Nerado se vraćam u devedesete. Odvratno vreme ratova i ratne psihoze, svakojakih nemaština i sulude inflacije, crne berze i još crnjeg kriminala. Da, i sankcija, kojima nas je svet ogradio u svojevrsni geto. Meni je ovo poslednje nekako najteže padalo, jer su zabrane podrazumevale i sportska takmičenja, a to me je, ovako nepovratno inficiranog sportom, naročito bolelo. Eh, da nije sporta devedesete bih autosugestijom izbacio iz sećanja, a verujte da mogu. Ali, kako da čovek zaboravi Bari i Tokio, Istanbul, potom "dve" Atine, Barselonu, Atlantu... To je, jednostavno, nemoguće.
U to vreme sam studirao pravo i, baš kao i većina mojih drugara, strepeo od noćnih poziva i lupanja na vratima. Sa drugarima sam uglavnom potencirao sportske teme, u želji da zadržim dotadašnji nivo razuma i da se ne nerviram zbog opšteg urušavanja dostojanstva i svega što smo do tada smatrali normalnim. Ali, evo, činjenica da u toj deceniji nijednom nisam otišao na more, a godinama pre toga smo drugari i ja kampovali u Buljaricama i Bečićima, dovoljno govori o želji za zabavom i provodom u tim zlosretnim devedesetim. Nije sve bilo u parama, odnosno njihovom hroničnom nedostatku, mnogo više je bilo u mračnom okruženju...
Sličan se sličnom raduje, govorili su još stari Latini, a ja sam najviše uživao u dugim ćaskanjima i blejanjima sa mojim ispisnicima Mijom, Macijem i Šefildom, takođe obolelim od sporta. Glavni "planovi" bili su nam vezani za nadolazeće Olimpijske igre ’92, sastavljali smo košarkaške, fudbalske, rukometne, vaterpolo selekcije, raspravljali sa koliko ćemo da "bijemo" Amere u Barseloni. Omiljeni deo na predavanjima bilo mi je "bešenje čiča Gliše" sa sadašnjim kumom, u kojem smo jedan drugom postavljali igrače iz Kalča. Kosta je militantni Zvezdaš, danas se od većine svojih sapatnika razlikuje po tome što je bio u Bariju, a u to vreme je, da bi preživeo, menjao devize, prodavao cigare po parkovima, radio na buvljaku i stražario na ulaznim vratima jednog znamenitog niškog kluba, koji je "držao" Soko, još jedan otrovni "Ciganin". E taj je prošao čitavu Evropu sa Zvezdom, lud je za njom i danas. Njih dvojica su najviše pratili italijansku ligu, pošto su tamo završili Dejo, Juga, Miha, Pančev... Ja sam pratio sve sportove, čak i one koje pre toga nikada nisam, jer to je bio beg od svakodnevnice, propagande i užasnih vesti koje su stizale sa frontova. I uspevao sam u nečemu što je danas nezamislivo. Podjednako sam skakao od radosti i posle penala u Bariju i posle Saletove trojke u Istanbulu.
Iako se na teritoriji Srbije, bar u to vreme, ratovi nisu vodili, naši klubovi su bili prinuđeni da se potucaju po Evropi i svoje utakmice igraju u Sofiji, Segedinu, Solunu... Partizan se odlučio da svoje utakmice kao domaćin igra u "nekoj" Fuenlabradi, malom mestašcetu pored Madrida. I pokazalo se da je to bio pun pogodak, ali o tome već svi sve znaju...
Da se ne lažemo, u početku niko nije verovao u taj Partizan. Možda jedino Kićanović, koji je prethodnog leta naprasno postavio Željka za trenera i "uzeo" mu zlato iz Rima, ali i o tome je već toliko puta pričano. Navijačka realnost je bila da je, bar na papiru, Partizan imao tanašnu ekipu. Još kada je, nakon obavljenih priprema, a pred početak sezone, iz tog tima otišao Paspalj njegove šanse su bile još manje. Bar se tako činilo. Uostalom, četiri godine ranije Partizan je sa svojom najznamenitijom ekipom došao do završnog turnira u Ganu i to kao prvi posle ligaškog dela takmičenja, ali je tamo poklekao... iz mnogo razloga. Pa čemu je onda mogla da se nada ekipa u kojoj nije bilo ni Divca, ni Paspalja, ni Grbovića, ni Obradovića na terenu... Uostalom, bio je to najmlađi i najniži tim u Evroligi te sezone, sa prosekom starosti manjim od 22 godine i prosečnom visinom od 205 santimetara.
