Nije lako živeti u tuđoj senci. Stvara se osećaj da niko ne primećuje vaša dostignuća, a i ona koja se primete više se pripisuju zaslugama drugih ljudi.
Skoti Pipen dobro zna kako je živeti u nečijoj senci. Vrlo često se njegova karijera posmatra kroz prizmu drugih. Veliko je zadovoljstvo igrati uz najboljeg košarkaša svih vremena, veliko je zadovoljstvo i trenirati uz najtrofejnijeg trenera NBA lige u istoriji. Ali, Pipen jako dobro zna i loše strane života uz Majkla Džordana i Fila Džeksona.
Na 50. godišnjicu svog postojanja (1996) NBA liga je organizovala izbor 50 najboljih igrača u pola veka igranja profesionalne košarke u SAD. Jedno od većih iznenađenja na listi bio je i izbor Skotija Pipena, pre svega jer na njoj nije bilo mesta za Dominika Vilkinsa, jednog od najubojitijih strelaca NBA lige tokom 80-ih i 90-ih. Veliki broj analitičara je tada smatrao da je Pipen precenjen i da bi mnogi drugi košarkaši našli svoje mesto na ovoj listi da su igrali uz Džordana.
Pipen svakako nije bio predodređen da bude NBA zvezda. Rođen je 1965. godine u Hamburgu, ali ne u nemačkoj metropoli, već u zabačenom gradiću američke savezne države Arkanzas. Obzirom da je odrastao kao najmlađe od dvanaestoro dece u porodici i da mu je otac bio u invalidskim kolicima, Pipen nije imao lako detinjstvo. U takvoj situaciji teško je bilo graditi košarkašku karijeru. Na kraju srednje škole nije imao značajnijih ponuda sa univerziteta zbog slabijeg rejtinga njegove škole u malom Hamburgu. Tek na preporuku svog srednjoškolskog trenera dobio je stipendiju malo poznatog Univerziteta Central Arkanzas.
Za pune 4 godine igranja na koledžu izgradio je reputaciju modernog krila sa sjajnim realizatorskim sposobnostima. Ipak, ni tada nije dobio punu pažnju javnosti, jer su u daleko boljem položaju bili igrači sa poznatijih košarkaških programa (Djuk, Severna Karolina, Indijana, UCLA, Džordžtaun). Konačno, 1987. godine izašao je na draft, gde su ga kao 5. pika izabrali Sijetl Soniksi da bi ubrzo bio trejdovan u Čikago, ekipu u usponu predvođenu velikim Majklom.
O NBA karijeri Skotija Pipena se uglavnom sve zna. U periodu od 1991. do 1993. godine osvojio je 3 vezana NBA prstena. Nakon iznenadnog penzionisanja Majkla Džordana napravljena je pauza, ali njegovim povratkom vezane su još 3 titule (1996, 1997 i 1998). Tih godina Pipen je bio jedno od najboljih krila u ligi, ali stalno se provlačilo pitanje da li je on zaista toliko dobar ili samo profitira iz činjenice da igra sa "najvećim od najvećih".
I zaista, Pipenove zbirne statistike tokom karijere ne izgledaju impresivno. 16.1 poena, 6.4 skoka i 5.2 asistencija u proseku po meču. Da li su ovo brojke koje opisuju košarkaša koji bi trebao da bude među 50 najboljih svih vremena? Svakako nisu. Idući ovim putem priča o presudnom uticaju Džordana na Pipenovu karijeru zaista ima smisla. Međutim, njegove statistike se mogu sagledati i iz drugog ugla.
Pipen je upisao 8 sezona sa preko 18 poena po meču igrajući uz velikog potrošača lopti kakav je Džordan. Pipen ima najviše asistencija i najviše ukradenih lopti među svim krilnim igračima u istoriji lige. Zbirno gledano, Pipen se nalazi na listi 50 najboljih strelaca lige svih vremena, na listi od 30 najboljih asistenata lige svih vremena i na listi 10 igrača sa najviše ukredenih lopti u NBA ligi svih vremena. U 3 sezone biran je u najbolju petorku lige, a u dve sezone bio je druga najbolja petorka lige. Dominaciju u igri u odbrani krunisao je sa 10 uzastopnih izbora u najbolju defanzivnu petorku lige. Kada se ovako poslože stvari onda je Pipenovo mesto među najboljima ipak opravdano.
