Nema više Radničkog iz Kragujevca. Neće ga biti ni u ABA, a ni u srpskoj ligi. U domaćim medijima vest da se treći košarkaški kolektiv po jačini gasi nije privukla preveliku pažnju. Da li zbog toga što nije iz prestonice, da li iz nekih drugih razloga, bez velike pompe je stavljena tačka na uspešnu priču koja je trajala pet godina. Osluškujući komentare košarkaške publike primećuje se da nema ni mnogo nezadovoljnih zbog ovakvog scenarija. Veliki broj ih je u stilu "ako im je, džaba su trošili državne pare". Tu su i oni vidoviti koji sada likuju "jesam li rekao da će to trajati dok traje i Dinkić?".
Fascinantno je kako se pitanje finansiranja klubova uvuklo i među obične navijače, koji sve više brinu o budžetu kluba, a sve manje o igrama istog. Postalo je najbitnije "tamo nekom" onemogućiti da se obogati od "našeg novca". Sada nam verovatno ostaje samo da sačekamo trenutak kada će obični građani Kragujevca osetiti boljitak od novca ušteđenog na košarkaškom klubu.
Posle Hemofarma, Radnički je drugi od ulaska srpskih klubova u regionalnu ligu koji nestaje sa velike košarkaške scene. Ogroman udarac srpskoj košarci, sigurno i veći od dobiti koju ona ima nakon osvajanja srebrne medalje na Svetskom kupu u Španiji. Uostalom, više od polovine igrača koji su doneli "srebro što se zlati" poniklo je u dva pomenuta kluba. Pitanje je gde će se afirmisati naši mladi košarkaši za naredna velika takmičenja? U "večite rivale" ne mogu svi, a alternativa je sve manje. Upravo zbog toga je bilo potrebno pronaći način da Radnički ne doživi sudbinu Hemofarma.
U Kragujevcu do pre pet godina nisam bio nikada. Jednostavno, nije mi bio "usput". Nemam tamo rodbinu, do tada nisam imao ni prijatelje. Dolaskom košarkaškog kluba to je postala destinacija koju sam posećivao minimum dva puta mesečno, neretko i mnogo više. Imam tu sreću da sarađujem sa dvojcem Bratislav Tonić (spiker) i Mihailo Jocić (tonac) koji u tandemu rade najznačajnije sportske manifestacije u Srbiji, a sve češće i van nje. Njihov angažman u "ponosu Šumadije" sam nevešto dočekao pitanjem "pa zar oni u Kragujevcu nemaju tonca i spikera?". Usledio je odgovor "imaju sigurno i 12 igrača iz Kragujevca, ali ne igraju oni".
To je još jedan dokaz ozbiljnosti kluba, u sve redove su pokušali da dovedu najbolje u svom poslu. Zato su predstave u "Jezeru" pet godina bile za pamćenje, jer se o svakom detalju vodilo računa. Od igračkog kadra do čirliders grupe, svi su morali da budu majstori svog zanata. Zbog toga je atmosfera na tribinama bila takva da su svi protivnici sa strepnjom dolazili u Kragujevac, izdvajali ga kao najteži gostujući teren u Ligi. "Crveni đavoli", "Kabasti", "Huk tribine" i ostali "obični" navijači, udruženi, jednoglasno su 40 minuta pravili nezaboravni ambijent, iz nedelje u nedelju. Vremenom se iskristalisalo ko sedi na kojoj stolici, a mesta nisu bila numerisana. Samo je to bio dovoljan razlog da košarka ostane u Kragujevcu, jer svi olako izgovaraju kako se ona igra zbog publike. Da je stvarno tako, ne bi bilo ovog teksta.
Činjenica da Kragujevčani nisu činili igrački kadar tima u većini bila je jedan od razloga napada na Miroslava Nikolića i upravu kluba. Malo ko će priznati da je neznatan igrački kadar ponikao u srcu Šumadije bio zreo za izazove kakve je imao Radnički. Raško Katić, Dejan Musli i Andreja Milutinović su najpoznatiji od njih, a sigurno je da su oni zahtevali i imali bolje materijalne uslove nego što je Radnički mogao da im ponudi. Ipak, nije da lokalnih igrača nije bilo u klubu. U prethodnih pet sezona crveni dres nosili su Uroš Nikolić, Darko Veljović, Miloš Maksimović, Miloš Blagojević i Đorđe Milosavljević.
