Serđo Skariolo, taj „namazani žabar“, kako ga je nazvao jedan od stručnih konsultanata na našim televizijama, još jednom se pokazao kao sjajan trener, vrhunski taktičar, pronicljivi strateg... Sada više nego ikada, jer ova Španija svakako nije bila ni u najširem krugu favorita za evropsko zlato. Svi smo, nekako navijački, jer su nam dojadili baš kao i našem nekadašnjem selektoru Saši Đorđeviću, koji je na svojoj promociji „skidanje“ Španije sa vrha označio kao svoj glavni cilj, verovali i nadali se da će odlazak braće Gasol označiti i kraj španske vladavine. U ovoj selekciji nije bilo ni ostalih iz te čuvene Armade koja je vladala svetskim i evropskim morima. Bez Ćaća, Ljulja i Rubija iz plejade asova, ali i bez nekih koje već godinama gledamo u Evroligi poput Pau Ribasa, Vivesa ili Abrinesa, Španija je na ovom Evrobasketu ponudila ekipu koja nikome nije ulivala strah. Jesu u njoj bili omraženi i već 37-godišnji Rudi, te NBA igrači, braća Ernangomez i Garuba, ali oni se svakako nisu mogli nazvati asovima koji ulivaju strah, posebno u poređenju sa Jokićem i Micićem, Dončićem i Dragićem, Adetokumpom i ostalim Grcima, te Šrederom ili francuskim gorostasima kakvi su Gober i Furnije.
Još kad je pod zastavu pozvao Lorenca Brauna, mnogi su se i nasmejali, jer ovaj vižljasti Amer „ni u Zvezdi nije umeo da se nametne“, a sad treba da predvodi grupu anonimusa kakvi su Dijaz, Haime Fernandez ili Brizuela. Ali, Skariolo je očigledno znao šta radi. I bio je verovatno jedini koji je verovao u ovaj tim, posebno nakon dva poraza od Litvanije u predvečerje Evrobasketa.
I nakon što su kao prvi prošli „smešnu“ grupu u kojoj su čak izgubili od Belgije, Skariolovi momci su bili prilično potcenjeni od strane svih, posebno kladionica. No, to ih je samo još više motivisalo da izrastu u tim koji će na kraju ostvariti veliki i prilično neočekivani trijumf. Protiv Litvanije, paradoksalno ali dobro, bili su gotovo autsajderi kod bukmejkera, ali su uspeli da dobiju u produžetku, nakon što su u regularnih 40 minuta ispustili pobedu. Potom su rešili i Fince, od kojih su, minut pre poluvremena, gubili 38:52 i nekako tiho i neopaženo Furija je ušla u polufinale. I tad su Nemci bili favoriti u kladionicama (1.70). No, iako je do kraja bilo uzbudljivo, Španci su imali kontrolu nad većim delom meča i relativno ga lako rešili u finišu. A onda se i u finalu ponovo moglo lepo zaraditi na njihovoj pobedi.
No, ostaće negde zabeleženo da su Francuzi u finalu imali jedno jedino vođstvo do koga su došli početnim penalom Gobera za 1:0. Ostatak meča protekao je u potpunoj dominaciji Španije i Skariolovoj doktorskoj disertaciji na temu „kako brojnim varijacijama odbrane ubiti protivnički pikenrol i naterati ga na teške šuteve, a u napadu se osloniti na pas više, lucidnost potcenjenog Lorenca i braću Ernangomez“. Huančo je, dalekometnom paljbom i trojkama 7/9 čak pretio i Đorđevićevom rekordu iz 1995. godine (9/12), ali je MVP na kraju bio njegov brat Vili, koji je bio pokretniji i efikasniji od sve trojice francuskih centara, zajedno. Francuzi su gotovo čitav duel proveli u dvocifenom minusu, malo su se povratili sredinom treće četvrtine smanjivši na 49:46 i još par puta došli na zaostatak od sedam poena, ali Skariolo je sve vreme držao ključeve utakmice u svojim rukama, čak i onda kad je nepravedno dobio tehničku zbog opravdanog protesta.
Na kraju je ovaj 61-godišnji Italijan iz Breše svima pokazivao četiri prsta, jer toliko puta je sa Furijom stizao do evropskog trona. Uz to je osvojio i svetsku titulu, te olimpijsko srebro u verovatno najlepšem finalu, igranom 2012. u Londonu kada je Furija istinski namučila najjači tim SAD, posle onog iz Barselone ’92. E da, ima Serđo (ili Serhio na španskom) još jednu bronzu sa Evropskog i još jednu bronzu sa Olimpijade, ali to se kod nas ne računa... (ovde ide onaj smajli sa prevrnutim očima). Time je postao drugi najuspešniji selektor u istoriji, pretekavši našeg Dudu Ivkovića, koji ima tri evropske i svetsku titulu, kao i olimpijsko srebro. Ispred Skariola ostao je samo Aleksandar Gomeljski. Legendarni „palkovnik“ nekadašnjeg SSSR-a osvojio je šest evropskih, dve svetske i titulu olimpijskog šampiona, kao i još „par“ medalja nešto slabijeg sjaja.
Nekako u senci ovih reprezentativnih ostali su Serhiovi klupski uspesi. A bilo ih, i te kako. Dvostruki je šampion i osvajač Kupa Španije sa Realom i Unikahom, šampion Italije sa Skavolinijem, osvojio je Kup Rusije sa Himkijem, prošle sezone je uzeo Evrokup sa Virtusom iz Bolonje i uveo ga u Evroligu. Na posletku, svakako mu je draga i NBA titula sa Torontom, u kojem je bio prvi asistent Nika Nrsa...
Trenersku karijeru počeo je u rodnoj Breši, dugo godina bio je asistent čuvenom Valeriju Bjankiniju u Pezaru, a potom je, sa 29 godina, postao najmlađi trener koji je osvojio titulu u Italiji. Sa našom košarkom se direktno upoznao 1987. godine, tada u stručnom štabu Skavolinija, koji je u Novom Sadu izgubio finale Kupa kupova od Draženove Cibone, a 1991. i od Jugoplastike. Kada je 1993. postao trener Fortituda iz Bolonje, prvo je doveo Sašu Đorđevića iz milanske Olimpije, a isto je uradio i kada je 1999. godine postao trener madridskog Reala. I kasnije se mnogo puta oslanjao na jugoslovensku školu košarke, a bogme je dosta toga i primenio, jer je njegova Furija sa braćom Gasol, Navarom, Kalderonom, Rudijem, Ljuljom, Rubijom i ostalima neobično podsećala na Jugoslaviju s kraja osamdesetih i početkom zlosretnih devedesetih.
No, sigurno je da Skariolo ovde nije stavio tačku i da će još osvajati. Tiho i bez velike pompe, baš kao i do sada. Tako mu, očigledno, najviše odgovara...
(foto: FIBA/#Eurobasket2022)
Priredio: Zoran Petković
