(BLOG) Milan Mažić: Suparnici ili saradnici?

Prošlo je više od mesec dana kako se blog ustalio na "stranicama" "MVP"-a i za to kratko vreme dotakao sam mnoge teme, od onih organizacionih do stručnih. Ne želeći da slušam dobronamerne savete (uglavnom od "hrabrih" anonimnih ljubitelja košarke), jer iste nikada u životu nisam slušao, pokušao sam da dotaknem samo deo problema koji su se nadvili nad najtrofejnijim srpskim sportom, sve u nadi da će se savest nekih ljudi aktivirati. Naravno da aktiviranje savesti radi direktno proporcionalno količini para koju određeni likovi nezasluženo muzu iz igre pod obručima, a obrnuto proporcionalno količini inteligencije, pa shvatam da pokretni promiskuiteti o kojima pričam verovatno i nemaju savest. Uglavnom, pored saveta, bilo je i niz predloga za naredne blogove, pa ću delimično i vaše želje da ispunjavam.

Ovaj blog pričaće o nečemu što mene odavno tišti, još od vremena kada sam košarkašku loptu zamenio (istovremeno) pištaljkom i trenerskom tablom, a to je odnos trener - sudija. Nekako je taj odnos postavljen po "defaultu" na nivo suparnika na terenu i van njega i gomila vremena, edukacije, dobre volje i pozitivne energije bi trebalo da se uloži da bi se to pomerilo na nivo saradnika. Dok sam dve godine radio kao trener sam sam sebe hvatao u situacijama da sudiju (iako sam tad već bio sudija) vidim kao suparnika, pa kada to pokušam da analiziram nisam siguran da li je to posledica kulturnog nasleđa u našoj košarci ili nekog drugog virusa koji vlada među obručima. Vremenom sam shvatio da je virus, kao i svi virusi, izlečiv i sada imam prave prijatelje među trenerima, od kojih sam itekako imao šta da naučim (nadam se i oni od mene).

Ono što je svakako činjenica, sa kojom moraju da se pomire i trenerske i sudijske sujete, je da svaki od ova dva esnafa mora da crpi izvore znanja od onog drugog, ako se planira biti vrhunski. Sudija mora da zna taktičke elemente košarke (i individualne i ekipne), trener mora da zna Pravila igre i tumačenja, ali i taktiku suđenja. Kada sujeta padne na podnošljiv nivo, valja se prihvatiti posla i pažljivo upijati znanja "struke iz komšiluka", pa ista pokušati primeniti na terenu u okviru svoje struke. Ovo je moj zaključak, što ne znači da je takvo i stvarno stanje.

Bez želje za nostalgijom ovoga puta, vremeplov će samo poslužiti za ono kroz šta sam se sretao tokom 27 godina na košarkaškim terenima kao sudija. Prva prilika da dođem u kontakt sa trenerom u "zvaničnoj formi" bio je moj prvi FIBA seminar nakon polaganja za zvanje međunarodnog sudije. Znači, proveo sam na terenu pre toga 11 godina, prošao kroz sve lige od petlića do prve i NIKADA nisam imao priliku da se na nekom od sudijskih seminara susretnem sa predavanjem nekog od trenera. U to vreme trenerska organizacija (mnogo bolje organizovana od sudijske, pre svega zahvaljujući velikom gospodinu Dudi Ivkoviću) i pored stalnog stručnog usavršavanja koje je davala svojim članovima (trenerima) takođe nije videla potrebu da pozove nekog od sudija na svoje seminare. Obostrani antagonizam bio je prisutan na terenima ex-YU, a kasnije Srbije, jako dugo.

U isto vreme širom Evrope treneri i sudije su na istom poslu - razvoj košarke u pravom smeru. Kada kažem širom Evrope, ovde mislim na košarkaški razvijene zemlje i na one u kojima se agresivno ulagalo u razvoj košarkaškog sporta. Na seminarima jednih i drugih diskutuje se i o taktici košarke i o taktici suđenja. Prave se strategije edukacije mladih igrača, trenera i sudija. U trenerske seminare se kao "obavezan predmet" uvode Pravila igre, sudije se testiraju iz poznavanja elemenata košarkaške igre. Svi shvataju da simbioza ta dva zanimanja mora doneti boljitak košarci. Treneri i sudije su saradnici van terena, pa čak i u situacijama za vreme utakmica to dobija na težini i uspostavlja se neophodno poverenje.

Moja je sreća da me je košarka mnogo više zanimala od samog suđenja, pa sam još kao igrač čitao trenersku literaturu, počev od osnovnih elemenata u košarci pa nadalje. Shvativši da nikada neću biti vrhunski igrač, ne prihvatajući osrednjost kao cilj, još u ranoj igračkoj karijeri sam znao da mi predstoji ili trenerska ili sudijska karijera, obzirom na neiscrpnu ljubav prema igri pod obručima. U jednom momentu sam igrao tadašnju Prvu srpsku ligu, bio trener mlađih kategorija jednog beogradskog kluba i sudio Drugu srpsku ligu. Višestruki sukob interesa, što bi rekli zli jezici. Jedino opravdanje za to je što nikakvog interesa tu nije bilo, obzirom da sam sve poslove obavljao prilično volonterski. Međutim, baš spoj svega navedenog doveo je do toga da sam od košarke mogao da stvorim jednu širu sliku koju ne vide oni zatvoreni u ljušture svojih esnafa. Tako sam naučio i koliko je sudiji lako da promaši odluku na terenu, ali i koliko trenera i igrača boli sudijska nepravda ili previd.