Sada svi znamo da su udarne igle te ekipe bili Đorđević i Danilović, dugo godina potom najbolji bekovski par Evrope, ali valjalo bi napomenuti da oni, na početku sezone, nisu obećavali tako nešto. Ma ni u naznakama...
Jeste, Đorđević je par godina ranije slovio za najperspektivnijeg pleja Evrope, ali njegovo neiskustvo i te kako je bilo vidljivo u već pomenutom Ganu. Te sezone gledao sam ga u meču sa Makabijem u Beogradu, ostalo mi je u sećanju kako je, dok je prevodio loptu u protivničko polje, prolazeći pored klupe Izraelaca, dovikivao Đamšiju "Fak ju, fak ju". Ostao sam frapiran, ali Sale je imao tu sportsku drskost...
Elem, zna se da plejmejkeri najsporije sazrevaju, a Đorđević je potom doživeo nekoliko teških udaraca. Najpre, Duda ga je, posle sjajne sezone u Partizanu i osvojenog Kupa Koraća, izostavio iz ekipe za EP u Zagrebu 1989. a potom je, realno, izgubio čitavu godinu u pokušajima da se nametne u Boston Seltiksima, odakle je doneo samo anegdote o vezivanju patika u čvor čuvenom Lariju Birdu. Otud nije bio ni na vidiku za Mundobasket u Argentini 1990. a nije ga Ivković planirao ni za Rim '91. U avion je ušao u poslednji čas, kao zamena za novopečenog trenera Željka Obradovića. Ni na tom Evropskom se Đorđević nije naigrao, prve opcije na kecu su bili Zdovc i Sretenović, a dobar deo vremena na pleju odigrao je i Kukoč. Od plejmejkera koji je 1987. bio kapiten i startni plej čuvene ekipe iz Bormija, te reprezentativac u Atini 1987. očekivao se puno veći napredak. Verovatno je jeres to izreći, a neki će protumačiti i kao bezobrazluk, ali zbog svega navedenog je u tu, sada već čuvenu sezonu 1991/92, Đorđević ušao samo kao povremeni reprezentativac sa malom minutažom i plej koji je puno obećavao, ali nije ispunio sva očekivanja. Ni svoja, ni trenerska, ni navijačka.
Predrag Danilović je u Partizan došao sa 16 godina kao veliki talenat, ali je takođe imao česte pauze. Najpre, i to sada takođe spada u opšte poznate činjenice, nije mogao da debituje u crno-belom dresu pune dve godine zbog tadašnjeg registracionog pravilnika i propisa na strani Bosne. Onda je eksplodirao u sezoni 88/89 posle koje ga je Duda uvrstio u 12 najboljih za EP u Zagrebu, ali je već u narednoj sezoni polomio nogu na meču sa Bosnom, zbog čega nije išao u Buenos Aires 1990. Sada baš otužno deluje podatak da, iako ima čak četiri zlatne medalje sa šampionata Evrope, nikada nije bio svetski prvak, jer je, zbog povrede, izostao i iz Atine ’98. Elem, Danilović se potom vratio u reprezentaciju i imao je zapaženu ulogu u njoj, a pošto nije izbegavao da igra odbranu, proslavio se sjajnim čuvanjem Antonela Rive, sa kojim je vojevao i protiv Vive Vizmare u finalu Kupa Koraća ’88 i na EP u Rimu ’91, kada ga je ubio od batina, a kamera ga u jednom momentu zumira kako sudiji kaže "nisam, majke mi". I Saša je bio sportski bezobrazan, taj nikada nije odstupao...
Dakle, bekovski par Đorđević - Danilović imao je iza sebe karijere sa oscilacijama i u tom momentu svakako nisu mogli da budu aduti za titulu prvaka Evrope, posebno jer, ni to više nije tajna, nisu ni razgovarali među sobom. U spoljnoj liniji minutažu su delili i drugi plej Dragutinović, te bekovi/krila Lončar i Ivo Nakić, a rekli smo već da je Partizanu nedostajalo visine pod koševima. Prvi centri su bili korpulentni Stevanović i Koprivica, koji je tog leta trebalo da pređe iz IMT-a u Split, ali ga je rat "skrenuo" u Partizan, te golobradi Šilobad, pristigao iz Zvezde, ali svakako ne kao veliko pojačanje, odnosno Željko Rebrača, koji je došao iz novosadskog NAP-a. Rebarce je imao visinu (211), ali je i bukvalno bio "rebarce".
