Završni turnir Evrolige bio je prvi od 1988. godine na kome nije bilo nijednog srpskog trenera, niti bilo kog stručnjaka iz jugoslovenske trenerske škole. Jeste kuriozitet, a da li je to i vest koja bi trebalo da zabrine ljubitelje košarke na ovim prostorima?
U jednom trenutku, početkom tekuće sezone, bez angažmana su bila četvorica trenera koji su obeležili nekoliko decenija u evropskoj košarci: Željko Obradović, Dušan Ivković, Svetislav Pešić i Božidar Maljković, ali daleko od toga da nije bilo potražnje za njihovim uslugama. Naprotiv. Od te "velike četvorke" se danas jedino i očekuje da budu u završnicama najvećih takmičenja kakvo je Fajnal for Evrolige. A šta je sa ostalima i da li srpska košarka, uz ozbiljne probleme oko naslednika najvećih igrača u istoriji, ima problem i u struci?
Uz četiri pomenuta imena možemo da dodamo još nekolicinu trenera koji imaju visok rejting i koji su rezultatima prethodnih decenija zaslužili pažnju i poštovanje. Pre svih, tu je Duško Vujošević, koji nije imao uspeha u reprezentaciji Jugoslavije, niti u inostranstvu, ali ono što je prethodne decenije učinio u Partizanu kao neverovatan podvig ističu širom sveta. Sledi Miroslav Nikolić, sa najvećim rezultatima u mladim selekcijama reprezentacije, kao i velikim pečatom u svim klubovima koje je predvodio. Spisak se može još proširiti Draganom Šakotom, Vladom Đurovićem, Acom Petrovićem, Željkom Lukajićem, Stevanom Karadžićem, Milovanom Stepandićem, Boškom Đokićem, Sinišom Matićem i tu negde pamćenje već počne da popušta kada je reč o košarkaškim radnicima kadrim da preuzmu najbolje timove i reprezentativne selekcije.
Od trenera mlađe generacije šansu su, kakvu takvu, dobili Aleksandar Džikić, Vlada Vukoičić, Vlade Jovanović, Aleksandar Kesar, Dejan Mijatović, Marko Ičelić... Poverenje im je ukazao Savez, prepuštajući im mlade selekcije Orlova.
Kao klupski treneri sa manjim radnim iskustvom priliku u timovima koji se bore za visok plasman dobijali su pomenuti Vukoičić i Jovanović, a za šansu su se van naše države sami izborili još Aleksandar Trifunović, Saša Obradović i navedeni Džikić.
Svi nabrojani, uz veliki broj nepomenutih kojima se izvinjavamo, su ostavili dubok trag i imaju velike zasluge kao košarkaški radnici. Ipak, kada se njihovi rezultati uporede sa starijom gardom tas na vagi debelo ide iskusnima. Ti iskusni su učili od "očeva" košarke na ovim prostorima, profesora Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice pre svih, ali i Slobodana Pive Ivkovića i mnogih drugih nekada aktuelnih stručnjaka. I pored toga, uspeli su da nadmaše svoje učitelje. A učenici naše najtrofejnije generacije još uvek kaskaju rezultatima i pod velikim je znakom pitanja mogu li ih ikada nadmašiti.
Posebna tema može da bude Igor Kokoškov. Momak koji se rano otisnuo "preko okeana" i pre nekoliko meseci je pominjan kao, doduše stidljivo, jedna od opcija za prvog trenera Finiks Sansa. Umesto Srbije, njegov kvalitet je prepoznala Gruzija, koju je na Evrobasketu u Litvaniji odveo do deobe 11. mesta sa Turskom! Nakon toga ga je predsednik Gruzije odlikovao! Njemu uz rame prethodnog leta je stao Darko Rajaković, koji je postao prvi Evropljanin postavljen za prvog trenera neke profesionalne ekipe u Americi. On je vodio filijalu Oklahome Siti Tander, Tulsu, a kroz njegov "dril" je prošao i Redži Džekson, plejmejker koji je "eksplodirao" nakon povrede Rasela Vestbruka.
U čemu je problem?
Odbacujemo mogućnost da su učitelji loši, a nikako se, po uloženom vremenu, radu i svemu viđenom ne može reći da učenici nisu zainteresovani za napredovanje. Odgovor možda leži u svesti "poslodavaca", koji nemaju nikakvo poverenje u neiskusne stručnjake. Tu je i pritisak navijača i ljubitelja košarke, koji nemaju strpljenja za pravljenje rezultata, a kada je reč o stručnjacima jedino ih u voljenim klubovima interesuju nabrojani u drugom, eventualno trećem pasusu ovog teksta. A malo ko obraća pažnju na jednu bitnu stvar za ovu priču. Kada su upravo ti, naši najcenjeniji treneri, uzimali prve evropske trofeje bili su izuzetno mladi - Dušan Ivković i Božidar Maljković sa 36 godina života, dok je Željko Obradović imao 33. Duško Vujošević je poverenje od uprave Partizana dobio u 29. godini... Pominjemo one koji su "opravdali" poverenje, a zlatnih 80-ih je mnogo mladih dobijalo šansu u timovima koji su tada važili za favorite u svim takmičenjima u kojima su igrali. Ljudi koji su u tom periodu vodili košarku su dobro znali da se iskustvo ne stiče godinama starosti, nego kroz utakmice, pa su imali hrabrosti da ukažu poverenje mladim, talentovanim ljudima. I to ne u ekipama i selekcijama koje se bore za opstanak, nego u timovima koji su pucali na sam vrh, trofeje i medalje.
