Granulo sunce u Mariupolju. Ovo je sada potpuno drugačiji grad! Šalim se, šalim se, ali mi je svakako drago što su se podigli ovi spušteni plafoni, kako ih naziva prijatelj i kolega iz susednog grada Donjecka, Ita Radenović. Granulo nam je i iz drugih razloga. Očistili smo maločas pomenuti Donjeck u četvrtfinalu plej ofa, iako su nam svi, pa čak i naše rukovodstvo davali slabe šanse, iz prostog razloga što igramo bukvalno sa tri igrača. Da ne otkrivam koji su (Tadija dominira :) ).
Celu karijeru slušam o tamo nekim GAZDAMA klubova koji ulaze na kraju utakmica i posle dobre igre dele pare iz kojekakvih torbi. Sve mi je to bilo u domenu urbane legende, dok mi se posle pobede nad jakom ekipom Donjecka i odlaskom u Zaporožje (tour de Ukraine) nije dogodilo slično. Naravno, nije u pitanju torba već koverta. Suma krajnje simbolična, ali svakako lep gest ljudi iz Kluba koji nisu bili u takvoj vrsti obaveze prema igračima...
Nekako je i lepše da se igra uz sunce, pa nas je temperatura u Zaporožju i Mariupolju vodila do "lagane" pobede od 4-0 nad ekipom koja menja igrače kao na traci, a pri tom pojedini imaju čudne odlaske u svlačionicu sa doktorom pred samu utakmicu (!?). Opet ona trojica, plus pokoji neznani junak. Ovoga puta izostale koverte, mada mislim da smo zaslužili bar ključeve grada ili makar fabrike, za prolazak u finale. Nisam siguran da bi ih uzeo...
Dok pišem ovo, finale je već u punom jeku. Azovmaš (tu igramo Tadija i ja) vodi 2-1 protiv Budiveljnika, ekipe koja je stigla do polufinala Evrokupa. Toliko o lošoj ukrajinskoj ligi, kako neki iz domovine pričaju, a nisu nogom kročili u istu zemlju, niti pogledali jednu utakmicu. Dok ovaj blog izađe nadam se da će Azovmaš voditi 3-1, a Tadija i ja biti malo crnji, jer kako sam čuo od lokalnog stanovništva - Mariupolj nazivaju i Nicom Istoka, biserom Azovskog mora... Ovo je bila potpuna laž, ali je istina da se g. Tadija i ja sunčamo na plaži skoro svakog slobodnog dana.
Da, ima plaža. Da, i ovde sija sunce. Doduše, malo radioaktivno, ali ništa strašno, bar je ten lepši. Problem nam jedino prave šine, preko kojih moramo da pređemo da bi došli do plaže i tu moramo da pazimo da ne slomimo nogu, da ne stanemo na staklo, da nas ne udari voz... Mislim, to su normalne stvari kada se ide na plažu... Naravno, postoji i ogromna pasarela, ali svako dobro zna da su stepenice najveći neprijatelj profesionalnog sportiste... Na kraju sezone... Posle skoro 80 utakmica... A i inače :)
Do sledeće stanice,
Miroslav Raduljica, Mariupolj
(foto: bcazovmash.com.ua)