Bez pomoći Partizanu toliko značajnih navijača i uz vratolomije po Evropi, činilo se da će crno-beli teško proći grupu. A do nje su stigli preko kvalifikacija u kojima su, u oba meča, odrali mađarski Solnok.
Partizanovi rivali u grupi bili su Huventud, Estudijantes, Filips Milano, Aris, Bajer Leverkuzen, belgijski Maes Pils i holandski Komodor Den Helden. U drugoj grupi igrali su Barselona, Knor (Virtus) iz Bolonje, Makabi, Fonola iz Kazerte, estonski Kalev, francuski Antib i tada već hrvatski, a ne više jugoslovenski klubovi Cibona i Slobodna Dalmacija, aktuelni i trostruki uzastopni šampion Evrope. FIBA je bila dosledna, nije se igralo ni u Zagrebu ni u Splitu, Cibona je bila domaćin u Puerto Realu, blizu Kadiza, a bivša Jugoplastika u La Korunji. Po tadašnjem sistemu takmičenja, po četiri ekipe iz obe grupe ukrštale su se u četvrtfinalu (plej-ofu), a pobednici su išli na Završni turnir u Istanbulu.
Apsolutni favoriti Partizanove grupe bili su tada skupoceni Huventud i još skuplji Filips, u kojem je dominirao čuveni Deril Doukins, a sa klupe ga predvodio sadašnji trener Hjustona Majk D’Antoni. Računalo se da bi među osam trebalo da prođu i Aris, sa Nikosom Galisom u ekipi, te Estudijantes, u kojem je igrala kasnija vedeta Reala Alberto Ereros. Malo ko je, među osam najboljih, video crno-bele iz Beograda.
RTS nije direktno prenosio utakmice iz Španije, pa i to verovatno pokazuje koliko se verovalo u Obradovićev tim. Dan ili dva kasnije, zavisno od toga kojim letom bi kaseta stizala u Beograd, gledali smo snimke, snimane jednom kamerom i čudom bi se čudili kako su u Fuenlabradi navijali za Partizan kao za svoj klub. Dvorana dupke puna, Španci u transu za crno-belima. Jedini meč u kojem nije imao većinski deo publike uz sebe, Partizan je izgubio. U Fuenlabradi je trijumfovao Estudijantes iz Madrida, koji je te sezone oba puta dobio crno-bele.
Partizan je startovao sa tri pobede i to je svakako svima podiglo samopouzdanje. Naročito je odjeknula pobeda nad Filipsom u Fuenlabradi (96:80), crno-beli su razmontirali tada najskuplji tim kontinenta u kojem su, osim Doukinsa i Rodžersa, igrali i italijanski reprezentativci Riva, Pitis i Pesina, a Azuri su, podsetiću, u to vreme bili vicešampioni Evrope. Tada je "kliknulo" između Partizana i Fuenlabrade, crno-beli su shvatili da im Beograd neće nedostajati. Tim je uhvatio zalet, Đorđević i Danilović su se već nametnuli kao strašan tandem bekova, svi su bili oduševljeni izdanjima crno-belih. Jedino nije bio zadovoljan profesor Aca Nikolić, u to vreme savetnik Željka Obradovića, koji je smatrao da Partizan mora još da poradi na odbrani, jer prima previše poena.
U nastavku su crno-beli igrali sa manjim oscilacijama, ali su dobili sve preostale mečeve u Fuenlabradi i sa skorom 9-5 obezbedili plasman u četvrtfinale, gde ih je čekao Knor iz Bolonje, prvoplasirani iz A grupe. I tu se videlo da je taj tim stvarno sposoban da uradi nešto veliko. Partizanu je na ruku išlo i pravilo da se prvi meč igra na terenu slabijeg, a FIBA je iznenada dozvolila crno-belima da taj meč odigraju u Beogradu. Pionir nije bio pun, ali podrška je bila dovoljna da Partizan ubedljivo savlada Bolonjeze Etorea Mesine 78:65. No, serija se preselila u tadašnji Kazalekio, gde je bilo više nego vatreno. Mogao je Partizan već u sledećem meču da reši rivala, ali je izgubio 61:60 i mnogima se činilo da je propustio veliku, neponovljivu šansu. Ipak, crno-beli su i u majstorici pokazali čvrstinu, talenat, odlučnost, pobedili 69:65 i obezbedili plasman na Fajnal for.