Danas imamo situaciju da se, recimo, skoro smenjeni trener Crvene zvezde Telekom, Vlada Vukoičić, još uvek doživljava kao perspektivan iako ima 40 godina života. Da se ne razumemo pogrešno, Vukoičić jeste perspektivan u smislu da je vreme pred njim i da će najbolji rezultati doći. Na kraju, on je i osvajao seniorske titule. Ipak, nikako ga ne možemo gledati kao perspektivnog u smislu da je premlad za "velike zalogaje", naše klubove koji se bore za trofeje i reprezentaciju. Vlade Jovanović ima 40 godina, Aleksandar Džikić 42, Aleksandar Trifunović 46, Saša Obradović 44... Sve njih domaći "poslodavci", a i obični ljubitelji košarke u Srbiji, gledaju sa puno nepoverenja i kao one koji još nisu spremni da vode naše najbolje timove i reprezentativnu selekciju. Čim se pomene mogući kandidat za selektora reprezentacije ili trenera naših najvećih klubova, od uprava pa do navijača dopire samo pet ili šest mogućih kandidata iz "stare garde". Retko ko sme da pomisli da šansu treba pružiti mlađem, željnijem dokazivanja, spremnom na veći rizik, na nove metode... A koliki je tek stepen tolerancije u klubovima prema tim stručnjacima videli smo na primerima Jovanovića, čijim su rezultatima i navijači bili nezadovoljni, a u dve sezone je osvojio pet trofeja. Ili Vukoičića ove sezone, koji je doveo Crvenu zvezdu tamo gde su želeli desetak godina unazad i uz to osvojio trofej u Kupu. Poverenje u njega je tako brzo izgubljeno, dok se, na primer, prošle sezone slabiji rezultati nikako nisu dovodili u vezu sa trenerom Pešićem.
U tekućoj takmičarskoj godini svoju prvu evropsku titulu osvojio je stručnjak Olimpijakosa, Jorgos Barcokas, star 47 godina. Kao najeminentniji stručnjaci novog talasa u Evropi se kotiraju Ćavi Paskval (41), Simone Pjaniđani (43), Andrea Trinkijeri (44) i da ne nabrajamo dalje, ali naši mlađi treneri imaju male šanse da preuzmu najbolje evropkse klubove. Ti "talentovani" stranci su imali iste učitelje, srpske trenere. Isti oni sigurno nisu veći stručnjaci, niti na bilo koji način pametniji od domaćih stratega, ali im je neko dao šansu u ekipama kadrim da osvajaju trofeje. Takvu priliku zaslužuju i naši mladi treneri, kako bi i oni za desetak godina mogli da prenesu znanje novim generacijama. I dalje više poverenja u našu "mlađu gardu" imaju u inostranstvu, pa imamo primere poput Zorana Lukića iz Nižnjeg Novgoroda, već proglašavanog najboljim trenerom ruske lige. Tu je i Saša Obradović, koju čitavu karijeru gradi u inostranstvu, zatim Miodrag Rajković koji je sa Turovom nadomak Evrolige, Mihailo Uvalin koji je sa Stelmetom bio hit Evrokupa i još, za sada, dosta imena. Ali, pitanje je hoće li ih biti u budućnosti ukoliko perspektivni stručnjaci ne dobiju adekvatan prostor u Srbiji.
U Superligi danas imamo primere mladih stručnjaka koji su na čelima ekipa. Najbolji posao za sada je napravio Dejan Milojević (36), ali odlično su radili i Vladimir Đokić (38), Marko Cvetković (35)... Da li su ti stratezi dobili posao zato što su iz uprava klubova imali veliko poverenje u njihovu stručnost ili zato što su bili jeftinije i realnije rešenje u odnosu na kadrove sa većim renomeom, procenite sami!? Bez obzira koji je odgovor, činjenica je da su skoro svi kojima je pružena šansa ispunili više nego što je od njih očekivano. To bi trebalo da natera na razmišljanje sve košarkaške radnike kojima nedostaje hrabrosti i vere u mlade. Da su tako razmišljali 60-ih, 70-ih i 80-ih godina danas košarka ne bi bila najtrofejniji i najpopularniji sport u Srbiji. A sa ovakvim načinom rezonovanja pitanje je o čemu ćemo govoriti i pisati za desetak godina.
(foto: ABA League; novosti.rs; euroleague.net)
