mu nisu nudili stipendije za studije zbog loše konkurencije u kojoj se takmičila njegova škola. Džimi je na kraju morao da se dokazuje na obližnjem malo poznatom Tajler junior koledžu koji se takmičio u neatraktivnoj diviziji.
"I tamo sam imao više utakmica sa preko 40 poena. To mi je dalo veliko samopouzdanje i sigurnost da mogu da igram i u jačoj konkurenciji".
Ključni poziv je konačno stigao. Na njegovu adresu su počele da pristižu ponude vrhunskih američkih univerziteta, a Džimi je odabrao Market, iako je imao i boljih prilika. Na nagovor nove majke odlučio se za Market jer je imao odlične akademske programe.
"U porodici su me često savetovali da vodim računa o obrazovanju. Košarka jeste bitna, ali morao sam da imam nešto sigurno u slučaju da ne uspem u sportu".
Međutim, neuspeh ne postoji u Džimijevom rečniku. Igrajući za Market Golden Iglse (nekadašnja škola NBA superstara Dvejna Vejda) motivisao se da stigne do samog vrha, do NBA lige. Početak je bio težak, trošio je sezone kao rezerva budućim NBA igračima (Ves Metjuz, Lazar Hejvord), ali neverovatna upornost mu se još jednom isplatila. Nije se bunio zbog svog statusa, nije tražio promene, trenirao je, čekao svoju šansu i najzad ju je dočekao. U svojoj poslednjoj godini na koledžu ubacivao je prosečno 15.7 poena po meču i NBA skauti su počeli da obraćaju pažnju na njega. Teško je bilo ignorisati njegove defanzivne potencijale i leta 2011. Čikago je odlučio da mu pruži šansu izabraviši ga kao 30. pika na Draftu. Potpisao je svoj prvi ugovor i konačno ostvario svoje i snove porodice koja ga je prihvatila kada mu je bilo najteže.
Batler danas novinarima često zna da uputi poneku opasku...
"Ako već želite da pišete tekst o meni i mom putu, trudite se da ga napišete na način da me čitaoci ne žale. Ne volim to. Ne želim sažaljenje, drago mi je zbog svega što mi se izdešavalo, učinilo me je jačim i to je ono što sam ja u prirodi".
Danas niko ne sažaljeva Batlera. Zaista, ova priča ne zaslužuje patetični prizvuk iako deluje kao više puta ispričana. Po dolasku u NBA ponovo se suočio sa velikim izazovom. U prvoj sezoni igrao je samo osam minuta po meču, ali strpljivo je čekao svoju šansu i trenirao. Kao i više puta do tada, upornost se isplatila, Luol Deng je obukao odelo i seo na klupu, a mladi Džimi Batler je dobio svoju šansu na terenu. Svetla pozornice su se upalila i nekadašnji beskućnik iz predgrađa Hjustona sa basketarom u ruci je pokazao od čega je sazdan.
(foto: NBA)
