Obesmišljavanje klupske košarke nije samo privilegija košarkaških radnika u Srbiji. Zagazili smo već duboko u decembar, a niko u Evropi ne zna šta mu donosi eventualno prvo mesto u nacionalnom šampionatu na kraju sezone.
ULEB je u Barseloni izneo svoj predlog sa "zatvorenom" Evroligom koju čini 16 klubova. U takvom takmičenju ostavljena su tri mesta za šampione tri domaće lige. O kojim ligama se radi još uvek niko ne zna!? U Srbiji su neki sigurni da je jedno mesto rezervisano za ABA "domaću" ligu i raduju se toj činjenici kao da je naša zemlja pretplaćena na prvo mesto u njoj. Drugi opet kažu da od direktnog prolaska iz ABA u Evroligu nema ništa, da su kvalifikacije maksimum koji se od Bertomeua može izvući.
A, FIBA je ponovo "konkretna" u svom najnovijem predlogu iz Minhena. U kladioničarskom stilu, nude nezavršen projekat sa, onako odokativno, 32 do 34 tima i sa dva do tri kluba regionalnoj ligi, koju srpski timovi igraju. U slučaju da im ova liga odgovara, jer se mnogo razlikuje od one koja im nije odgovarala pre nekoliko meseci. Čak im obećanja idu i do šest mesta ABA ligi u nekim evropskim takmičenjima, koja, naravno, ne postoje još ni na papiru.
Što se Srbije tiče, bar tu smo ispred Evrope. Znamo da, kako god se sukob na relaciji FIBA-ULEB reši, prvo mesto u našem nacionalnom prvenstvu neće doneti ništa. Tužno je što titula prvaka Srbije sve manje predstavlja motiv ljudima koji ulažu u košarku, posebno navijačima. Nadamo se da bar igračima nije svejedno. Makar onima koji će završiti prvenstvo u domaćoj ligi, gde su ga započeli...
U "zemlji košarke" odluka Evrolige o zatvorenom takmičenju od naredne sezone naišla je na oštre kritike. Prva i osnovna zamerka bogatim evropskim košarkaškim vlastodršcima je "elitizam". Samo bogati će imati pravo da učestvuju u tom takmičenju. Zanimljivo je kako o elitizmu i o privilegovanim evropskim klubovima najčešće govore pristalice regionalne lige. A, šta je ABA liga? Zar ona nije samo za privilegovane i bogate na ovim prostorima? Još od kada je ona formirana bilo je jasno da će domaća nacionalna prvenstva izgubiti značaj koji su imala, ali to tada nikome nije smetalo. "Elitizam" tada nije bio problem jer se obećavao veliki porast kvaliteta u našim najbogatijim klubovima. Danas smo svedoci dokle je došla srpska klupska košarka. Verovatno će slična sudbina zadesiti i tu elitističku Evroligu. Ali, to neće biti problem. Naći će se neko novo rešenje koje će odgovarati uskom krugu ljudi. Tako je u evropskoj košarci od kada je FIBA izgubila kompas, a sa njim i moć prilikom odlučivanja o najvažnijim pitanjima.
Sada regionalna "elita" drži predavanje o ovim bogatim, evropskim "elitistima". Samo da podsetimo, za tekuću sezonu je ideja bila da u ABA ligi igra 12 klubova. Moralo se naći mesto za Olimpiju koja je kiksnula u nacionalnom prvenstvu, a onda se pojavilo još jedno mesto da se zaokruži na 14 timova. Slovenci, ni krivi ni dužni, dobiše trećeg predstavnika, jer neko tamo razmišlja o napretku klupske košarke, dok su svi ostali dobili šansu da kroz baraž povećaju broj učesnika iz svoje zemlje u ABA. Svi osim Srbije!
