Nakon pretposlednjeg bloga, u kojem spomenuh neke cifre koje predstavljaju naše honorare za KLS, javilo se dosta dušebrižnika koji su pokušali da objasne kako je pomenuti iznos sasvim dovoljan, pa i više od toga, poredeći ga sa minimalnom platom u Srbiji. Ni po jada, mislio sam ja, da su se oglasili oni koji sport ne prate, ali videh tu i neke koji sport prate i od istoga zarađuju, pa sam bio primoran da celu stvar pojasnim.
Od kad sam postao sudija ne sećam se vremena kada je javno pričano o visini honorara koje mi imamo. Uglavnom je to prekriveno velom tajne i o tome se ne diskutuje. Kad bolje razmislim, što bi se o tome i pričalo? Teba da se priča o budžetima klubova, ugovorima igrača i trenera, dugovanjma i potraživanjima. Na kraju krajeva, ne priča se ni o platama funkcionera klubova, verovatno pretpostavljajući da oni veći deo svoga posla rade iz ljubavi.
Suma koju zarađujem oduvek je, uglavnom, zanimala sve one u mom okruženju. Kako ste plaćeni? Na šta imate pravo (hotel, obrok...). Je l vam plaćaju put? Kolika ti je plata? To su me pitali oni koji možda i imaju pravo (prijatelji), ali mnogo više oni koji ne da nemaju pravo već se u nekim civilizovanijim društvima to smatra nepristojnim. Od komšija do slučajnih poznanika (to su oni koji mene znaju, a koje ja ne znam). Čak ni ljudi koji su profesionalno u košarci ne znaju koliko i kako sudije zarađuju, pa se često dolazi do pitanja: "Odakle ti novac ako radiš (sudiš) pošteno?". Uglavnom su komentari tipa: "Otkud vama ovo i ono, novi sat ili novo odelo?". Takvi, uglavnom, ne gledaju prvo u svoj džep, što bi bilo i više nego logično. Zanimljivije je da gledaju u tuđ, možda želeći da skrenu temu baš sa priča kako su oni svoj novac zaradili!? Ali, nije blog mesto gde treba pričati o primanjima drugih, o tome ko je, kako i koliko stekao. To nije predmet mog interesovanja, na kraju...
Da bih objasnio kako mi, sudije zarađujemo, moram da pođem od najčešće pominjane konstatacije, koju sam hiljade puta u životu čuo: "Pa ti zaradiš za sat i po trčkaranja po terenu koliko ja za 10 dana rada! To znači da tvoj sat košta trećinu prosečne plate! Pa tvoja plata je onda veća od plate Predsednika države, majku ti!". I ove rečenice me ne čude kad ih izgovori komšinica Darinka, koja sa osnovnom školom radi kao čistačica u jednoj velikoj firmi i koja, uzgred, ne zna kako lopta izgleda, verovatno. Ali, kada to izgovori, na primer, sportski novinar, onda se zapitam da li su moja razmišljanja ispravna.
Ovde ću verovatno biti dosadan i ukratko ponoviti par činjenica (kao uvod) o tome kako se dolazi do KLS (prvog stepena takmičenja u košarci u Srbiji) i do FIBA znaka. Nakon polaganja za zvanje sudije, neophodno je da se, ukoliko si stvarni talenat i kvalitet, na svakom rangu takmičenja zadržiš po, najmanje, dve godine. Ukoliko u tvom okruženju ima još "talenata i kvaliteta" to vreme se, naravno, produžava. Ako kojim slučajem ima i neki "tatin sin" koji se gura "preko veze" gubi se još po koja godinica... Tako je, bez preterivanja, donji nivo da se uđe na KLS devet-deset godina. Svake godine neophodno je odsuditi veliki broj utakmica, ali i "odtrenirati" još veći broj treninga i pogledati veliki broj mečeva (kondicionih treninga za noge i kondicionih treninga za glavu). Usput, morate finansirati opremu, održavanje zdravlja (eventualne povrede i slično) i edukaciju, što je posebno skupo (seminari, kampovi...). To sudije sve same plaćaju iz svog džepa. Usput je svake godine neophodno da položite najmanje po dva testa fizičke snage (tzv "Bip test" - težak i za aktivne sportiste) i poznavanja pravila košarkaške igre (svako eventualno nepolaganje te eliminiše za bar pola sezone).