Uostalom, njegova igra može bolje da se prikaže ako se ne koriste suve cifre. Sa svojih 203 centimetra visine, Pipen je bio idealno krilo u Džeksonovom "trougaonom napadu", sa sjanim pregledom igre, osećajem za asistenciju i naravno, sa odličnim košgeterskim arsenalom. Imao je savršenu kombinaciju elegancije i eksplozivnosti u igri. Bio je jednako ubojit i u šutu spolja i u igri "1 na 1", gde je dominirao odličnim fizikalijama. Posebno se isticao atraktivnim zakucavanjima u lice protivnika.
Pored toga, Pipen je veliko priznanje dobio 1992. godine kada ga je legendarni Čak Dejli među prvima izabrao za orginalni Drim tim, američku reprezentaciju za Olimpijske igre. Pored zlatne medalje iz Barselone, Pipen je istu osvojio i 4 godine kasnije u Atlanti.
Nakon ovako posloženih stvari složićemo se da je Džordan imao veliki uticaj na Pipenovu karijeru, ali možemo dodati i da je bilo uticaja u suprotnom smeru. Danas malo ko veruje da bi Džordan imao 6 šampionskih prstenova da pored sebe nije imao ol raund specijalistu kakav je bio Pipen.
Pipenovu karijeru je obeležio i veliki skandal tokom plej ofa 1994. godine. U polufinalu Istočne konferencije protiv Njujork Niksa, pri rezultatu 102-102, ostale su još 2 sekunde do kraja, a na tajm autu Džekson je nacrtao akciju za Tonija Kukoča. Pipen je to shvatio kao veliku uvredu, obzirom da je te sezone u odsustvu Džordana bio najbolji igrač Čikaga i smatrao je da njemu pripada poslednji šut. Revoltiran Džeksonovim planom odbio je da uđe u igru. Kukoč je pogodio šut za pobedu i veliku radost navijača Čikaga, ali ne i Pipena koji je ostao na klupi i nije slavio sa saigračima. Bio je to veliki šok za sve navijače Bulsa, a Pipen je dugo bio razapet na stubu srama kod navijača i javnosti.
To nije bio jedini razlog da se Pipen oseća odbačenim od svog kluba. Tokom cele karijere u Čikagu vodio je tihi rat sa vlasnikom i menadžmentom Bulsa, jer je smatrao da nije dovoljno plaćen. I zaista, Pipen je bio žrtva lošeg ugovora koji je potpisao u ranom periodu karijere, pa je u godinama kada je igrao najbolju košarku u životu imao platu na nivou prosečnog NBA igrača.
Sve ovo je uticalo na konačnu sliku koju su mediji i javnost formirali o Pipenu. Arogantna seljačina iz zabačenog Arkanzasa nikada nije mogao da bude u istoj rečenici sa najvećim od najvećih, miljenikom Najka i cele sportske Amerike. Javnost je tražila svoje heroje i antiheroje, a u Džordanu i Pipenu su imali takav par. Iz takvih stavova su i proizašle sumnje u Pipenov izbor među 50 najboljih svih vremena. Ipak, kod većine stručnjaka i objektivnih ljubitelja košarke tako nešto nikad nije dolazilo u pitanje. Skoti Pipen je za većinu jedan od najboljih igrača svog vremena i čovek koji je udario veliki pečat na košarku tokom poslednje decenije 20. veka.
Nakon drugog penzionisanja Džordana 1998. godine raspali su se i veliki Bulsi. Svojim putem je otišao i Denis Rodman, pa nije bilo razloga ni za Pipena da ostane. Trejdovan je u Hjuston, gde se nije snašao u društvu Čarlsa Barklija i Hakima Olajdžuvona, pa je nakon samo godinu dana prešao u Portland. Taj deo karijere Pipena obeležile su česte povrede, pa nije pružio veliki doprinos rezultatima svoje ekipe. 2003. godine vratio se da odigra oproštajnu sezonu u svojim Bulsima.
U Čikagu se nalazi i danas, punih 8 godina od svoje poslednje NBA utakmice. 2005. godine u njegovu čast pod svodove Junajted centra podignut je dres Čikaga sa brojem 33, a od 2010. godine dobio je funkciju u manadžmentu ekipe. Nakon legendarnih 6 titula Čikaga Majkl Džordan ima status božanstva među ljubiteljima košarke širom sveta, ali se zasluženo priznanje odaje i Skotiju Pipenu, drugom najboljem igraču Čikaga, večitom "broju 2", ali bez dileme i jednom od najboljih košarkaša svih vremena.