Neko je odlučio da je Srbiji dosta četiri mesta, a niko odavde nije ni postavio pitanje zašto? Razlog je prost. Takva odluka nema dodirnih tačaka sa najbogatijim srpskim klubovima i neprofitabilno je trošiti energiju na to. Znam, sada odmah razmišljate da baraža nije ni bilo. Sutjeska je jedina skrpila neki novac. A i koji bi pa to četvrti srpski tim bio? Nijedan nema para da se sastavi do kraja meseca. Ipak, to nije poenta, mada i ta činjenica da nemamo više klub sposoban da finansijski izdrži jedno takmičenje, bez rezultatskih ambicija samo da ga izdrži jednu sezonu, je veoma usko povezana sa nekim odlukama o stavljanju borbe za titulu prvaka Srbije u drugi plan. Problem je što niko nije, čak ni deklarativno, pokušao da zaštiti interese srpske košarke koja je ubedljivo najviše pokazala od formiranja regionalnog takmičenja. Druga stvar zbog koje je bar neko trebalo da podigne glas je što 14 klubova znači četiri kola više, dakle još manje vremena za "otaljavanje" domaće Superlige na proleće...
Šta je sa srpskom klupskom košarkom i njenom Prvom ligom? Nakon utakmice u Nišu trener kruševačkog Napretka je zakasnio na konferenciju za medije i kada je ušao izvinio se i rekao da nije znao za nju jer ih na utakmicama u Beogradu nije bilo. Eto, u prestonici ima najviše medija, najviše i sportskih novinara, ali izgleda da su svi evroligaški, elitistički, jer koga interesuje neka tamo srpska liga? U dvomilionskom gradu, koji ima četiri predstavnika u Prvoj muškoj ligi Srbije, nema bar jednog dovoljno "lošeg" novinara koji bi to mogao da isprati? Zato je u prethodnoj deceniji PR tim Partizana, a poslednjih par i Crvene zvezde, obezbeđivao na stotine akreditacija pratiocima košarkaških dešavanja u zemlji za evroligaške mečeve? Zar se karijera Boriše Simanića, momka koji će guliti NBA parkete za par sezona, bolje i preciznije prati u "Kombank areni" ili u dvorani u Železniku, jednoj od onih u kojima nema konferencija za novinare?
Zaista postaje sve nejasnije zbog čega se igra Prva liga Srbije! To je verovatno jedina liga na svetu u kojoj je isto da li si prvi ili četvrti. Liga iz koje nijedan klub ne gaji ni najmanju iluziju da može da izađe u neko evropsko takmičenje. Ne u sezoni koju igra, nego bilo kada. Ona se ponajmanje igra zbog publike, jer je očigledno da nje nema u dvoranama. Sigurno se ne igra ni zbog igrača, koji samo čekaju prvu priliku da pobegnu iz "zemlje košarke" negde gde je plata jednom mesečno, suma nije bitna. Da li se možda igra da bi ljudi na rukovodećim funkcijama redovno primali svoje pristojne plate? Ili možda zbog sudija i njihovih, takođe pristojnih, honorara koji moraju da budu isplaćeni tačno na vreme pre meča ili ga, ako se to ne desi, neće biti? Da li se igra zbog taksi i kazni koje Savez redovno naplaćuje bez obzira na to u kakvom je finansijskom stanju klub koji mora da pokrije te troškove? Da li ipak zbog lokalnih političara, da bi oni imali koju predsedničku ili direktorsku funkciju više prilikom raspodele plena nakon redovnih i vanrednih izbora svako malo, pa da posle mogu da se diče kako su svojom zaslugom zadržali svetlu tradiciju kluba na čijem su čelu, a koji je pre njih bio pred gašenjem i biće i posle njih? Naravno da svi ti ljudi zaslužuju plate i honorare, osim političara koji ne zaslužuju ništa izuzev konstantne kritike i podsećanja šta je njihov posao u društvu. Ali, ako nije najbitnije i najvrednije ono što se dešava na parketu i na tribinama možda je bolje da se košarka ne igra.
(foto: ABA League)