Pored paralelnog bavljenja sudijskim i trenerskim zanatom, imao sam sreće jer sam u oba posla na terenu sretao staru trenersku školu (vi koji ste duže u košarci znaćete o čemu pričam), koja je ostavila neizbrisiv trag u našoj košarci. Tu pre svega mislim na Zdravka Kubata i Acu Janjića. Moram tu da pridružim i plejadu mladih trenera, koji su tada počinjali svoje karijere. Moja sreća je da sam sa dvojicom od njih ostvario poseban odnos i ukrao najviše košarkaškog zanata. Ovde mislim na, slobodno mogu da kažem, dvojicu najboljih poznavaoca i teoretičara košarke sa ovih prostora: Igora Kokoškova i Aleksandra Džikića. Obzirom da smo i generacijski jako blizu, nekako smo se najbolje razumeli, a što više gledam kako oni rade svoj posao sve više sam ubeđen da su i oni "ukrali" neke savete koje sam im kao mladi sudija davao, kao što ja sigurno jesam prihvatio pregršt njihovih.

Elem, baš taj trenerski crv u meni doveo me je u jednu veoma neugodnu situaciju, koja još bolje opisuje (ničim izazvan) antagonizam između sudija i trenera. Naime, učestvovao sam na jednom od seminara sudija Prve lige (ranije su isti trajali duže od tri sata i imalo se šta čuti i naučiti) kada se povela diskusija oko neke situacije koraka. Sudijske "ale" koje su tada vedrile i oblačile košarkaškim terenima imale su različita mišljenja po pitanju nekog košarkaškog pokreta i nikako se nije moglo naći konačno rešenje. Poznat po tome što ne znam da ćutim, javio sam se za reč, što je za jednog mladog sudiju bilo veoma čudno, pa su svi zaćutali. I tada glasno izgovorih predlog koji je iazvao salvu negodovanja. Zašto ne pozovemo nekog vrhunskog trenera da nam pojasni svima šta da dosuđujemo u ovakvoj situaciji? Na kraju krajeva, baš ti treneri uče igrače šta su, a šta nisu koraci. Ono što je usledilo je teško pretočiti na papir. "Ko su bre ti treneri? Oni nemaju pojma! Teneri da nas uče Pravilima igre?" - samo deo komentara koji su usledili. U svakom slučaju, bilo mi je više nego jasno da je antagonizam između ove dve struke u genima, a da je sujeta u svakoj struci na veoma visokom nivou.

Već sam ranije pičao da generalno sudije (ne samo košarkaške, tj. ne samo sportske) nisu najomiljenija grupa ljudi, pa nije čudno što ni igrači nisu preterani ljubitelji sudija. Kada se prisetim svoje ne baš tako uspešne igračke karijere, nikada nisam imao pojma ko mi sudi, niti sam na to obraćao pažnju, ali verujte mi da znam veliki broj igrača (bivših) koji su antagonizam prema sudijama pokupili "u patikama", a preneli ga na svoje dalje funkcije u košarci. Naravno, činjenica je da deo igrača nastavlja da radi u košarci baš kao treneri, pa možda u ovim čnjenicama leže neka objašnjenja obostranog animoziteta.

Košarka je ta koja trpi, jer udružena struka je neuporedivo jača i donosi boljitak samoj igri. Sreća da se ova praksa osetno smekšala u poslenjih desetak godina, pa smo svesni činjenice da na seminarima sudija (onima koji su dobro organizovani) ima predavača trenera i obrnuto. Ja taj doprinos već godinama iskazujem na košarkaškom kampu "KASTA", gde kao sudija - predavač prenosim svoja znanja trenerima, ali koristim dragoceno vreme provedeno sa njima da im približim sudijsku struku i svakako naučim nešto. Baš na tim predavanjima pokušavam da iz njihovog ugla rešim određene situacije sa kojima se oni susreću na terenu, ali i da odgovorim na što veći broj pitanja. Svestan činjenice da sakrivanje znanja ne postoji u civilizovanim sistemima i da bi trebalo preneti sve što se od znanja preneti može, radim ovo sa velikom energijom iz ubeđenja da će baš ti treneri u svoje sredine poneti deo usvojenog, ali i ubeđenje da im sudije nisu suparnici, već saradnici.

Na kaju, ne mogu da se ne dotaknem i teme da je sudijama u košarci oduzeto pravo da se bilo gde i u bilo kom obliku u javnosti pojavljuju. Za razliku od nas, fudbal ima tu privilegiju da skoro na svim bitnim fudbalskim utakmicama koje se prenose na TV-u u studiju prisustvuje i iz sudijskog ugla komentariše rad službenih lica baš član delegiran od FSS da to radi. Oni se ne stide da se odluke komentarišu i ne vide to kao urušavanje struke, već šansu da se auditorijumu pojasni rad sudija na terenu, njihove dobre odluke i njihove greške. Na kraju, i sudije su samo ljudi. U košarci su sudije tabu tema, njima je zabranjeno da javno bilo šta kažu, pa to dodatno stvara netrpeljivost ka njima, što baš godi onima koji žele što slabiju i urušeniju sudijsku struku, kako bi imali što jači uticaj na arbitre.

Iskreno se nadam da će se u zemlji Srbiji i u ovom segmentu nekad nešto promeniti, da će se naći dovoljno ljudi otvorenog uma koji će ne samo dozvoliti slobodan protok informacija, već isti i podsticati. Do tada, sudije i treneri u Srbiji će ostati tihi suparnici, a posledice toga osećaće najlepša igra na svetu!

(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)