Od mnogih tema koje su mi na pameti, po prioritetu mi se nameće jedna koja me dosta dugo proganja. Naime, rođen sam u SFRJ, igrao košarku u istoj, velikoj Jugi, a trener sam bio u jednoj dosta manjoj, SRJ. Tada sam postao i sudija i biće sreća ako karijeru ne završim u nekoj novoj, manjoj Srbiji...
Nije mi na pameti ništa što ima veze sa ratovima, religijskim opredeljenjima koja su iste potpomogla i ne daj Bože politikom. Samo sam hteo da napravim retrospektivu mog košarkaškog razvoja, a usput i okolnih "košarkaških subjekata" koji su prošli kroz istu priču, na istim prostorima.
Košarku sam zavoleo gledajući Prvu ligu... Onu Prvu ligu, znate, koja se nije stidela toga da se tako zove. Bila je siromašna, nezahtevna, ali mnogo, mnogo jaka. Mislim na kvalitet. Klubovi su krenuli da izlaze ozbiljnije u Evropu. Mladi igrači nisu morali da traže igračke idole "preko bare", u tada nedovoljno praćenoj NBA. Dovoljno je bilo pogledati u "komšijsko dvorište" i naći svog košarkaškog Idola, koji se nije stideo te titule, već je bio pravi Idol. U svakom pogledu.
Deo moje polusiromašne igračke karijere (kažu da sudije postaju od loših igrača) proveo sam (uglavnom) na klupi jednog B ligaša tadašnje, još uvek, SFRJ. Kakva je to B liga bila! Kako god bilo i gde god da sam trenirao, jedno je bilo uniformno: najmanje tri puta godišnje morala se donositi đačka knjižica na uvid u klub. Pa ko nema najmanje vrlo dobar uspeh u školi o treninzima nije mogao ni da razmišlja. Sećam se i kako smo teško dolazili do patika za basket, padanja po betonu ili travi kada su nas učili kako da iznudimo faul u napadu i odranih kolena i lakata (i tada se učilo da se folira faul u napadu, al nije bilo "flopy"-ja). Nekako sam prilično siguran da bih igrao (onako loš i prosečan) prvu ligu neke manje zemlje, ali tada, na sreću, manju zemlju nismo imali.
Tada su došla zla vremena i "nebeski narod" iz "zemlje košarke" se do dana današnjeg nije izvukao iz Bermudskog trougla u koji su nas "vođe" ubacilie. Ja sam, na sreću, video da nemam šta da tražim kao igrač (na nekom vrhunskom nivou) pa sam odlučio da postanem (vrhunski) sudija. Ako ne po suđenju, bar po zvanju. Sudijski ispit položio sam 1991. u jednoj manjoj Jugoslaviji, usput (pokušavajući da shvatim kako treneri reaguju na nas sudije) maznuo i jednu titulu Mc Donald's lige kao trener.
Još dok sam igrao aktivno zanimale su me sudije, kao nužno zlo svake košarkaške predstave. Sećam se tadašnjih "aždaja" koje su delile pravdu (osam veličanstvenih): Rade Petrović, Grbac, Radić, Kurilić, Radonjić, Rems, Bubalo, Jovančić... Pa mlade snage koje su tada bile u usponu, a postali moji učiteji: Voja Vuković, Tošović, Crni Dimitrijević, Ljuca, Bulut... Sa njima sam imao čast da delim sudijski hleb par sezona. Neću pričati o igračima i trenerima tadašnje Prve lige (mislim na SFRJ). Reći ću samo da nije svako mogao da im stane na crtu. Ali, raspade se zemlja, raspade se i Prva liga na pet manjih prvih liga, pa od jedne Prve lige od 12 klubova dobismo pet od po 14 (bilo je usput raznih modela takmičenja). Od 150 prvoligaških igrača preko noći dobismo 1.500, od 25 prvoligaških trenera dobismo 150, od 20 vrhunskih sudija dobismo 150... Da se zadržim na sudijama, da se ostali ne naljute.