Kad se stigne do KLS sve je lutrija. Minimum minimuma je dve godine stažiranja, ali prosek je četiri-pet, da bi se otišlo za eventualno sticanje zvanja međunarodnog sudije (koje i dalje sam kandidat finansira). Tu se obaveze proširuju, a testovi pojačavaju (i kvantitativno i kvalitativno). Ali, da se zadržimo na KLS. Deset godina (najmanje) velikog rada i truda je potrebno da se dođe do "plate veće od plate Predsednika države", tj. do "trećine prosečne plate za sat i po trčkaranja". Na KLS sada, sticajem (neobičnih) okolnosti, ima 40 sudija (što je možda i previše) i verujte da to jeste 40 najboljih trenutno. Biti u 40 najboljih u bilo čemu, bilo gde nije naivno.
Da bi se zaradila sudijska taksa za utakmicu se mora pripremiti i spreman biti u svakom trenutku. U mesto odigravanja mora se stići par sati ranije, uz organizaciju transporta u svojoj režiji. Obroci i smeštaj nisu plaćeni, pa se i za to mora nekako pobrinuti. U halu se mora stići sat ranije, "odtrčkarati sat i po" i sačekati da se čuju zapažanja posmatrača nakon svega. Pa polako kući, na način na koji ste odabrali (ako je javni prevoz morate se osigurati da imate u te, uglavnom kasne, sate i povratak). Osim onih najmanje 10 godina da se na KLS dođe, sve gore napisano spada u "sat i po trčkaranja". A po dolasku kući, uglavnom gledanje videa, dok je sve sveže, do ranih jutarnjih sati...
Neki vrhunski igrači koji su angažovani u NBA za sat i po trčkaranja dobijaju po 60-ak hiljada dolara, neki malo manje dobri koji igraju u Evropi 20-ak hiljada evra, a neki još manje dobri koji igraju u KLS oko 1.000 evra. Ako se tako gleda, čak i neki treneri za "sat i po šetnje pored klupe" dobijaju slične iznose. Tako da, ipak, sudije nisu najgore tu, jer dobijaju, kako u blogu spomenuh, 90-ak evra.
Ne želim da analiziram budžete velikih evropskih klubova (koji su ili skriveni ili umanjeni), ali ni budžete domaćih malih klubova (koji postoje više na papiru nego u stvarnosti). Statistika kaže da na službena lica (sudije, delegat, pomoćne sudije, statistika) u proseku ode oko 3 odsto budžeta. Negde je to 0,5 odsto, a negde 6 odsto. Svakako, ne previše. Ali, košarka se ne igra zbog nas sudija i to je ok.
Neću ulaziti u priču socijalnog i zdravstvenog osiguranja, osiguranja od sportskih povreda ili problema kojima je posao sudije KLS praćen, jer i to nije tema bloga. Neprospavane noći pre ili posle utakmica, pretnje, razvlačenja po medijima... To svakako ne može da se sažme u "sat i po trčkaranja po terenu".
Iz gore iznetog, nameće se logično pitanje - Zašto uopšte radimo posao kada je takav kakav je? I to pitanje može postaviti samo onaj koji nije u košarci i koji nije zatrovan virusom narandžaste, magične lopte. Na kraju krajeva, onaj "baja" je skočio iz svemira padobranom i verovatno je samo on znao zašto.
Ne želim da ovaj blog izgleda kao kukanje nad sudbinom, jer posao kojim se bavim nije prinuda. Ne želim kroz blog ni da se žalim kako su uslovi u kojima radimo loši, jer trenutno većina košarkaških radnika radi u istim, ne baš zavidnim uslovima. Samo želim da naglasim da i mi, kao i svi vrhunski sportisti, ne dolazimo do primanja samo u "finalnoj trci". Iza svega stoji veliki rad i odricanje, a tu činjenicu ne treba objašnjavati onima koji se vrhunskim sportom i bave.
Nekada će se, nadam se, promeniti stanje (pre svega finansijsko) u kome se naša košarka nalazi, pa ćemo biti slični nekim zemljama Evrope, gde su sudije pod ugovorom, osigurani, sa zagarantovanim primanjima i svim onim što to nosi. Do tad, pozivam sve koji smatraju da je ovo najlakši način da se do novca u Srbiji dođe da nam se priključe i postanu četrdeseti deo najboljih u nečemu, negde!
(foto: FIBA)
