Ne sećam se kada je počelo, ne sećam se ni ko je prvi počeo, a to u nekim raspravama ima veliku težinu. Znam samo da mi se smučilo.
Da li je nekada trener tima A uvredio trenera tima B, pa mu je ovaj istom merom uzvratio, a nakon toga predsednik tima B još oštrije odbrusio bivšem asu iz tima A. Kako se kasnije umešao i tim C iz unutrašnjosti ne znam, ali se umešao i stekao veliki respekt, a brzo su shvatili da im je za uspeh itekako potrebna komunikacija na istom niovu sa timovima A i B.
Da se vratimo malo u prošlost, ili malo više, u vreme kada je sa košarkšakih utakmica vest dana bio rezultat meča. Treneri klubova su bili uglavnom isti kao i danas, samo 30-ak godina mlađi. Neko im je dao šansu da vode najbolje jugoslovenske klubove koji su istovremeno bili među najboljim evropskim. Tada nije bilo sporno što ti treneri nemaju iskustva, verujte mi na reč. Veliki procenat navijača u krcatim dvoranama nije ni znao puno ime i prezime čoveka pored klupe. Samo oni najveći fanatici, koji su bili uporni da kupuju "Tempo" sredom i čitaju ga od korica do korica, su znali ime i ponekog predsednika košarkaškog kluba, ali su svi do jednog znali imena 24 igrača na parketu. Košarka nikada nije bila na višem nivou, znali smo i tada da su oni tamo Hrvati, mi ovamo Srbi, znali smo i šta je rivalitet između dva "večita rivala", pa se opet sa tribina horski moglo čuti samo "beli, beli", "crveni, crveni" i sve tako po bojama dresova tima koji im je blizak srcu. Uvreda nije bilo, osim možda pojedinačnih, a novinari nisu ni stigli da obraćaju pažnju na njih, jer koga bi pored takve košarke interesovalo šta je ovaj iz tima A dobacio ovom iz tima B.
Nisam Lane Gutović i znam zašto sam sve ovo do sada ispričao, ali ne znam može li da škodi. Povod su dešavanja za vreme utakmice Radnički Kragujevac-Partizan u okviru nekog kola ABA lige. Dva srpska predstavnika su odigrala odlične partije, momci na parketu su dali sve od sebe da svom timu pomognu da dođe do pobede. Krvava kolena, razbijen najmanje jedan nos u žaru borbe (Lučićev), ogrebano minimum jedno lice (Bogdanović), a jedan veteran (Varda) je povredom platio svoje požrtvovanje i završio sezonu. Blokade Gordona i Birčevića su vanserijski potezi koji mogu da završe u špicama košarkaških emisija (da ih ima), zatim virtuoznost Ćapina, "pamuk" ruka Bertansa, odraz Vajta, povratak u formu Borisova, primetno sazrevanje Vestermana i na kraju krcata dvorana u Kragujevcu. Mnogo košarkaških detalja je moglo da bude predmet razgovora između dva kola ABA lige. Mi smo se, ipak, opredelili za jednu grupu navijača koja se nedolično obukla i ponašala tokom utakmice, a nakon nje poklonila majice sa uvredljivim sadržajem igračima domaćeg tima. U velikoj euforiji, pod adrenalinom, ne razmišljajući, ne znajući šta je na njima, iz hiljadu i jednog mogućeg razloga, par igrača je navuklo majice i još brže ih skinulo kada su postali svesni šta to može da znači. Bilo je već kasno, šteta je načinjena i sve što se dešavalo 40 minuta na parketu je palo u vodu.
Odmah nakon utamice je krenulo na početku pomenuto prepucavanje timova A, B i C koje niti ima nekog smisla niti mu se nazire kraj... Ta utakmica je jedan od bezbroj primera u samo ovoj sezoni regionalne lige gde su stvari koje nemaju veze sa košarkom dospele u prvi plan nakon košarkaške utakmice. Sve je počelo letos saopštenjima. U stvari, počelo je ranije, a niko se više ne seća kada i zašto je počelo.
Da pređem na suštinu. Kada se predstavnici timova A, B i C međusobno optužuju, nazivaju pogrdnim imenima, klevete u raznoraznim saopštenjima onda je sve u redu? Sada pogledam prethodnu rečenicu i deluje neubedljivo. Kada se predstavnici timova A, B i C međusobno "pljuju", "napušavaju" i sramote pozicije na kojima se nalaze, onda je sve u redu? Dobro dođe novinarima da imaju o čemu da pišu, autori uvreda i pljuvačina ne odgovaraju za izgovoreno. Da li su svesni ti predstavnici naših najvećih klubova posledica svojih reči? Ko treba da ih podseti u kakvu poziciju dovode 30-ak mladića koji nakon njihovih prepucavanja moraju da izađu na teren i pobedom zadovolje ambiciozne uprave? Ko ima odgovornost ako taj igrač šetajući na ulici sretne grupu navijača "rivalskog" kluba. Ali, normalno je da igrači znaju kojim ulicama ne bi trebalo da se kreću i u koje kafiće da ne ulaze. Na kraju najvažnije, da li misle da sami nisu proizveli "mržnju" navijača? Koliko je mladih glava polomljeno u navijačkim obračunima jer im je neko tu polomljenu glavu dok je bila cela hranio mržnjom prema "protivničkom" klubu? Možda kreatori netrpeljivosti ne misle stvarno tako kako ih shvataju njihovi verni navijači. Ipak, činjenica je da je animozitet između naših najvećih klubova sve veći i pitanje je dokle to može da ide. Ako ne možemo da saznamo ko je prvi počeo, može li neko da ustane prvi i pokuša da pomiri zaraćene strane, da ostane upamćen po tome?
Bez nade da će neko poslušati zaljubljenika u košarku, apelujem na sve košarkaške radnike (predsednike, potpredsnike, sportske i ostrale direktore, trenere i pomoćnike, igrače...) da prestanu sa prenošenjem netrpeljivosti na tribine. Vi koji živite (neki dobro. neki još bolje) od košarke joj nanosite najveće zlo. Uz uvažavanje svih vaših uspeha u prošlosti, koje niko ne osporava i nada se da ćete ih ponavljati i u budućnosti, Vi ste ti čija zvanična saopštenja, konferencije za medije, omalovažavanje sudija, na i van terena, najviše utiče na nedolično ponašanje "navijača" na tribinama. Oni su pod utiskom Vaših reči zamrzeli protivnike. Iako Vi to zvanično ne odobravate, oni se Vama dodvoravaju tako što bacaju mokraću na teren, skupljaju "zelembaće" po dva minuta pre nego što ih iz peta ne pljunu ka protivniku kraj aut linije, utrkuju se ko će smisliti najveće uvrede i horski ih skandirati igračima na terenu, štampaju majice i flajere sa ekstremno uvredljivim sadržajem.
(foto: ABA League)