U našem poslu došlo je do velike "rupe" u broju arbitara i nekako je trebalo na brzinu produkovati mlade, vrhunske sudije. Neću gledati u tuđe dvorište, ali kod nas se pojavila grupa potencijalnih sudija, čovek koji je mogao da ih nauči suđenju (Tihomir Bubalo) i čovek koji je mogao da ih ekspresno promoviše u medjunarodne (prof. Radomir Šaper). Tako se od 1996, kada je ta grupa ušla na tadašnju Prvu ligu, do mog polaganja za zvanje FIBA promovisalo desetak međunarodnih sudija, koji su uz pomoć pomenutih, starijih kolega i podršku tadašnjeg komesara, gospodina Šapera, preuzeli teret takmičenja. Slično se dešavalo i u "okruženju".
Neću da kažem da je raspad SFRJ pomogao razvoj sudijskog i košarkaškog kadra u Srbiji, ali sigurno je da mnoge sudije (ali i treneri i igrači) ne bi mogli ni da sanjaju učešće u najelitnijem takmičenju, a kamoli da budu glavni akteri istog.
Tako je Juga preuzela primat u Evropi u svakom pogledu. Zemlja od (svojevremeno) 22 miliona stanovnika (mnogo manje od Španije, Francuske, Turske, Rusije...) isporučuje FIBA Evropi oko 40-tak međunarodnih sudija (koliko otprilike u tom trenutku imaju sve pomenute zemlje zajedno). Igrači i treneri (oni vrhunski) odlaze sa ratnih prostora u pečalbu i počinju da vladaju evropskom scenom.
Klubovi su za to vreme u različitim situacijama. Veliki ne gostuju više u "Jazinama" i "Skenderiji", ne dolaze im više Cibona i Jugoplastika. Oni klubovi koji su maštali da se bore za ulazak u Prvu ligu sada staju na crtu Partizanu i Zvezdi. Pune se hale u Subotici, Novom Sadu, Šapcu, Čačku, Kraljevu, Nišu, Leskovcu... Traži se karta više. YUBA liga postaje etalon za organizaciju i kvalitet u svim sportovima. Tih godina sa Ljucom sudim utakmicu u Leskovcu, gde gostuje jedan od velikih... Pred prepunom halom (5.000 gledalaca) ostaje jos 3.000 onih koji nisu našli kartu! Počinje eksplozija košarke u Srbiji. Kače se košarkaške table za bandere i saobraćajne znake. Svuda se čuje poznati bat košarkaške lopte po betonu. I Srbija postaje "zemlja košarke"!
Tih godina u Beogradu se za vikend igra preko 250 utakmica mlađih kategorija (500 ekipa po 12 igrača, pa vidite). Ne samo da su postojeće školske sale male da prime roditelje, rođake i publiku, već ih i nema dovoljno! Na seminare za sticanje zvanja košarkaškog sudije u Beogradu, dva puta godišnje, dolazi po 50-70 kandidata (sada ih nema ni 20 godišnje). Igraju se paralelna takmičenja, već pomenuta Mc Donald's liga, Junior liga, takmičenja Regionalnih košarkaških saveza. Sve vri od košarke, mladosti i interesovanja. Štampani mediji su puni izveštaja sa utakmica, izlaze specijalizovani časopisi, prave se specijalne TV emisije, pokreću se košarkaški kampovi koje leti posećuju hiljade klinaca...
U sećanju mi ostaju završni turniri koje tada, kao potencijalni sudija, sa zadovoljstvom sudim. U Užicu festival Junior lige na završnom turniru za pionire. Avionom se bacaju panfleti koji pozivaju publiku na utakmice. Prijem kod gradonačelnika i prepun hotel "Sivonja" (zvanično Zlatibor). A u hali se traži karta više... U takvom okruženju svi prosperiraju, pa i sudije (neminovno) stičući znanje i iskustvo velikim brojem utakmica. Rastu nove zvezde među igračima i trenerima.