Mi u Nišu smo imali sreće da, početkom aprila, baš pred odlazak u Istanbul, vidimo taj tim na delu. Partizan je u Čairu ubedljivo savladao Rabotnički i Bosnu, osvojio Kup SR Jugoslavije i stigao do svog prvog trofeja, a to je dodatno učvrstilo samopouzdanje tima pred odlazak na Bosfor. Tamo crno-beli nisu bili favoriti, ali ni autsajderi. Jer, potucajući se po Evropi, Partizan je oguglao na domaće terene, bilo mu je svejedno gde igra, a pokazao je to i u vrućem ambijentu u Bolonji. Zato je u Istanbulu, bar sa te strane gledano, bio u prednosti nad rivalima.
Šta reći o tom čuvenom turniru, a da već nije toliko puta ispričano, prepričano, napisano, pogledano... U vremenu interneta i Jutjuba sve je toliko dostupno da se sa par klikova pred vama može naći čitava sezona o kojoj govorimo. I ne samo ta...
Partizan je u polufinalu, i treći put u sezoni, savladao milansku Olimpiju, tada Filips, ovog puta 82:75, a u finalu... Košem, koji je svako od nas sanjao milion puta, Đorđević je doneo pobedu nad Huventudom 71:70, sebe učinio besmrtnim, a ovaj trijumf urezanim u sećanje svakog koji, bez obzira na navijačku pripadnost, bar malčice voli košarku. U onom ludilu koje je nastalo nakon što je Dragan Nikitović izrekao "vreme je isteklo, vreme je isteklo", ostalo mi je negde zapisano da je Danilović pojurio ka tribinama u zagrljaj Dudi Ivkoviću, koji je kasnije pričao da ga je malo šta iznenadilo u životu kao taj potez zahvalnosti momka koji je, u 21. godini, proglašen za najboljeg igrača Fajnal fora. Đorđević se nije video jer su na njega skočili i saigrači i navijači koji su probili improvizovanu ogradu u "Abdi Ipekčiju", pa su u prvom planu ostale oduševljene grimase Milenka Savovića i Jovice Antonića. Taj Istanbul je bio čudo nad čudima, nešto što se vrlo retko dešava, a kako sada stvari stoje i vezano za pravac kojim košarka ide, nikad više i neće.
I onda, mada priznajem da je možda potpuno nebitno i da takvom mom utisku nije mesto u ovom blogu, moram da kažem i to da sam bio vidno razočaran kad je Sale podigao onaj ružni peharčić, nalik nekakvom koji se dobija u klizanju na ledu. Jer, pobednik tadašnjeg Kupa šampiona imao je privileguju da dobije prelepi trofej u obliku pozlaćenog koša i ja sam umirao od želje da ga, nakon što su ga podizali Kukoč i Rađa, pre toga Dražen i Mirza, vidim i u rukama dvojice Saša i svih ostalih iz te jedinstvene generacije Partizana. Umesto toga, Sale je podigao trofej kojim je mogao da se mačuje, a onaj prelepi, kojem ni ovaj sadašnji Evroligin ne može da primiriše, ostao je trajno u vitrinama Jugoplastike, trostrukog uzastopnog prvaka Evrope.
Pisao sam i u ranijim blogovima da su novine bile deo mog odrastanja, gutao sam svakojaku sportsku štampu, pa i dan danas pamtim neke tekstove i naslove. Jedan od najupečatljivijih izašao je na naslovnoj strani Koša, neizostavnoj literaturi nas zaljubljenika u ovu igru. Na masnim koricama tada mog omiljenog lista izašle su ogromne fotografije Đorđevića i Danilovića iz meča sa Hunventudom, a iznad je pisalo "Carevi Carigrada".
Nikad bolji i tačniji naslov...
(foto: Gigantes)
