Postavljanje pitanja na tu temu je nepoželjno. Okolnosti su takve da svako "grebanje ispod površine" kao rezultat ima uglavnom hajku na novinare. Jer ti koji postave pitanje su uglavnom neznalice, dok svi ostali - funkcioneri, treneri, igrači, navijači, tviteraši, tiktokeri... svi su oni bolje informisani i uvek su spremni da upere prst u nevidljivog neprijatelja, u ime kog se taj bezobrazni novinar osmelio da postavi pitanje ili da komentar.
Budžet je u terminologiju vodećih ljudi "večitih" ušao odavno, kao opravdanje za poraze na međunarodnoj sceni. Vremenom je, većim uplivom politike u sport, postao i argument za međusobno optuživanje, uglavnom onih koji su lošije prolazili rezultatski u domaćim takmičenjima. Ostrašćeni navijači su taj argument oduševljeno prihvatili i koriste ga svakim danom sve više i više u bespredmetnim raspravama, kako u razgovorima uživo, tako i preko najveće pošasti današnjeg informisanja, društvenih mreža. U nedostatku istinskih heroja na parketu, vodeći ljudi klubova su preko takve vrste navijača uspeli da se nametnu kao najzaslužniji za uspehe, odnosno ono što oni predstavljaju kao uspehe. Evoluiranjem te teme danas imamo situaciju da sebe najbogatiji srpski klubovi predstavljaju siromašnima, a što je još čudnije, u velikom delu javnosti i ta priča prolazi. Jer više nije bitno da se bude dominantan na domaćoj sceni, potrebno je biti siromašan, a nepobediv!!! Da se u javnosti dominacija predstavi herojskim činom organizacije koja krpi kraj sa krajem.
U periodu poslednjeg ozbiljnog evropskog klupskog uspeha srpske košarke, 2010. godine kada se Partizan plasirao na "fajnal-for", trener crno-belih Duško Vujošević se u važnom delu sezone suočio sa ogromnim problemom. Naime, Aleks Marić, član prve petorke Evrolige te sezone koji je u Partizan došao kao relativno nepoznat igrač iz Španije, zbog povrede je morao da odsustvuje van terena skoro dva meseca. Njegovo mesto u startnoj petorci zauzeo je Slavko Vraneš, a kao "bekap" centar Partizan je doveo Stevana Miloševića, igrača koga pre tog angažmana 70 posto ljubitelja košarke nije ni poznavalo. Takođe, isti broj ga je zaboravio ubrzo posle toga. I sa takvim turbulentnim promenama unutar ekipe Partizan je ostvario rezultat. To je bilo pre samo 12 godina, a u košarkaškoj Srbiji je danas totalno promenjen način razmišljanja. Tako nešto danas niko ne bi ni pomislio da uradi. Da eventualni izostanak igrača broj jedan u ekipi nadomesti anonimnim košarkašem!? Danas je glad za pobedom toliko velika, da ni trenutno, nekoliko meseci nakon početka sezone, nije dovoljno ovo što nude Partizan i Zvezda! Loša partija Nanelija, sutra se već traži Tajler Dorsi. Dolazak Kampaca je bio dovoljan navijačima jedan dan, već sutra se tažio povratak Kalinića, Marjanovića, dolazak Bitadzea, kako bi se ekipa koja već ima 17 registrovanih igrača nadogradila!!?
Za platu Fakunda Kampaca do kraja sezone, koja se navodi u medijima jer zvaničnu ne znamo, moguće je finansirati otprilike 85 hiljada dece da trenira košarku godinu dana besplatno! Zamislite sad hipotetičku situaciju, grad veličine Novog Sada, Niša ili Kragujevca ima mogućnost da tim novcem dvadeset godina trenira svu decu koja vole košarku, besplatno. U situaciji kada se ne naplaćuje članarina, dobri i pošteno plaćeni treneri bi sa takvom decom mogli da prave selekcije najboljih. Ne bi morali da strahuju da će odvajanjem kvalitetnije dece roditelji manje kvalitetne zapretiti klubovima da ih više neće finansirati. A košarka bi postala dostupna i onoj deci čiji roditelji nemaju novca, što danas nije slučaj. I takvim radom bi za deset godina u ovim gradovima dobili ne jednog Kampaca, nego nekoliko novih Danilovića i Bodirogi. Pomenuta su samo nezvanična primanja argentinskog pojačanja Zvezde, a ako bismo sabrali novac za pojačanja oba kluba došli bismo do brojki dovoljnih da sva deca u Srbiji treniraju košarku besplatno i da ne bude potrebe za tolikim brojem stranaca u timovima, a uz to bi i dalje ostalo dovoljno novca da budžeti "večitih" budu veći od svih klubova u regionu.
