(BLOG) Milan Mažić: Kuda idu divlje svinje?

Babrajući po društvenim mrežama pre neki dan video sam jedan divan post, koji me je nagnao da se zapitam: "Da li iko normalan i pametan vidi šta se dešava u raznim delovima košarkaške organizacije". Naime, u najjačem regionalnom savezu (iako ne najorganizovanijem svakako) - Košarkaškom savezu Beograda, čovek koji je odgovoran za delegiranje sudija mlađih kategorija je na Facebook-u (za one koji ne koriste isti samo pojašnjenje: to je jedna od najpoznatijih društvenih mreža) objavio termin delegiranja sudija i delegata i uredno se potpisao, sa sve nadimkom... Videvši ovo prvo mi je na pamet pao naslov jednog starog filma: "Kuda idu divlje svinje?", ali sam shvatio da bih time možda uvredio ovu grupu divljih životinja sa izuzetno cenjenim mesom.

Ni sam ne mogavši čudom da se načudim kako je nauka napredovala i proizvela ubrzanu upotrebu raznih novih tehnologija, bio sam zadivljen modernim pristupom koji je upotrebljen u najvećem regionalnom savezu. Beogradske košarkaške sudije su, od kad ja znam za sebe (a i pre toga naravno), bile lideri po kvalitetu u Jugoslaviji, kasnije u Srbiji (a između toga u svim zemljama raznih imena), mislim, pre svega, jer ih je i bilo najviše. Svakako na ovaj podatak je uticalo (i još uvek utiče) i to da je ka Beogradu veliki priliv studenata (samim tim i sudija), ali i najveći broj utakmica koje se tokom nedelje igraju na svim nivoima, pa onaj ko hoće ima dovoljno šanse da radi i usavrši svoja sudijska zvanja. Logično je da su baš beogradske košarkaške sudije prve krenule u modernu digitalizaciju koja obuhvata ovakav način obaveštavanja.

Kao i uvek, vratiću film malo unazad, u vreme kada su u Beogradu bila tri paralelna takmičenja u mlađim kategorijama: Mekdonalds liga, Junior liga i liga koju je organizovao KSB. U to vreme se vikendom igralo oko 300 utakmica i najveći je problem bio kako pronaći dovoljno sudija da se sve utakmice pokriju. Iako su sudijske takse tada bile simbolične, veoma mali broj utakmica se odigravao bez prisustva makar jednog sudije. Sudije su imale materijala za "trening" do mile volje i rezultat je došao nešto kasnije kroz grupu mladih sudija koji su postali (a neki od njih su još uvek) lideri u Evropi.

Obzirom da sam u to vreme imao aktivno učešće u sudijskoj komisiji Košarkaškog saveza Beograda (iako sam bio mlad sudija), još se sećam da je svaka utakmica imala pisani nalog za delegiranje, koji su sudije dobijale ili lično (dolaskom u čuvenu kancelariju KSB kod čika Bože u Deligradskoj) ili na kućnu adresu putem pošte. Crveni nalozi su bili pisani znak da je sudija dobio delegiranje za utakmicu i bez njega se na utakmicu nije išlo.

Godinama kasnije, kada sam već bio dugo godina međunarodni sudija, a pomenuti gospodin sa Fejsbuka delegirao sudije MK KSB, jedne nedelje sam zamoljen da odsudim par utakmica sa mlađim kolegama, kako bi se koliko toliko radilo na edukaciji kadra. Tada je već ceo protok informacija išao mobilnim telefonima i mejlovama i mali crveni nalozi su ostali samo u sećanju nas matorana.

Na prvu utakmicu sam došao kao što i dolikuje 45 minuta ranije i u prvom momentu sam pomislio da sam pogrešio školu u kojoj bi trebalo da sudim, jer je ista bila zaključana. U neko doba pojavio se jedan trener, pa par igrača i sve je počelo da se polako uvodi u ritam nastupajuće utakmice. Na teren sam, kako dolikuje, izašao 20 minuta ranije, prvi, a nakon mene su polako počeli da izlaze i da se zagrevaju igrači obe ekipe. Na pet minuta pre početka, opušteno, sa cigarom u ustima, dolazi tada delegat sa liste tadašnje Prve lige. Vidi me i već pobeli, baca nemušto cigaru i izvinjava se što kasni zbog prevoza... Zahvalim se čoveku što je došao i pošaljem ga u publiku da odatle odgleda utakmicu, jer ne mogu da dozvolim takvom čoveku da sedi za zapisničkim stolom. Na tri minuta pre početka, na teren je ušao mlađi kolega, pozdravlja se sa svima i oblači sudijsku majicu. Naravno, i njega šaljem u publiku, uz obećanje da ću svakako protiv obojice pisati prijavu za neprofesionalno ponašanje. U poluvremenu slušam jadikovanje obojice, da ne može da se stigne na sve utakmice pa se zato kasni i slično, što za mene kao normalnog čoveka biva vređanje inteligencije.

