(MVP BLOG) Tuđa posla

Ispadoše Hrvati, košarkaška tema dana u svim medijima u regionu i našim, bez izuzetka. Komšije nam već godinama, zbog opšte poznatog i često preteranog rivaliteta, koriste kao uteha kada ostvarimo slabe rezultate, a češće kao predmet zafrkancije kada se popnemo na postolje. Ni današnji dan nije drugačiji.

Ono što više iznenađuje je kako ispadanje Hrvatske tretiraju njihovi mediji. Osude pljušte, reči se ne biraju, prava slika onoga što se kod nas zove "medijski linč". Interesantno, Hrvati su brzo zaboravili neopravdane otkaze Marija Hezonje, Ante Žižića ili Ivice Zubca, igrača čije bi prisustvo u velikoj meri povećalo kvalitet ekipe. Sav bes su sručili na one koji se uvek odazivaju pozivu u nacionalni tim, igrače koji su dali sve od sebe i izgubili od boljeg protivnika. A, do pre par dana ti momci su o sebi čitali hvalospeve zbog pobeda nad slabijim protivnicima i tesnog poraza od prvog favorita Šampionata, Španije. Uz sve to, ova generacija igrača na leđima nosi teret nekakvog "prokletstva", a taj teret nije njihov, nego nekih ranijih, dosta talentovanijih generacija.

Doduše, najbolji igrač Bojan Bogdanović je pošteđen medijske hajke, ali je zato igrač broj dva u timu, Dario Šarić, u novinarskoj miks zoni "razapet na križ". Par trenutaka nakon jednog teškog udarca u karijeri novinari su iskalili svoj bes na igraču koji će im tek trebati i izvukli su iz njega ono najgore, što sigurno ne bi rekao nakon prospavane noći. Šta da misle Marko Popović (35 godina) i Roko-Leni Ukić (34 godine), koji su imali apsolutno pravo da propuste ovo takmičenje. Došli su da pomognu i trudili se koliko su mogli, a još jednom su ispraćeni kao apsolutni "luzeri". Hrvati i dalje misle da bi im se stranac na poziciji plejmejkera više trudio, a imali su više prilika da vide kako to izgleda.

Stvar je jasna, igrala je najbolja ekipa Hrvatske i pružila onoliko koliko je mogla. Sticajem okolnosti naišla je na prejaku Rusiju, fizički najdominantniju ekipu na Evrobasketu, i izgubila utakmicu. Umesto razumevanja, igrači koji su dali sve od sebe naišli su na linč. Oni koji nisu želeli da pomognu ostali su netaknuti.

Poseban faktor nestabilnosti, kao i uvek, bio je selektor Aleksandar Petrović. Godinama, ma decenijama unazad od njega možemo da čujemo samo bahate izjave bez ikakvog pokrića. Nekim čudom kod Hrvata te izjave prolaze i on je uvek na poziciji da direktno utiče na rezultate i budućnost hrvatske košarke. I sada, tokom pripremnog perioda i prvog kruga Evrobasketa, od njega su stizale samo ničim izazvane provokacije, omalovažavanje protivnika i neargumentovano uzdizanje svog limitiranog tima. Međutim, na terenu se nije primetilo da Hrvatska ima trenera. Akcije su bile jednolične, odbrana nije postojala, a posebno uočljivo je bilo da se nije ni menjala, uprkos tome što Rusima nije predstavljala problem. Kao i uvek, nakon poraza i neuspeha selektor nije prihvatio odgovornost. Opravdanja su brojna, kao i neizbežno pominjanje igrača od kojih je očekivao više...

Možda grešim, ali sam utiska da smo i mi najkrizniji period u reprezentativnoj košarci imali kada treneri nisu stajali iza svojih igrača i svojih izbora, a sve je to bilo povezano sa početkom trenda neodazivanja nacionalnom timu. Na taj način nismo izvukli najbolje od igrača rođenih krajem '70-ih i početkom '80-ih godina prošlog veka. Na svu sreću Dušan Ivković, a posebno Aleksandar Đorđević nakon toga su vratili reprezentaciju na pravi kurs.

Priča o reprezentaciji Hrvatske u ovom trenutku jeste gledanje "tuđeg posla", ali sa namerom, pred najbitnije utakmice naše reprezentacije. Nije ovo ni crna slutnja pred četvrtfinale, samo opomena da zbog jednog poraza na sportskom terenu ne bi trebalo omalovažavati one koji su najviše učinili da do tog poraza ne dođe.

(foto: FIBA)