Ipak, to bi već bila neka vrsta strategije razvoja košarke uz finansiranje države i to nije briga velikih klubova koji su zavisni od trenutnog rezultata. A državi je očigledno mnogo bitnije trenutno raspoloženje naroda nego neki dugoročni plan. Jer za Zvezdu i Partizan navija 90 posto stanovnika Srbije i zašto rizikovati da oni budu nezadovoljni, kada vidimo da je moguće i ono što se decenijama činilo nemogućim. Danas je trener Partizana Željko Obradović, najtrofejniji trener Evrope, a u sastavu su redom igrači najvišeg košarkaškog rejtinga koji su spremni da se bore za velike rezultate. I Crvena zvezda na klupi ima vrhunskog stručnjaka Duška Ivanovića, baš onakvog kakvog navijači žele, uz to i roster prepun igrača vrhunskog kvaliteta. Ni sanjali nismo da ćemo na parketu u dresu srpskih klubova iste sezone moći da gledamo duel Kampaca i Eksuma, Vildoze i Nanelija, Nedovića i Pantera...
Crvena zvezda i Partizan su u magnovenju evropske košarke poslednjih decenija odabrali "elitni" put. Njihov cilj je Evroliga i država im na tom putu pomaže. Pitanje je kako ostale uklopiti u takvu realnost da košarka u ostatku Srbije dobije neki smisao. Neophodna je reorganizacija sistema takmičenja u kojoj bi se omogućio prostor za napredak ostalih klubova koji trenutno ni u snovima ne mogu biti konkurentni "večitim" rivalima. Potrebno je kroz takmičenja napraviti prostor za razvoj domaćih igrača zbog naše reprezentacije, jer vidimo da najbogatijim klubovima nisu neophodni. Ovo što sad od takmičenja imamo u Srbiji nije model iz kog reprezentacija može da ima koristi. I isto tako bitno, kad već imamo elitu u crveno i crno-belim dresovima, bilo bi lepo da ih nekoliko puta godišnje vidimo i širom Srbije na utakmicama, verovatno bi izazvali reakciju kao Harlem Globtrotersi na svojim turnejama pre nekih 50 godina.
Osamdesetih godina prošlog veka jedna od najgledanijih emisija na televiziji zvala se "Tražili ste, gledajte". Njen naziv odgovara situaciji u Crvenoj zvezdi i Partizanu danas. Što se tiče većinskog stanovništva, sjajni potezi su napravljeni. Zbog toga bi ljubitelji košarke trebalo da uživaju u onome što danas imaju priliku da vide, da uživaju dok traje, jer pitanje je dokle će biti ovako. A, videćemo u periodu koji sledi kakav će benefiti u rezultatima doneti ovakav zaokret u najbogatijim domaćim klubovima. Što se tiče budućnosti srpske košarke kroz prizmu reprezentacije i afirmisanja domaćih igrača i ostalih klubova, ovo nije situacija koja će joj doneti nešto dobro. Ipak, vremena su se promenila, očigledno da nije velika šteta da srpski klubovi, igrači i reprezentacija ne napreduju u odnosu na radost koju će večiti rivali doneti većinskom stanovništvu učešćem u Evroligi i trofejima u takmičenjima u kojima igraju protiv klubova sa desetostruko manjim budžetima.
(foto: Euroleague; KK Crvena zvezda; KK Partizan)
