Nakon poraza Konstantina od Bora u poslednjem kolu Prve regionalne lige jasno je da Niš neće imati drugoligaša ni sledeće sezone, a činjenično stanje je takvo da će u istom rangu, istočnoj grupi popularne Prve srpske lige, naredne sezone igrati šest klubova iz Niša. Pored Konstantina, Niša, Marinosa, Juniora i Ratnika u ovaj rang se plasirao i Trijumf. Kako je početak nove sezone daleko, a kraj prethodne blizu, vreme je da se osvrnemo na to šta je niška košarka, ali i košarkaška publika, dobila u prethodnih godinu dana.
Prosečan ljubitelj najtrofejnijeg srpskog sporta u Nišu je mogao gledati vrhunsku košarku samo tokom četiri dana Kupa "Radivoj Korać", čija je opravdanost organizacije u Čairu višegodišnji predmet rasprava sportskih radnika, političara i raznoraznih lokal-patriota, gospodara društvenih mreža... Eto, argument više za organizaciju Kupa su upravo rezultati niških klubova i kvalitet košarke koji se može videti u praznim niškim dvoranama.
Najbolji niški košarkaši i treneri, kao i košarkaši iz regiona, igraju daleko od Niša, po evropskim takmičenjima i boljim srpskim ligama. Tako da na kvalitet nismo mogli da računamo. U takvoj situaciji logično je bilo da u pretposlednjoj ligi po kvalitetu sa pet niških klubova, gledamo bar talente koji će u budućnosti igrati najkvalitetnija takmičenja. Međutim, nakon završetka lige argumentovano možemo reći da u svih pet klubova šansu nije dobilo više od deset juniora (igrača rođenih 2004. i mlađih), a od njih desetak ozbiljnu minutažu dobila su trojica. U pretposlednjem rangu takmičenja, da ponovimo još jednom!
Naravno, ako krenemo od kluba do kluba, svi će navesti argumente u svoju korist zašto je tako bilo. Konstantin je jurio plasman u viši rang i rezultat mu je bio prioritet pa se oslanjao na iskusnije igrače. Niš je nakon velikih problema pre dve sezone, u minuloj započeo neki svoj novi put za koji je potrebno vreme. Marinos je mlad kolektiv sa iskusnim igračima i u mlađim kategorijama još uvek nisu stasale generacije igrača kadrih da pomognu seniorima. Junior i Ratnici imaju sopstveni igrački pogon i regrutuju iz svojih redova igrače za prvi tim nakon što oni završe igranje u mlađim kategorijama, a u ta dva poslednje navedena su i igrala ta tri juniora sa ozbiljnijom minutažom... Zatim ide, nedostatak finansijskih sredstava, odlazak najtaletnovanijih mladih igrača, a naravno i lenjost mladih igrača, nedostatak kvaliteta i tako dalje niz opravdanja... Sve su to razlozi za neigranje kadeta i juniora koje svakodnevno čujemo u razgovoru sa predstavnicima klubova, a da li su opravdani u ovim okolnostima i rezultatima koje postiže niška košarka, neka proceni svako sam.
Uglavnom, niškom ljubitelju košarke je uskraćena prilika da gleda i vrhunsku košarku, ali i mlade nade koje će eventualno nekada igrati tu vrhunsku košarku. U pretposlednjem rangu takmičenja Nišlija gleda nešto između, ni mladost ni kvalitet. Zato i imamo situaciju da košarku u Nišu niko i ne gleda, dvorane su prazne.
Sa druge strane, tri od tih pet srpskoligaških kubova su plaćali svoje seniore. Ne mnogo, ali su ti igrači bili plaćeni. Da se odmah ogradimo, apsolutno je normalno da seniorski košarkaši budu plaćeni za svoj angažman, ovde je tema strategija niških klubova koji se finansiraju iz gradskog budžeta. Zato bode oči činjenica da na desetine seniora sa kojima nismo dobili napredak u niškoj košarci prima novac, a da nijedan igrač mlađih kategorija u Nišu nema ni stipendijski ugovor? O kakvoj mi strategiji i ulaganju u budućnost možemo govoriti kada nijedan klub nema mogućnost da zadrži talentovanog igrača? Takvu mogućnost dobija ako postoji ozbiljna struka koja će prepoznati talenat, zatim ozbiljni ljudi u klubu koji će obezbediti stipendijski ugovor talentovanom igraču i na taj način ga vezati za klub nekoliko sezona, a na kraju će se kroz ozbiljan proces rada doći i do rezultata. U niškoj košarci ne postoji ništa od takve ozbiljnosti, nijedan klub nema plan za budućnost, svi godinama žive od danas do sutra. Kada na sve to dodamo kako se Grad odnosi prema sportu i koliko malo novca odvaja za njega, dolazimo do situacije kakvu imamo. A takav odnos gradskih struktura najviše odgovara lošim sportskim radnicima, jer će dobri lako naći angažman u nekim drugim sredinama. Ovi drugi će se snaći koliko god mala novčana sredstva im opredeli Grad, njima će to biti dovoljno da zadrže svoje pozicije, a posledice će trpeti kvalitetni košarkaši, mladi igrači, struka, publika, na kraju i svi ljudi iz čijih džepova se pune ti budžeti.