Razloga zašto je Radnički potreban Kragujevcu i srpskoj košarci je mnogo i za jedan blog, bar ako autor ima želju da ga neko pročita. U kratkim crtama, Kragujevac je u prethodnih pet godina ugostio višestruke prvake Evrope Makabi, Panatinaikos, Split, Cibonu, Bosnu i Partizan. Kragujevčani su mogli da uživaju u igri evropski priznatih klubova poput Albe, Strazbura, Crvene zvezde, Zadra, Olimpije, što prethodnih decenija nije bilo moguće. Kragujevčani su se na ulicama svoga grada slikali sa bivšim i budućim NBA asovima poput Ti Džej Forda, Nikole Vučevića, Jana Veselija, Gordana Giričeka, Kita Lengforda, Erona Bejnsa, Marija Kasuna, Dalibora Bagarića... Ništa manje nisu vredne slike ni prisustvo evropskih velikana tipa Sofoklisa Skorcanidisa, Tea Papalukasa, Dimitrisa Dijamantidisa, Aleksa Marića, Damira Mulaomerovića, Bojana Bogdanovića, Ante Tomića, Boa Mekejleba, Darija Šarića, Bogdana Bogdanovića...
Kragujevčani su mogli da upoznaju i trofejne legende trenerskog posla koje su sedele na klupi u dvorani "Jezero" poput Željka Obradovića, Dejvida Blata, Svetislava Pešića, Vensana Kolea, Duška Vujoševića, Ace Petrovića, Zmage Sagadina.... Uz to su na klupi svog tima pet godina gledali, podržavali, ponekad i vređali, često se svađali sa njim, a najviše se smejali i uživali u dešavanjima na parketu, jednog od najharizmatičnijih srpskih trenera, Miroslava Nikolića.
A, šta je Radnički doneo srpskoj košarci? Poredeći ga sa Hemofarmom mnogi potenciraju da se u Kragujevcu nisu stvarali mladi igrači. Odgovor je jednostavan, još nije bilo došlo vreme da se stvore novi, a klub je morao pod katanac. Međutim, lako se može izračunati koliko je crveni dres iznedrio reprezentativaca i evroligaških igrača koji su se nakon afirmacije, još češće nakon druge šanse u Kragujevcu, priključivali bogatijim klubovima iz Srbije i inostranstva. Već nakon prve sezone u ABA ligi iz Radničkog je u dres reprezentacije i srpskog šampiona Partizana otišao Dragan Milosavljević, danas najveća uzdanica crno-belih. Naredne sezone isti put imao je i Marko Čakarević. Još uvek su sveže slike sa Svetskog kupa u Španiji odakle su se sa medaljom vratila tri igrača Radničkog: Nikola Kalinić, Stefan Birčević i Stefan Jović. Dvojica od njih su karijeru nastavili u srpskom predstavniku u Evroligi, Crvenoj zvezdi Telekom. Treći je našao sjajan angažman u Španiji.
Crvena zvezda je pre dve sezone i stranca, Majka Skota, "snimila" u dresu Radničkog. U narednoj i prošle sezone crveno-belima je uzdanica broj jedan pod košem Boban Marjanović, igrač koji se u košarkaški život vratio u Kragujevcu, inače ponikao u Hemofarmu. Neretko je bilo pokušaja da se i "ispod žita", u toku sezone, neki klubovi dogovaraju sa prvotimcima "ponosa Šumadije", poput Save Lešića, Stivena Markovića...
Šta reći o afirmaciji plejmejkera u Radničkom? Miljan Pavković, iako godinama poznat organizator igre, prvi inostrani angažman je našao nakon sezone u Kragujevcu. Stiven Marković, Aleksandar Ćapin i Marko Marinović su jedino kod Miroslava Nikolića dobili šansu da pokažu pun raskoš svog talenta, bez straha da će nakon jednog lošeg pasa ili greške otići na klupu. Iz kog perioda karijere se sećate Vukašina Aleksića? Dejvid Sajmon je prelaskom iz Kragujevca u kazahstansku Astanu rešio životnu egzistenciju, a da mu nije bilo Pavkovića i Markovića, kao i Radničkog, još uvek bi se tražio po drugoligaškim evropskim klubovima, verovatno uz probleme sa kilažom...
