Početkom novembra pozvao me je moj bivši saigrač iz podgoričke Budućnosti, Marko Šćekić, koji je u tom momentu bio trener Borca iz Banja Luke. Njegova ideja je bila da na makar određeni period pomognem njegovoj ekipi, a i da oni meni pomognu da što pre uđem u igračku formu. S obzirom na to da godinama nastupam na Bliskom istoku, Borac mi je delovao kao interesantan izazov, pogotovo što je nastupao u ABA 2 ligi i što je osoba koju poznajem i jako poštujem glavni trener te ekipe.
Zaputio sam se u Banja Luku, a ubrzo i na Zlatibor gde se igrao prvi ABA "mehur" gde sam prvi put posle duže vremena imao priliku da osetim takmičenje na ovim prostorima. S obzirom na tadašnju zdravstvenu situaciju, bio sam oduševljen načinom na koji je Zlatibor organizovao "balon", gde nam ništa nije falilo i gde je ceo turnir protekao u najboljem mogućem redu. Za fotografije sa turnira i za svež sadržaj na našim Instagram profilima, bila je zadužena jedna jedina, Dragana Stjepanović, sa kojom smo se takođe lepo družili.
Za protivnike smo imali MZT, Spars i domaći Zlatibor, kao i Goricu, koja se nije ni pojavila zbog velikog broja zaraženih igrača koronavirusom. Nezvanično se moglo čuti da ih je moje prisustvo uplašilo, pa nisu ni kretali put naše planine. Šalu na stranu, sve četiri ekipe su vrlo kvalitetne i igrale su jako dobru košarku i u tom momentu i u nastavku sezone.
Prva utakmica i poraz od moćnih Sparsa nije bila prijatno iskustvo, ali smo već u narednom meču protiv domaćina upisali prvu pobedu u sezoni, a par dana nakon toga i drugu protiv gorepomenute Gorice koja nije ni doputovala. Rutinskih 20:0. Poslednji meč je bio odigran protiv MZT-a koji nas je zasluženo porazio tako da je zlatiborski "mehur" okončan sa skorom 2:2. Prilično solidno za renomirani klub koji se vratio na regionalnu mapu posle dugo vremena. Sve u svemu, odlično iskustvo gde sam upoznao divne ljude, igrao sa kvalitetnim igračima i bio sitan deo mozaika povratničke sezone Borca iz Banja Luke. S obzirom na to da je ugovor bio otvorenog tipa, u međuvremenu je mog agenta kontaktirao klub sa Bliskog istoka. Dva dana nakon poslednje utakmice, otišao sam put Bahreina.
Kraljevina Bahrein se nalazi u Persijskom zalivu. Ona je ostrvo koje je kopnenim putem vezano samo sa Saudijskom Arabijom i to mostom dugačkim 25 kilometara. Populaciju čini oko milion i po ljudi, a više od pola te brojke su stranci koji su zaposleni u najrazličitijim granama. Živi se dosta opušteno i mirno, Bahrein je poznat po noćnom životu u arapskom svetu, ali s obzirom da sam iz Beograda, stvarno nisam bio impresioniran. Estetski, liči na metropole Bliskog istoka, stakleni neboderi i široki bulevari, kao i poneki veštački park. Moj novi klub se zvao Etihad i za njega je sa uspehom igrao i moj sunarodnik Mile Ilić koji je svojevrsni heroj kluba, jer čim sam došao, prvo pitanje je bilo: „DO YOU KNOW MILE?“.
Nakon što sam stigao u novi tim i upoznao se sa halom za trening, gde je podloga betonska preko koga je postavljen tanak sloj linoleuma, što nije najprijatnije iskustvo za zglobove, nije mi trebalo mnogo vremena da se adaptiram na takmičenje i stil igre. Liga je tipična arapska, a jedino što je izdvaja je ludački ritam u kome se igra odvija jer sve ekipe forsiraju "trči i pucaj" košarku zato što su domaći igrači niski. Svaka ekipa ima pravo na jednog stranca i uglavnom su to "neboderi" sa NBA ili korektnim evropskim iskustvom, dok sam ja bio ubedljivo najniži stranac, jer moja ekipa je htela da trči i puca još više od ostalih.
U Bahreinu je ove godine nastupao Dekster Pitmen, bivši Lebronov saigrač iz Majamija, tu je bio Robert Apšo koji je igrao za Prokom i za nekoliko turskih timova, u moju ekipu je došao Kris Džonson, bivši košarkaš Cedevit
Nakon tri kola, sa prosekom od 32.7 poena bio sam prvi strelac lige i ušao sam u odličnu formu. Zato me je iznenadilo kada sam dan nakon utakmice u kojoj sam dao 35 poena protiv najjače ekipe u Bahreinu pozvan na sastanak. Na sastanku mi je objašnjeno da su aspiracije kluba da se domogne osmog mesta na tabeli i da misle da im je za to neophodan visoki igrač. Nakon što sam shvatio sa kime imam posla i nakon što mi je agent skrenuo pažnju da je veliko interesovanje klubova u Bahreinu i iz zemalja okolo, rukovao sam se sa košarkaškim doajenima Etihada i krenuo da se pakujem. Potez uprave se ispostavio kao dobar, jer je klub umesto planiranog osmog mesta sezonu završio na devetom, tako da je sve imalo smisla. Ostao sam u Bahreinu nekoliko dana i otišao na nekoliko pregovora sa drugim klubovima, međutim, nisam bio zadovoljan ponuđenim i nakon nekoliko dana sam se zaputio ka Beogradu.