Što se igrača i trenera tiče, situacija je veoma jednostavna, upirati u njih prstom se mora pojedinačno i za to je potrebna stručna analiza. Jer ako igrač nema kvalitet za ABA ligu na primer, a selektovan je u tim koji grabi ka tom cilju, na tom igraču je jedino da da sve od sebe na parketu, a odigraće u skladu sa svojim maksimalnim mogućnostima. Nakon utakmice koja je odlučivala ko će u Drugu ligu, između Konstantina i Bora koju su zasluženo dobili gosti, svim akterima niškog kluba na parketu i na klupi tog meča ostaje samo da se pogledaju u ogledalo. Ako su čisti pred sobom i ako su dali sve od sebe da dođu do cilja, poraz nije nikakav problem, u sportu se pobeđuje i gubi. Sutra je novi dan i novi trening, biće još utakmica. Isto to važi i za sve ostale niške klubove i njihove rezultate u odnosu na ambicije.
Osnovni problem niške košarke je, ponavljamo decenijama, nedostatak strategije u ovom sportu i loš rad u organizacionoj strukturi klubova. Za razliku od igrača koji su selektirani i koji mogu da nemaju kvalitet, na mestu rukovodilaca ne smeju da budu ljudi bez kvaliteta. Niko njima ne osporava da oni vole košarku, da su višedecenijski košarkaški radnici, da žele da pomognu klubu, ali nema novca, nema mogućnosti, nema ovoga ili onoga... Rukovodiocima klubova je zadatak da obezbede sredstva i stabilnost i ako to uspeju uopšte nije bitno vole li košarku i da li se u nju razumeju. U Nišu provereno, više decenija, problem je što ne postoje ozbiljni klubovi.
Sa vremena na vreme, poput Halejeve komete, u Nišu se pojave timovi, ne klubovi, već timovi sastavljeni od kvalitetnih pojedinaca koji u određenom trenutku funkcionišu odlično i koji naprave neki opipljiv rezultat čisto da zagrebu maštu Nišlija i pokažu kako bi bilo lepo da se i u ovom gradu igra kvalitetna košarka. Tako je bilo par godina sa Ergonomom, pa deceniju kasnije par godina sa Konstantinom ili deceniju ranije par godina sa Viner Brokerom, nekad u dalekoj prošlosti sa Studentom... I tih nekoliko "incidenata" su osnov da višedecenijski košarkaški radnici i dalje vode glavnu reč u niškoj košarci. To je navodno dokaz da su dobri u svom poslu. E pa gospodo košarkaški radnici, čisto da znate, Niš je grad sa kapacitetom da konstantno ima klub u najvišem rangu takmičenja, to ne sme da se dovodi u pitanje. A povremeno treba da se bori za trofeje i da, što da ne, osvoji neki! Da se plasira u evropsko takmičenje, eto i ABA liga je jedna vrsta međunarodnog takmičenja. A, ne da pretposlednji rang bude konstanta, a Druga liga uspeh!!!
I za to nisu krivi igrači, treneri, kondicioni treneri, fizioterapeuti... Krivi su oni koji vode klubove i koji ne žele da se dogovore o strategiji razvoja košarke u gradu. Trenutno jeste kriv maćehinski odnos graskih struktura prema sportu, ali to je, nadamo se, trenutno. Mada ne vidimo da se neko od klubova sa malim budžetom javno požalio na tretman Grada. Naprotiv, uglavnom se u javnim nastupima svi zahvaljuju gradskim čelnicima i rado se odazivaju na pozive u Gradsku kuću. Ali ponavljamo, to je trenutno, vlast se menja ponekad, kod nas malo ređe, ali se u okviru iste vlasti menjaju ljudi pa se tada promeni i odnos prema sportu. Bilo je nekad i više novca pa nikad nije napravljen košarkaški klub sa kojim se običan Nišlija povezao. To je zbog takozvanih košarkaških radnika i njihove sposobnosti.
I za kraj, još jedan osvrt na utakmicu Konstantina i Bora. Skoro hiljadu gledalaca, od kojih je bilo stotinak iz Bora i glasno su navijali za goste. A od onog većinskog ostatka, više od pola je navijalo za goste, samo ne glasno. To je gospodo niški košarkaški radnici problem! I dok je tako pomaka napred nema, dok u sebi likujete nad problemima suparnika prošla je još jedna godina, izgubljena je još jedna generacija dece. Kako stvari stoje, pre će se ostvariti strategija iz prve rečenice teksta, nego što će se nešto promeniti u odnosu i ambicijama košarkaških radnika.
Priredio: Dragan Panajotović
(foto: South media)
