(MVP BLOG) Ne veruj u idole

Jedno istraživanje je pokazalo da razgovor sa samim sobom vodi ka pronalaženju smisla u bujici misli. Malo manje od šest godina na ovom portalu se trudimo da saznanja koja imamo pretočimo u priče koji bi košarkaškim fanaticima prikazali širu sliku puta kojim se ide kako bi se iskovale medalje na velikim takmičenjima.

Srbija se sa poslednjeg Evrobasketa, Svetskog kupa i Olimpijskih igara vratila sa srebrnim odličjima, ali bi vrlo lako moglo da se dogodi da ne ode u Kinu naredne godine. Kako i zbog čega neki igrači nisu došli onda kada su mogli da igraju nije tema ove priče, niti bi trebalo da bude tema bilo koje druge. Ne možete nekoga da krivite zbog toga što ne želi da rizikuje veliku zaradu ili zbog toga što umesto sa reprezentacijom želi leto da provede sa svojom porodicom. Stvarno ne biste smeli da osuđujete te momke, ali možete da razmišljate o nekim drugim stvarima, onima koje su preduslov i koje bi trebalo da se podrazumevaju kako bi slika na terenu bila onakva kakvu bismo svi voleli da vidimo.

Ako se ne budemo plasirali na Svetski kup sledeće godine, što ne mogu da zamislim, to bi bio realan proizvod rada u srpskoj košarci na svim nivoima. Da ne širimo priču na to kako je stanje u državi loše. To ima uticaja, ali on nije presudan!

Ono što mene zanima, a verujem i većinu zaljubljenika u igru pod obručima, je to kako igračke legende koje se guraju na najvažnije funkcije nemaju motiv da ostave nešto iza sebe van terena po čemu ćemo da ih pamtimo? Kako ih ne zanima da vrate košarci bar deo onoga što im je ona dala? Koliko košta da se “razdrmaju” regionalni savezi, da se rade promocije košarke po školama, da se organizuju edukacije mladih igrača i njihovih roditelja i da im se stavi do znanja koliko je pogubno da svoje dete od 12 ili 13 godina “prodaju” u Beograd, Madrid ili Milano? Koliko košta da se pokrenu ozbiljne škole košarke, sa ozbiljnim trenerima i pedagozima? Koliko košta da se trenerima omogući usavršavanje u Americi i da im prenos znanja ne budu samo dva dana Košarkaške klinike na godišnjem nivou i da nakon toga budu prepušteni sami sebi?

Kada smo već kod Klinike, koja je i ove godine imala vrhunske predavače, da li znate da je jedna od glavnih tema iza kulisa bila priča kako treneri žive od toga što od novembra do marta rade za jednu američku kompaniju koja se bavi statističkom obradom utakmica širom sveta? Ako ne možete dobro da zaradite od onoga što vam je posao onda je gotovo izvesno da na njemu nećete da dosegnete svoj puni potencijal. Kada se tome doda da bi svoje znanje trebalo da prenesete na mlade ili da vodite neku seniorsku ekipu posledice su nesagledive, ali to je šira tema, za neku drugu priliku.

Zarade igrača? Ne računajući one koji imaju neredovna primanja u klubovima koji igraju ABA ligu, prosečan srpski košarkaš preživljava od dva, ako ima sreće tri, meseca “tezgarenja” u Rumuniji. Ostalima ostaje konobarisanje, građevina, imali smo slučajeve da neki ne mogu da igraju jer im se prasi krmača... Najveći paradoks je to što su pomenuti igrači jedan od najvećih sponzora domaće lige kroz kazne koje plaćaju, a koje su često smešne i previsoke.

Svoj “brend” Košarkaška liga Srbije je najbolje unovčila prodajući ga klubovima, koji prvo izglasaju pravilnike koji im nameću izuzetno velike troškove, pa se onda žale na iste. Od organizatora takmičenja, kao nagradu, dobijaju račune za kotizacije, sudije, delegate... Tačan i unapred definisan raspored je već viša matematika.

Zbog čega svi oni koji dođu u poziciju da nešto promene prihvate i uklope se u trenutno stanje? Ko će da promeni stvari ako ne oni? Zašto ne vode svoje privatne poslove i ostanu daleko od rizika da ukaljaju teško stečenu slavu na terenu? Da li je moguće da živeći van Srbije 10 i kusur godina nisu naučili kako funkcionišu uspešni sistemi, kako se vode vrhunske organizacije? Teško!

Ovde se ništa ne menja već decenijama. Kada bi se dogodilo da sada zaspite i probudite se za 10 godina ništa ne biste propustili. Eventualno bi u igri bila druga imena.

Zašto pišem sve ovo? Onako, palo mi na pamet dok je na radiju išla pesma “Ne veruj u idole”. Žao mi je košarke, jer ima talenta da se napravi svake godine bar jedan NBA igrač. Ali, resursi, materijalni i intelektualni, nisu usmereni ka tome. Naprotiv, stanje je iz godine u godinu sve gore. Lige nemaju smisla, ne vode nikuda, domaći klubovi dovode strance koji više nisu ni na nivou proseka, plejmejkeri i bekovi iz domaće radinosti koji prave razliku se dogode na sezonu ili dve u 15 godina i odmah idu dalje.

Na početku ove priče smo pomenuli da postoje istraživanja koja su pokazala da razgovor sa samim sobom može da bude koristan. Međutim, postoje i ona koja kažu da je to prvi znak ludila, pa kako ko shvati.

(foto: imgflip)