Nisam se pošteno ni raspakovao, već sam dobio poziv da se vratim u Bahrein. U pitanju je bio Muharak, tim koji je u tom momentu delio prvo mesto na tabeli i ekipa kojoj sam dao 35 poena u svojoj poslednjoj utakmici za prethodni klub. Trener Muharaka je bio Đosep Marija Berokal, protiv koga sam igrao u Evroupu pre 11 godina dok sam nastupao za Budućnost, a on je vodio ekipu Budiveljnika. Bio je još i glavni trener Eskišehira i Estudijant
Muharak je kraljevski klub koji uvek ima šampionske ambicije kao i uslove da svojim igračima i trenerima obezbedi najbolji mogući ambijent da se do cilja i stigne. Od ljudi iz kluba koji su 24/7 na raspolaganju za bilo šta što ti je neophodno, do trenerskog stafa koji će uvek da ti izađe u susret za trening kao i dobre trening dvorane. Ne treba zanemariti ni da smo mi iz Muharaka živeli u zgradi sa bazenom na krovu i spa centrom, što isto dosta znači za psihofizički oporavak. Takođe, jedna od prednosti nastupanja za kraljevski klub je da je u susretima sa organima reda (koji retko zaustavljaju ikoga) dovoljno samo legitimisati se informacijom da igraš za Muharak, čime ti oni automatski žele prijatan dan i sve najbolje. Vrlo praktično.
U ekipi smo imali po četiri trenutna i bivša reprezentativca kao i dosta klanova i nedostatak hemije. Bilo mi je jako teško da to sve shvatim, jer su to sve igrači koji su u bogatim (bahreinskim) karijerama osvojili veliki broj titula pa sam očekivao da oni znaju koliko je žrtve neophodno da bi se do trofeja došlo. Imali smo veliki individualni kvalitet, ali kao tim nismo izgledali nimalo dobro. Regularni deo sezone smo završili na drugom mestu sa skorom 10-1 što je i bilo skroz realno.
Ono što nije bilo realno, a što sam ja doživeo na svojoj koži mesec dana pre, doživeo je moj trener. Dok sam vozio na prvi trening nakon par dana pauze posle završetka regularnog dela, zazvonio mi je telefon. Bio je to trener Berokal koji mi je saopštio da je to jutro bio na sastanku u klubu i da mu je uručen otkaz. S obzirom da nije osoba koja voli da se šali, upitao sam ga da li je ozbiljan i on mi je rekao da su mu kao obrazloženje rekli da je igračima smetala količina treninga i video sastanaka te da zato nisu pružili svoj maksimum. E sjajno, sad će sve da bude dobro i kako treba i odjednom ćemo da se razletimo i lagano uzmemo titulu, mislio sam se. Ironičan sam, naravno.
Nakon nekoliko nedelja treninga sa pomoćnim trenerom, Muharak je angažovao dobro poznato lice i odličnog stručnjaka. Do kraja sezone potpisao je Dragan Vaščanin i dao mi veliku dozu optimizma da će sa svojim poznavanjem arapskog sveta i većom širinom u shvatanju domaćih igrača uspeti da razdrma letargični tim. Poznavanje košarke je na vrhunskom nivou tako da sam računao da imamo sve što nam treba da osvojimo oba glavna trofeja. Naravno, u svakoj ekipi mnogo toga zavisi od trenera, ali ne može on umesto igrača da odigra dobru odbranu, postavi pravilan blok, utrči da oslobodi prostor ili da doda saigraču u boljoj poziciji. Kod nas je svega toga manjkalo kod Berokala.
Vaščanin je uspeo delimično da prodrma ekipu i da koriguje neke stvari, ali sam stekao utisak da ni Fil Džekson ni Željko Obradović, ne bi imali mnogo dobrih rešenja u ekipi koja je loše selektirana. Nažalost, i u kupu i u prvenstvu sezonu smo okončali u polufinalu, što je istinska šteta jer je pitanje kada će skoro Muharak imati roster sa ovakvim individualnim kvalitetom i ovako kvalitetna dva trenera sa iskustvom i znanjem. Ostaje i žal jer su ljudi u klubu stvarno učinili sve što su mogli da ova priča bude uspešna i imali su čiste sportske motive i ideje koje ne krase veliki broj klubova sa Bliskog istoka.
U svakom slučaju, jedna ovako atipična sezona i nije mogla da se završi na uobičajen način, ali mi je svakako drago što sam bio još jedan od ljudi iz košarke koji su Srbiju predstavljali najbolje što su mogli u ovoj zalivskoj zemlji. Uz pomenutog Mileta Ilića, u Bahreinu su igrali i Dragan Tubak i Miloš Macura. Osim Vaščanina koji je na neki način već i legenda Bahreina, treneri sa uspehom u ovoj zemlji su bili i Ivan Jeremić, Toni Vujanić, Rajko Toroman i Miodrag Perišić. I u košarkaškom savezu Bahreina imamo svoje predstavnike, a jedan od njih je i doživotni fizioterapeut i glavni autoritet za medicinu bahreinskih košarkaša, Marko Nikolić.
Do sledećeg čitanja, želim vam svima puno zdravlja i lepih momenata!
(foto: Aljoša Mitrović)