"Košarkaški malikani", tako zovem one igrače koji nisu ostvarili svetsku slavu ali imaju ogroman značaj za razvoj srpske košarke. Svi znaju za Mikana Grušanovića, Žuću Mitića, Slađana Stojkovića... Imali su ogroman košarkaški potencijal i svi se sećaju njihovih sjajnih partije koje nisu ostvarili u dresu "večitih rivala" niti u reprezentaciji, a opet su košarkaške legende. Takvog je stvorio i Radnički Kragujevac. Danilo Mijatović je 2009. godine na prvoj zvaničnoj utakmici Radničkog trojkom od tablu doneo pobedu Kragujevčanima protiv Zadra. Kakva je samo to erupcija oduševljenja bila u krcatoj dvorani "Jezero". 'Dača' je od tog trenutka bio simbol Radničkog, iako nikada nije bio najbolji igrač, čak ni drugi, treći... Ipak se znalo ko na kraju meča preuzima odgovornost za najvažnije šuteve. On je bio taj od koga su strepeli mnogi bivši i budući NBA igrači, trojkama je više puta "zakopao" mnogo skuplje i favorizovanije timove od Radničkog. 'Dači' je ruka zadrhtala u utakmici koja je Radničkom mogla da donese Evroligu, u Laktašima na Fajnal foru ABA lige. Niko nije ni pomislio da mu uzme za zlo, neki drugi igrači su tu utakmicu izgubili pre toga. Potom je otišao na kraju sezone 2012/13, a bio je jedini igrač iz originalne ekipe Lajonsa koja se iz Vršca preselila u Kragujevac. Sujeverni povezuju njegov odlazak kao loš znak koji je nagovestio ovakav kraj.
Požrtovanost Peđe Miletića, raznovrsnost Stefana Sinoveca, odraz Terika Vajta, promašaji Junusa Čankaje, šut Antona Gadeforša, brada Ratka Varde, tetovaže Darena Mura, snaga Vladana 'Džoa' Vukosavljevića, blokade Muftaua Jarua, borbenost Marka Vortingtona, žilavost Alekseja Kotiševskog, podizanje prstiju nakon svakog koša Vukašina Aleksića... To su samo neke stvari koje će svedoci iz dvorane "Jezero" prepričavati narednih godina, a kako vreme protiče biće sve jasnije šta je Kragujevac izgubio gašenjem Radničkog.
Na kraju ponovo malo o novcu. Njegova štednja se navodi kao razlog da se ne finansira u vrhunski sport i uglavnom ta priča prolazi kod ljudi. Naravno, mnogo je važnije imati sređenu infrastrukturu od košarkaškog kluba, ali da li se to u praksi stvarno dešava? Da li taj novac odlazi za rešavanje nagomilanih gradskih problema i da li običan čovek može osetiti boljitak od takve vrste štednje? Iz iskustva, sa sigurnošću tvrdim da ne može. Godinama živim u Nišu, gradu u kome su političari svih partija toliko unazadili vrhunski sport da je nemoguće više i maštati, a ne realno očekivati neki evropski meč pred punom halom ili na stadionu, bez obzira o kojem se sportu radi. Ponor nekada velikana u rukometu, fudbalu, vaterpolu bio je uglavnom pravdan nedostatkom novca za finansiranje istog i da će uložena sredstva biti preusmeravana u rešavanje drugih problema.
Mnogo godina nakon što se taj novac "štedeo" na vrhunskom sportu i dalje mi kod kuće struja prečesto nestaje, a kada je ima napon je manji od onog koji plaćam. Čim padne kiša siguran sam da neću imati ni vodu tog, verovatno i narednog, dana. Amortizeri mog "Juga" znaju koliko je novca uloženo u obnavljanje asfaltnih puteva, a točkovi su svedoci da još ima ulica i bez asfalta. Uz sve to, vikendom, u dvorani koja decenijama prokišnjava, odavno nisam pogledao meč niškog tima koji se bori za trofej.
Tako da - Dejvid Blat, Vensan Kole, Dimitris Dijamantidis, Ti Džej Ford su bile opipljive vrednosti, realnost Kragujevca. Radnički je danas prošlost, a siguran sam da to neće doneti bolji život prosečnom Kragujevčaninu.
Na sreću srpske košarke, mesto Radničkog je zauzela ekipa Metalca iz Valjeva. Još uvek imamo sredinu koja može da odgovori zahtevima ABA lige i koja može da se izbori sa finansijskim problemima. Podsećanja radi, kada su srpski klubovi ušli u regionalno takmičenje imali smo desetak klubova kadrih da se igrački i finansijski nose sa klubovima iz okoline. Nakon veoma kratkog perioda spali smo na četiri tima u ABA i na domaću ligu od 13 klubova, od koji nijedan nema ni ambiciju ni materijalnu podlogu da uđe u regionalno takmičenje.
Novčane probleme imaju svi, nismo po tome jedinstveni u Evropi, ali to ne može i ne sme da bude opravdanje ljudima koji vode košarku da ništa ne rade kako se više ne bi gasili košarkaški centri po Srbiji. Njihovo nestajanje je dovelo do toga da najbogatiji srpski klubovi mlade igrače traže u Letoniji, Francuskoj, Ukrajini, a ne u Kragujevcu, Vršcu, Šapcu, Rumi, Beočinu, Pančevu, Leskovcu...
(foto1, foto2, foto3: KK Radnički Kragujevac; foto4, foto5: ABA League; foto6: FIBA)