A onda, polako startuje regionalna liga... Takozvana Jadranska. I veliki se u početku dele na one koji je neće i one koji je hoće - i obratno. Intersi (naravno) i pritisci, uslovljavanja (međunarodnih organizacija) preovlađuju nad patriotizmom... "Pionir" opet dočekuje Cibonu, Olimpiju, Zadar... Putuje se u Split, Sarajevo, ali i Široki i Domžale... Mali, s druge strane, pokušavaju da objasne publici i potencijalnim sponzorima da dosadašnji derbiji protiv Partizana, Zvezde, Hemofarma trebaju da budu zamenjeni derbijima protiv Napredka iz Kruševca ili Mašinca iz Kraljeva... Što je, jasno je, ravno "nemogućoj misiji". I tako košarka u Srbiji kreće laganom nizbrdicom. Gase se košarkaški centri (Subotica, Šabac, Leskovac...), prazne se tribine u Novom Sadu, Čačku, Kraljevu... Sponzori polako odlaze. Deca se polako okreću odbojci i kasnije tenisu... Sve se više čuje odbijanje žute teniske loptice o zid, nego bat košarkaške o beton. Pored školskih sala niču "baloni" za mali fudbal i tenis...
Istovremeno, u Evropi kreće košarkaški rat koji još uvek tinja. Stvara se ULEB, koji uz pomoć Evrolige preuzima košarkaške gigante od FIBA Evrope. Otvaraju se nova takmičenja, u kojima u tom trenutku uglavnom nema naših klubova, što neminovno vodi do toga da ima naših sudija (neutralci). Preko 150 što muških, što ženskih ekipa takmiči se u Evropi za razne titule. Kreću i razne regionalne lige u cilju animiranja onih klubova kojima su velika evropska takmičenja skupa. Baš te regionalne lige promovišu igrače i trenere (ali i sudije) osrednjeg kvaliteta u okruženju. Sve lige imaju čvrste sponzore, plaćaju troškove takmičenja i daju razne pogodnosti kako bi privukli najjače klubove. Evroliga se definiše kao dominantan faktor u evropskoj košarci. U moru dešavanja mnogi igrači i treneri srednjeg kvaliteta pronalaze inostrane angažmane. Cvetaju menadžerske agencije koje nalaze za svakog po nešto. Veliki broj međunarodnih takmičenja pozicionira srpske sudije kao lidere u Evropi.
Za to vreme u malim sredinama interes za košarku opada. Sponzore je sve teže naći, teško se animiraju deca za škole košarke, prazne se dupke pune hale, čak i na najvrelijim terenima. Zemlja se dodatno smanjuje, preuzimajući breme "lošeg momka" u regionu. Još manji klubovi ulaze u Prvu ligu. Još prosečniji igrači, treneri i sudije dobijaju prostora u najkvalitetnijem nacionalnom takmičenju. Stipendije i premije zamenjuju otvoreni ugovori. Karte za utakmice se dele za džabe. Sudijske takse se smanjuju, iako dinar vrtoglavo pada. Lige gube sponzore i teret finansiranja takmičenja se prebacuje na klubove, koji su ionako u teškoj situaciji.
I na samom kraju (retrospektive, ne kraju košarke), kada bi trebalo doneti valjan zaključak iz svega gore iznetog se vidi da je to nemoguće. Nismo mogli da utičemo na mnoge stvari koje su se našoj košarci (ali i domovini) dogodile. Bili smo ubačeni u splet okolnosti koje su stvorili "veliki igrači" (državnici, političari, generali...). Baš oni su, nama malima, pravo izbora zamenili, uglavnom, moranjem. Neki od nas su se bolje snašli, neki lošije. Nekima je sve ovo više odgovaralo, nekima manje... A vi procenite koliko je sve to uticalo na trenutni (ne tako dobar) položaj srpske košarke!
(foto: FIBA)
