"Simens Arena", veče 16. decembra 2009. godine u Viljnusu. U osmom kolu Evrolige sastali su se Lijetuvos Ritas i Olimpijakos. Atinski tim je imao zaista atomsku ekipu sa Linasom Kleizom, Džošom Čildresom, Janisom Burusisom, Teom Papalukasom, Nikolom Vujčićem, Sofoklisom Skorcanidisom, Jotamom Halperinom, Patrikom Beverlijem i, naravno, 'Teom'. Takvu su i košarku igrali, pa bi iz ove perspektive čoveku teško bilo da se priseti kakvog jačeg tima na starom kontinentu u poslednjoj deceniji.
Ipak, Ritas je to veče bio dostojan protivnik, sigurno i zbog jako dobre partije trilinga Dejan Borovnjak - Bojan Popović - Milko Bjelica. Obe strane su pokušale da prelome meč nekoliko puta u toku 40 minuta. Međutim, na samo nekoliko sekundi do kraja na semaforu je treperilo 74-74.
Tajmaut.
Panajotis Janakis posmatra, sa tablom u ruci, svoju petorku kako napušta parket, okreće se ka zapisničkom stolu, gleda pod stropove dvorane, pa provlači šaku kroz kosu. Oba pomoćnika troše svu snagu kako bi nadjačali publiku i sasuli mu u uši ono malo bitnih informacija koliko bi i mogli za bednih pet do šest sekundi. Sve je na njemu i akciji koju će da pozove. Zateže rukave, prihvata se krede i počinje da crta. Vidi se da ima nekoliko ideja, lomi se. Briše. Podiže pisaljku, čini se preteći, pa onda, tako se čini, sasvim jasno, prepun samopouzdanja, kao kičicom, u transu iscrta osnovnu zamisao, steže pesnicu i upita tim da li je razumeo.
Boga mu, da li ste razumeli?
Nekoliko njih potvrđuje, prelaze kažiprstom po tabli, klimaju glavom. Nije siguran.
Sirena oglašava kraj pauze. Igrači bacaju peškire na klupu, vraćaju se na teren. Sitna priča sa sudijama. Nije siguran. Okreće se, prevlači dlan preko usana. Nije siguran.
Sudija spušta pištaljku u usta, blagi pogled preko terena. Ne!
Tajmaut, tajmaut!
Dobro je. Setio se da mu je ostao još jedan. Ok momci, idemo još jednom. Igračima prija pauza. Kleiza i Čildres igraju gotovo bez izmene.
E, sad.
Pokušajte i vi jednom, možda uspe. Kada biste mahnuli, onako, tajno vilenjački kroz vazduh, pa zaustavili i vreme i zvuk i pokret i govor, ako biste tim pokretom ostavili samo Panajotisa u gotovo usporenom snimku gotovo je nemoguće da ne biste primetili kako mu igraju šiške dok nervozno poziva toliko puta vežbanu akciju. Nekoliko bora i od užasnog stresa par popucalih krvnih sudova na licu, to biste, ubeđen sam, primetili.
I sad, ponovo zamahnite rukom i vratite svet u normalu. Siguran sam da biste o gospodinu Panajotisu, u međuvremenu, stekli utisak kao o jednom vrlo, vrlo ozbiljnom čoveku.
Ok. Sada je sve u redu. Objasnio je upravo onako kako je želeo. Titra mu osmeh.
Sudija Mitjana predaje loptu. Zvižduk.
Ono što će uslediti pretilo je da ostane svojevrsni potpis, žig, beleg na karijeri jednog od najboljih evropskih plejmejkera 21. veka. Pečat, uz koji bi obavezno išao potpis Miloša Teodosića. Vickast, luckast ili budalast. Zavisno od toga koliko bi uspešan bio, koristio bi se jedan od priloženih prideva.
Pretilo je sve do leta gospodnjeg 2014.
Primivši loptu negde na polovini terena, Miloš je napravio tek jedan korak i onako, iz predela stomaka, opalio trojku sa 12 metara. Naravno, ni blizu koša.
Nonšalantno, bez neke velike brige, uputio se ka klupi. Stondirani Janakis je stajao zabezeknut. Dva tajmauta, beskraj zamišljenih kombinacija, kilogrami izgubljenih živaca i par pramenova sopstvene kose u ruci. To je sve što je ostalo iza njega.
Ne mareći za ostatak tima, Panajotis je prišao Milošu i, može se reći potpuno mirno, priupitao našeg plejmejkera da li je sve u redu, da li, eto, možda postoji nekakav problem. Ne dobivši odgovora, Janakis se prvo zarumeneo, a onda, bez glasa, na ivici suza, suzbijajući bes, stropoštao na klupu bez snage da pripremi ekipu za produžetke. Bio je to potpuno sumanut potez koji ovaj veteran evropske košarke nikako nije mogao da razume. Videlo se... Bilo mu je krivo i pre svega žao.
Jednostavno, bilo mu je žao Miloša Teodosića i talenta kojeg traći.
Oko minut mu je trebalo da se otrezni, ustane i tiho objasni momcima kako da otvore produžetke. Pretpostavka je bila da ili na karijeru ili na mesečnu platu u Olimpijakosu Miloš može slobodno da zaboravi. Ipak, opet iz samo njemu znanih razloga, Janakis nije povukao Teodosića. Onako potpuno zbunjen i slomljen nije ga čak ni izveo iz igre.
Miloš je za malo šta mario. Isto onako nonšalantno vratio se na teren i u produžetku, potpuno sam, načisto potopio Lijetuvos Ritas. Doktor Džekil i gospodin Hajd.
Nekoliko sezona kasnije, u tople madridske večeri, kosica našeg Miloša viori se malko drugačije. Skoro pa potpuno drugačije...
(foto: Euroleague)