Teško je reći koliko razočaranje sam doživeo, jer sam shvatio da od jedne organizacije koja bi trebalo da bude lider, ne samo u sudijskom kadru već u košarkaškom sportu u Srbiji, nastaje grupa građana (mislim ovde na službena lica), koja samo gleda da tezgari i uzme neku crkavicu. Te sezone me nije mrzelo da inkognito i iz ćoška odgledam (isključivo za svoju dušu) desetak utakmica mlađih kategorija u Beogradu. Video sam sudije u masnim i prljavim dresovima, bez dresova, neobrijane, neuredne, video sam sudije koje tokom utakmice pričaju mobilnim telefonima, delegate koji puše u dvoranama... Video sam sudije koje se ponašaju kao kauboji, koji imaju bar 30-ak kilograma više nego što bi trebalo, koji dolaze na minut pre početka utakmice. Video sam sve, samo ne red koji je nekada vladao. I tada sam se zapitao: "Šta ja radim u tom brlogu?" I posle toga nisam više sudio MK u organizaciji KSB. Koliko čujem, ni sadašnje stanje nije ništa bolje.

A, to kako je bilo nekada oslikava jedna priča. Igrala se letnja liga mlađih kategorija kada sam, uz pomoć mojih kolega - sudija i delegata i uz podršku tadašnih čelnika KSB, organizovao delegiranje i edukaciju sudija tokom leta. Bilo je organizovano testiranje pre početka sezone, odstranjeni su svi koji izgledom nisu davali sportsku sliku i dato im je vreme da se dovedu u red (srede opremu, smršaju, ošišaju se). od 274 utakmice koje su se odigrale tokom šest nedelja urađeno je 540 kontrola (znači osam suđenja nije kontrolisano) u pisanoj formi i na propisanom obrascu. Posle svake utakmice urađena je analiza suđenja (post game conference) i date su smernice za napredovanje. Napravljene su liste svih sudija i dati su predlozi za napredovanje. Sve sudije su dolazile na terene 45 minuta ranije, u propisanoj opremi, uredni kako i dolikuje. I sve ovo je urađeno bez ijednog dinara utrošenog od strane matične organizacije - KSB!

Sagledavajući vremensku razliku od skoro 20 godina, jasno mi je da je digitalizacija uzela maha i da su se granice pomerile. Jasno mi je da je vreme malih crvenih naloga uveliko prošlo, kao i vreme kontrolisanja rada sudija na terenu. Sve se svelo na šerovanje, lajkovanje, tvitovanje, pa je u skladu sa tim i organizovano delegiranje u mom, nekada matičnom, savezu. Verovatno bih zbog pomenutog napretka trebalo da budem ponosan, ali nešto baš i nisam. Ceneći trud jednog šezdesetpetogodišnjaka, koji se uhvatio u koštac sa novim tehnologijama, boreći se pored svih svojih poroka i sa kucanjem postova na Fejsbuku, ne mogu da se otmem utisku koliko je propao takmičarski deo najvećeg regionalnog saveza.

Kada razmislim koliko truda i rada klinci koji basket treniraju ulažu u takmičenja, koliko energije i znanja potroše treneri, koliko para, vremena i energije potroše roditelji, a naspram svega koliko vremena, znanja i želje potroše službena lica i oni koji rukovode njima dođe mi da plačem. A, sve može vrlo brzo i efikasno da se dovede u red, za veoma kratko vreme...

Sreća je da je sadašnjem komesaru MK KSB i čoveku koje delegira sudije u KSB i njegovom ličnom pomoćniku angažovanje u KSB samo tezga, jer su isti odgovorni za sudije na KLS (sa zvučnim funkcijama), pa ne moramo da se brinemo da će neko iz pomenute organizacije da pokrene inicijativu da se sve funkcije u košarci nekako podele, po mogućstvu ljudima koji neće praviti sprdnju od istih. Naravno, uz davno doneto obećanje jednog od čelnika KSS (još uvek na veoma visokoj funkciji) potkrepljeno pisanim dokumentima, da udvojene funkcije u košarci u Srbiji nisu dozvoljene. Ah, da, sad se setih da je KLS privatna organizacija, pa se valjda funkcije Sportskog direktora i njegovog ličnog asistenta ne računaju kao funkcije u košarkaškoj organizaciji po sistemu: puj pike ne važi. Da podsetim brižne (ako i pokušaju da reše ovaj slučaj, u šta ja čisto sumnjam) da je još gospodin Peđa Bojić bezuspešno pokušavao da se izbori sa istim sumnjivim tipovima (sa razlogom ovakva konotacija), pa preko bivšeg Predsednika gospodina Đilasa, niko to nije uspeo. Tako da UPOZORENJE: ne čačkati tamo gde ne možete ništa da promenite.

I sada možemo da se pitamo ko, kako i zašto ovo radi od takmičenja mlađih kategorija u KSB, ali i ko, kako i zašto to dozvoljava? Kakve su igranke na Skupštinama i Predsedništvima KSB kada se odluke donose, ko odluke donosi, ko ih podržava, a ko neke stopira? Čiji pravnici pripremaju dnevne redove na zasedanjima radnih tela i ko u stvari vodi politiku nekada najjačeg saveza u ex-YU? Oni koji su malo više upućeni u celu materiju znaju o čemu pričam, a svi ostali bolje da ne znaju, jer bi im bilo zlo.

Kao i uvek, kada smo mi stariji ljudi u pitanju, ostaje žal za bivšim vremenima, možda ne samo jer nostalgija tako nalaže, već i što se nešto radilo i to potpuno volonterski i čistog srca. Možda sve još više bode oči zato što se sada radi za pare, za honorare i što je to jedini poriv da se nešto "uradi"? Na ljudima iz KSB je da se presaberu i procene - da li vredi ulaziti u klinč sa košarkaškim moćnicima da bi se košarka vratila deci na pravi način?

(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)