Pozdrav svim posetiocima "MVP portala" i čitaocima mog Bloga. S obzirom na profesionalne obaveze, na koje se s vremena na vreme nadovežu i ispitni rokovi i briga o fakultetu, ne stižem redovno da pišem niti da se posvetim pisanju u potpunosti, ali se nadam da mi nećete to zameriti.
U vreme kada ovo pišem spremamo se za utakmicu sa BKK Radničkim, koji je u međuvremenu promenio trenera. Svaki meč na domaćem terenu je naša šansa da se približimo plasmanu u pet prvoplasiranih ekipa, te ni ovoga puta nije izuzetak da ćemo dati sve od sebe da sačuvamo svoj domaći teren i uzmemo bodove. Kao i u večem delu sezone, nastavak su obeležile serije pobeda i poraza, tako da je konstantnost u igri i rezultatima nešto na čemu i dalje radimo, ali to nismo u potpunosti uspeli da postavimo na nivo na koji bismo želeli. Ono što je u svakom slučaju pozitivno jeste da su nas veće povrede zaobišle. Male i ne računam, jer je ovo sport u kome je bol i dizanje granice bola nešto sasvim normalno. Sve je otprilike tako da ako nemaš neko bolno mesto, upalu mišića ili nešto slično - ili se ne baviš sportom ili se ne baviš profesionalno i sa punim požrtvovanjem.
Kruna naše sezone, do ovog momenta, je plasman na "Kup Radivoja Koraća". To je nešto za šta smo naporno radili i potajno se nadali da će naši rezultati biti dovoljni za odlazak na smotru, u ovom momentu, verovatno najkvalitetnijih ekipa u Srbiji. Kažem verovatno, jer je to moje skromno mišljenje i ne želim nikoga da uvredim ili omalovažim njime. Dogodilo se da se treći put ove sezone sastajemo sa Megom, ekipom koju, prema mojoj slobodnoj proceni, poznajemo bolje nego bilo koju drugu u našoj ligi, s obzirom na to koliko puta smo i koliko detaljno skautirail njihovu igru.
Nažalost, prve pobede protiv Mege ove sezone koštalo nas je slabije prvo poluvreme i neke greške u kasnijem delu meča, te se na kraju ispostavilo da su nijanse odlučile pobednika. Jednostavno, slab ulazak u utakmicu nas je stavio u inferioran položaj da veći deo meča jurimo prednost, a to je, kao što je dobro poznato, zamarajuće i fizički i psihički i retke su ekipe koje gube skoro ceo meč i na kraju preokrenu i pobede. Mi nismo bili te sreće, pa je Mega sasvim zasluženo slavila, a u polufinalu protiv Partizana pokazala zavidan kvalitet, obzirom da je igrala protiv ekipe koja se takmičila u Evroligi.
Nama sada predstoji još sedam utakmica da ovu sezonu načinimo i potpuno uspešnom, odnosno da se plasiramo u Superligu koju svi jako želimo. Nadam se da će nas zdravlje i sreća poslužiti te da ćemo se za mesec i malo više radovati još jednom uspehu KK Vršca.
I za kraj jedna anegdota, može se reći i pomalo neprijatna i paradoksalna situacija sa prošlonedeljnog Kupa. Košarka je moj posao i nešto što najviše volim da radim, te ne želim da komentarišem svima poznate neprijatnosti koje su se događale oko terena, ali želim da spomenem nešto što se toga makar malo tiče, a ima veze sa mnom.
Naime, u četvrtak uveče, pred meč "visokog rizika" četvrtfinala Mega Vizura-Vršac, na ulazu u halu obezbeđenje je rutinski pretresalo sve ljude koji su sa kartama ušli da posmatraju taj meč. Među tim ljudima bili su i članovi moje porodice. Među članovima moje porodice bila je i "opasna" žena, nežne konstitucije, "naoružana" karminima, puderom i, zamislite, dezodorans stikom. Ljubazni pripadnici obezbeđenja su joj ukazali da je ne mogu pustiti u dvoranu sa gorepomenutom kozmetikom, jer je protiv pravila, čak i nakon objašnjenja da je samo došla da gleda sina i da nema nameru da upotrebi ništa od inventara svoje torbe u svrhe narušavanja javnog reda i mira. Nakon svega, epilog je bio, kilometar nazad do mesta gde je parkiran automobil, i oslobađanje od suvišnih, odnosno zabranjenih stvari. U redu, pravila su pravila i moraju se poštovati, tako i treba. Tri dana kasnije, na istom turniru, finalna utakmica između "večitih rivala", gde je tenzija sasvim normalna i prati svaki meč dveju ekipa kroz njihovu istoriju u skoro svakom sportu, gde su se neretko događali ispadi različitih vrsta, dolazimo do situacije da je u datom momentu u dvorani sve što građani Republike Srbije nisu bacili za Novogodišnje praznike. Od baklji do petardi, da bismo na kraju saznali i kako interesantno izgleda kada se baci aparat za gašenje požara. O upaljačima i kovanom novcu ne želim ni da govorim, jer se stiče utisak da se uz kartu dobija po jedan upaljač i jedan novčić, neka se nađe, možda zatreba.
I sve ovo me navodi da se pitam, da li je moguće da jedna žena i njena šminka predstavljaju toliki problem u odnosu na kutije petardi, upaljaće i kovani novac, koji precizno bačen može da nanese veliki bol, iz ličnog iskustva govorim!?
Sve u svemu, jako mi je žao zbog svih ružnih stvari koje se događaju oko košarkaških terena, ali je sve to dobar pokazatelj da valja voditi računa da osobe koje brinu o meni, vama, svim ljubiteljima košarke koji dođu na utakmicu da uživaju, budu potpuno profesionalne, te da imaju koeficijent inteligencije veći od 50 kako bi se izbegle neprijatne situacije na našim košarkaškim terenima iz prethodnih godina.
Toliko od mene za ovaj put. Nadam se da ću u sledećem blogu moći da komentarišem neku seriju pobeda moje ekipe, te da ću biti u situaciji da pišem samo o pozitivnim stvarima. Do tada, pozdrav iz vetrovitog Vršca!
(foto: MVP / Stefan Komadinić)
