(BLOG) Milan Mažić: Najvažnija utakmica u karijeri

Razmišljajući koju utakmicu sledeću da postavim, osvrnuo sam se malo na sve blogove koje sam napisao u poslenjih skoro 35 nedelja, koliko se čitamo. Shvatio sam da je u svima njima uglavnom zajednička neka nostalgija za starim dobrim vremenima, u kojima se igrala ozbiljna košarka na prostorima neke bivše Jugoslavije. Kako je gomila snimaka koji su već postavljeni na moj Jutjub kanal (a i oni koji će tek biti postavljeni) uglavnom iz prošlog veka nije ni čudno što je tako. Pisao sam o košarkaškim centrima kojih više nema, o nekim sjajnim igračima i trenerima koji su ostavili ozbiljan trag u razvoju naše košarke i nekim ljudima iza scene, za koje se i nije znalo da su važan šraf u funkcionisanju klubova.

Da malo izađem iz nostalgične letargije i žalom za nekim vremenima koja se definitivno neće vratiti, odlučio sam danas da vam prezentujem verovatno najvažniju utakmicu u mojoj karijeri - finale jednog evropskog klupskog takmičenja. Naime, ova utakmica je igrana već u vreme ozbiljnog raskola između ULEB-a i FIBA-e, pa su u Evropi bila paralelna klupska takmičenja. Federacije su u jednom momentu morale da se odluče na čiju će stranu stati, pa su shodno tome neki klubovi morali da igraju određena takmičenja. Nas niko nije terao, mi smo se sami priklonili ULEB-u, istorija će pokazati da li je to bio dobar ili loš potez.

Kako su klubovi bili uz neke organizacije, tako su i sudije morale da odluče kojem će se jatu prikloniti. Iako je većina kolega hrlila ka ULEB-u jer su tamo videli svoje prilike, moja odluka je bila da ostanem u FIBA. Jedini kriterijum prilikom odlučivanja je bio broj utakmica koje ću suditi (čitaj: koliko ću zaraditi), pa sam se odlučio da ostanem u grupi koja je bila manja. Ispostavilo se da se isplatilo, jer sam u godinama koje su nadolazile imao ogroman broj međunarodnih utakmica po sezoni, pa je uobičajeno bilo da odsudim po 35 utakmica klupskih takmičenja i dva letnja turnira, što je godišnje davalo preko 50 međunarodnih utakmica. Kako sam bio svestan da nisam u top 20 sudija u Evropi i da nikada neću biti, ovo je za mene bilo više nego prihvatljivo.

Moja odluka i verujem dobro suđenje godinama u kontinuitetu i zagarantovana neutralnost (jer nije bilo naših klubova u FIBA takmičenjima) doveli su me do nominacije za Fajnal for Čelendž Kupa koji je bilo najvažnije FIBA takmičenje. Te godine, pored oderđenog broja federacija u Evropi,francuska i italijanska su poterale svoje klubove da se takmiče baš u najboljem FIBA takmičenju. Fajnal for je bio organizovan u Bolonji, a plasirali su se: Virtus, Šole, Trijumf (sadašnji Zenit) i AEL Limasol sa Kipra (koga je tada vodio naš Muta Nikolić). Nije bilo kraja mojoj sreći kada sam dobio nominaciju za Fajnal for koji je sledio.

Bolonja je košarkaški grad sa pedigreom. Sve je okrenuto ka košarci i to se vidi na svakom koraku. Hala Virtusa je kompleks koji bi poželela svaka ekipa na svetu. Uz kompletnu infrastrukturu, koja podrazumeva fenomenalne uslove za trening, u hali je i muzej Virtusa koji ostavlja specifičan utisak kada se kroz njega prođe. A kada u jednoj hali na parketu vidite samo linije košarkaškog terena onda je jasno da je košarka sport broj jedan u tom gradu.

Nakon polufinala koje sam sudio (Virtus - AEL), koju su domaći lako dobili, iskreno nisam očekivao da ću se na terenu obresti u finalu. Obzirom da je uobičajeno bilo da na ovakve turnire bude delegirano osmorica sudija, očekivao sam da na finalu budem stand by, sa čime bih bio potpuno zadovoljan. U grupi je bilo isuviše jakih sudija (trojica su sad u prvih 20 na Evroligi), pa nije bilo realno da ja kao jedan od mlađih budem na terenu. Kada je nominacija došla u neverici sam gledao u nju, ne verujući da ću biti učesnik jednog finala. Tako je moj san postao java...

Ne želim da pričam o samoj utakmici, ona je pred vama pa je pogledajte. Iako je domaći tim skoro celu utakmicu vodio, igralo se na jednu loptu do kraja, pa je finale imalo i taj epitet neizvesnosti. Verujem da sam odradio odličan posao, bez lažne skromnosti. A verujte da sam svaki svoj pokret analizirao danima i mesecima nakon toga.

Uspomena na to finale i vreme provedeno u najkošarkaškijem gradu u Italiji nikada neće izbledeti.

Uživajte u jednoj sjajnoj utakmici u kojoj glavni akteri nisu naši klubovi i igrači!



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)